(Ne)pristajanje na zaborav: Mitra Mitrović, portret revolucionarke

(Ne)pristajanje na zaborav: Mitra Mitrović, portret revolucionarke

Ciklus O zaboravu i zaboravljenima

Već dvadesetak godina, u svim postjugoslovenskim zajednicama, svedoci smo ili pak akteri relativno organizovanog procesa zaborava i falsifikovanja prošlosti. Ukratko i donekle pojednostavljeno rečeno, etnonacionalizam, antijugoslovenstvo i antikomunizam doveli su do manje ili više zvaničnog odbacivanja čitavog jednog pacifističkog i antifašističkog nasleđa. Udruženi sa repatrijarhalizacijom (n)ovih zajednica, ovi su procesi pod dvostruki udar zaborava doveli delovanje žena revolucionarki i antifašistkinja. Međutim, što je intenzivniji pokušaj manipulacije od strane zvaničnih institucija, to je jači i otpor, laži i zaboravu. On se događa kako u neformalnim obrazovnim prostorima (FB zajednice kao npr. Mreža antifašistkinja Zagreba, kolektivi i portali kao što je Gerusija), tako i u institucionalnim okvirima (muzeji, univerziteti, naučni projekti).

Povodom pisanog dela i revolucionarnog delovanja Mitre Mitrović, a u metodološkom kontekstu kulture sećanja mogao bi se ponuditi pojam borbe protiv zaborava – kao inicijalni i „radni“ koncept u razmatranju pozicije jugoslovenskih revolucionarki u (post)jugoslovenskom kolektivnom pamćenju.

Složena situacija ilegalnog i konspirativnog delovanja jugoslovenskih komunista i antifašista u periodu Kraljevine SHS/Jugoslavije, koja je podrazumevala svesno pristajanje na žrtvu, pa i zaborav, dovedena do vrhunca u oružanoj antifašističkoj borbi tokom Drugog svetskog rata, dodatno je usložnjena rodnim momentom, inercijom ženskog dobrovoljnog privatnog žrtvovanja koje je bilo prisutno čak i kod revolucionarki, radikalnih feministkinja.

 U isto vreme, upravo se Mitra Mitrović i njene drugarice, najpre okupljene oko Omladinske sekcije Ženskog pokreta (1935–1939) i časopisa Žena danas (1936–1940), pisanjem i javnom rečju intenzivno bore protiv zaborava: tridesetih godina 20. veka one se mahom bore protiv zaborava svojih feministčkih/ideoloških prethodnica, poput Drage Dejanović i Roze Luksemburg, a zatim, po okončanju Drugog svetskog rata, njihovo je pisanje u funkciji očuvanja sećanja na sopstvenu revolucionarnu borbu, na mučene, ubijene i poginule drugarice, i na samo pisanje kao karakteristični oblik (jugoslovenskog) revolucionarnog delovanja.

U tom smislu, središnjim činom/tekstom opisanog delovanja mogla bi se smatrati memoarska knjiga Mitre Mitrović, Ratno putovanje (1953), koja sažima sve pomenute aspekte borbe protiv zaborava. Širina značenja ove dinamične dokumentarne proze otkriva se tekkroz njeno uporedno čitanje sa nekoliko ključnih dela: časopisom Žena danas; političkim portretom-biografijom Veselin Masleša (1957) Mitre Mitrović; multiautorskim leksikonom Žene Srbije u NOB (1975);  imemoarskom knjigom Milovana Đilasa, Memoir of a Revolutionary (1973), koja nosi posvetu Mitri Mitrović.

Upravo iz perspektive borbe protiv zaborava, postavlja se pitanje o značaju ovih dokumenata u aktuelnom radu (ne)formalnih grupa na očuvanju pamćenja o jugoslovenskim revolucionarkama, kao i pitanje o tome mogu li – kako su to istoričari ukazali upravo povodom sećanja na Drugi svetski rat – ova potisnuta lična i službena sećanja, u trenutku kada se vraćaju na javnu scenu, da delegitimišu dominantne predstave prošlosti. Na sva ova pitanja nemoguće je odgovoriti u kratkom portretu Mitre Mitrović, koji ih istina osvešćuje, ali predstavlja samo mali prilog u borbi protiv zaborava.

Mitra Mitrović stupila je na javnu scenu sredinom tridesetih godina 20. veka onako kako je to činila većina studentkinja njene generacije: kao simpatizerke ili članice ilegalne Komunističke partije one su, po nalogu Partije, ulazile u postojeća legalna udruženja i sprovodile pacifističku i antifašističku akciju. Kritika kapitalizma i imperijalizma, borba za radnička prava i pozivi na socijalnu revoluciju ne gube, naravno, ništa od svoje oštrine – oni su samo uokvireni svešću o novom kontekstu. Za generaciju revolucionarki rođenih oko 1910. godine važno je, dakle, razumeti da se njihov revolucionarni profil oblikovao nešto drugačije od ideološkog profila revolucionara iz generacije stasavale deceniju ili dve ranije. On je neodvojiv od svesti o fašizmu kao najvećoj pretnji svetskom miru. Međutim, i među samom novom revolucionarnom generacijom postoji rascep: samo njeni retki muški predstavnici u stanju su da razumeju značaj ženskog i feminističkog pokreta, poput Veselina Masleše, o kome Mitra Mitrović daje jedan od najlepše napisanih političkih portreta na srpskom jeziku. Nasuprot njemu, Milovan Đilas, u političkim memoarima o samome sebi iz tridesetih godina, ni rečju ne pominje časopis Žena danas, životni projekat svoje drugarice, sa kojom tih godina živi, i kojoj i posvećuje ove memoare. Možda je izdanje ove knjige na engleskom jeziku zahtevalo skraćivanja, ali je pitanje zašto je izostavljeno baš ono u šta je Mitra Mitrović tada ulagala celu sebe. Đilas je, međutim, u istoj knjizi ukazao na još jednu bitnu ideološku razliku unutar ove generacije komunista: većina se tokom tridesetih čvrsto držala isključivo tekstova Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, dok su Kaucki, Plehanov, Labriola pa čak i Roza Luksemburg bili odbacivani (Memoir of a Revolutinary, 226). Samo je mali broj revolucionara i dalje priznavao potonje teoretičare, svedoči Đilas, ali ne navodi imena tih drugova. Mitra Mitrović bila je među ovim malobrojnim, s tim da se u njenom slučaju lektira verovatno ograničavala na dela Roze Luksemburg. Čitanje predratne Žene danas i posleratnog Ratnog putovanja, kao i uređivanje lista Crvena zastava 1948–1950 (istoimenog kao poslednji list Karla Libknehta i Roze Luksemburg – Rote Fahne, 1918), svedoči kako o dobrom Mitrinom poznavanju marksističke teorije Luksemburgove, tako i o snažnom osećanju duga prema njenom pacifističkom i antimilitarističkom zaveštanju.

Mlade su komunistkinje 1935. godine u dogovoru sa građanskim feministkinjama, osnovale Omladinsku sekciju Ženskog pokreta, dakle, otvorile legalni prostor za svoje delovanje unutar tada najraširenijeg i najorganizovanijeg ženskog pokreta u Jugoslaviji. A bilo je više ženskih organizacija i pokreta, ne treba zaboravljati, kao što treba podsetiti da je i feminizama u Jugoslaviji tada bilo različito orijentisanih, i to bar tri: umereno građanski, radikalno građanski i proleterski. Nekoliko komunistkinja iz Omladinske sekcije, a pre svega Dobrila Karapandžić i Mitra Mitrović, dobile su zadatak da pokrenu i jedan ženski list. Ženski pokret imao je još od 1920. godine svoj istoimeni časopis, a izlazili su tada i ilustrovani žrnski magazini, kao i levičarski ženski listovi kratkog daha. Trudeći se da ne upada cenzuri u oči i da liči na postojeće ženske časopise, Žena danas je nužno aktivirala i negovala ženski portret, karakteristični žanr međuratne ženske periodike. Nije bilo pogodnijeg publicističkog žanra koji bi poslužio tadašnjim intelektulkama i novinarkama da u javnosti ispričaju priču o prethodnicama ali i savremenicama čija dela dokazuju da su žene u svemu podjednako sposobne kao i muškarci, pa im otuda slede i ista prava. To je ono što se još uvek moralo dokazivati, a novine i časopisi bili u periodu između dva svetska rata i dalje najmoćniji medij, najlegitimniji instrument javne rasprave. Svaki časopisni članak, to jest portret, bio je kockica u velikom mozaiku koji se postupno oslikavao na jugoslovenskoj javnoj sceni. Ključna promena u odnosu na ranije portrete znamenitih žena, koji su se pojavljivali i u devetnestovekovnoj štampi, bila je ta što su autori pojedinačnih članaka i ukupnog mozaika bile – autorke.

Sadržaj i implicitno značenje ovakvih članaka u Ženi danas bilo je, međutim, ono što je pravilo razliku o odnosu i na drugu savremenu žensku štampu. Oni su pozivali na revoluciju. Ispod mnogih od njih se Mitra Mitrović nije potpisala, a ispod ponekog je ostalo samo M. („Jedna nezaboravna žena“ – gde se u naslovu izbeglo ime Roze Luksemburg).

Čini se da su se nalog (feminističke) epohe i lična sklonost srećno udružili kada je Mitra Mitrović izabrala portret kao svoj dominantni književno-publicistički žanr, u kome će napisati i pomenuti biografski portret Veselina Masleše kao i memoarski autoportret Ratno putovanje. Zato bi bilo istraživački neosvešćeno pisati o Mitri Mitrović danas, u aktuelnom mediju, u ne strogo akademskom diskursu, a da to ne bude u žanru portreta, žanru istina fluidnom, ali jasno prepoznatljivom.

„Hronološki“ gledano, prva crta Mitrinog revolucionarnog portreta ipak je crta pacifizma. Da bi se razumelo koliko je lažna tvrdnja da su svi oni koji su okupacijom 1941. „slučajno“ postavši kvislinzi – zapravo želeli da sačuvaju zemlju i ljude, potrebno je znati šta su antifašisti (ne obavezno i komunisti) pisali i činili tokom tridesetih godina. Istoričarka Olivera Milosavljević ubedljivo je pokazala to u svojim radovima (da pomenemo samo monografiju Savremenici fašizma: Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941). Mitra Mitrović jedna je od tih koji su uporno, i u svakoj prilici, govorili o nužnosti očuvanja mira, a to je u datom trenutku značilo odupiranje fašističkoj ideologiji. U januaru 1937. na skupštini Ženskog pokreta ona govori: „Ženska omladina svesna je da će u budućem ratu kao i u prošlom od njegovih strahota pored verenika, brata, oca i druga stradati i ona, njeni sinovi, njena buduća porodica, njena buduća deca, njena majka. Ali, ona mora postati svesna da jedan budući rat više ne zahteva od nje samo dobrovoljno služenje u Crvenom krstu... već da ona mora aktivno da učestvuje u njegovom sprečavanju. Zato, vaspitanje za odlučnu borbu protiv rata spada u naše ciljeve vaspitanja ženske omladine za odbranu i zadobivanje njenih prava. A od tih prava jedno od najsvetijih i najvažnijih je odbrana prava na život, odlučni protest protiv raspolaganja našim mladim životima. Naše učešće na mirovnim konferencijama i kongresima protiv rata jedan je od prvih znakova našeg aktiviziranja na terenu borbe za pravedniji i srećniji život čitave omladine. Mi smo na bazi feminističkog principa za ravnopravnost žene – protiv ideologije fašizma, koja u sebi nosi smrtonosno oružje protiv žena.“ (Žena danas, br. 4, mart 1937, str. 3).

Smrtonosno oružje biće i bukvalno upereno u Mitru Mitrović nepunih pet godina kasnije, a ona će biti jedna od ređih saradnica Žene danas koje su nekako izbegle hitac. Taj smrtonosni hitac stizao ih je zapravo često u vidu batine Nedićeve komesarske uprave, beogradske specijalne policije (Fani Politeo Vučković, Nataša Jeremić, Mila Dimić). U Ratnom putovanju Mitrovićeva će u jednom poglavlju popisati smrti i načine smrti svojih drugarica („Mila Dimić, književnica, lepa, kratko podšišane kose koju svaki čas rukom ili pokretom glave smiče sa očiju, završila je svoje mlado književno delo samo sa dve reči: Ne znam. Januara 1943? Tukli su je na podu, onako snažnu i bujnu, str. 190), a leksikon Žene Srbije u NOB doneće ne samo (p)opise stradanja već i dokumenta sa saslušanja u Specijalnoj policiji koja su posle rata pronađena. Ta dokumenta otkrivaju da su prilikom isleđivanja mlade intelektualke bile ispitivane i o sadržajima razgovora na predratnim sastanicima redakcije Žene danas. Pobegavši iz Banjice, pa zatim i zatvorske bolnice u partizane, na front, Mitra Mitrović i doslovno je preživela rat izbegavajući mitraljeske hice (što, na žalost, nije uspelo njenom drugu Veselinu Masleši). Malo je, dakle, njih koje su imale „sreće“ da poginu na frontu (npr. ilustratorka Paulina Malušev), a ne da budu streljane ili ubijene batinanjem (čini se da je okupacija samo dala legitimitet femicidu). Knjiga Ratno putovanje, koja govori o vremenu okupacije i rata ali se stalno vraća na predratne ilegalne godine, upečatljivo je svedočanstvo o kontinuitetu ne samo delovanja revolucionara već i policijskog odnosa prema komunistima koji je samo promenio formu – od zakonski „opravdane“ torture do čistog zločina.

U prvom delu ove knjige („Kako i kad je počelo“, „Moja škola pod okupacijom“, „Bekstvo“, „S puta u slobodu“) Mitra Mitrović opisuje dane od 27. marta, preko delovanja skojevki u okupiranom Beogradu, hapšenja, boravka u logoru Banjica a zatim i u zatvorskoj bolnici u centru Beograda, pa do bekstva iz nje i odlaska u partizane. Možda bi vredelo razmisliti o ekranizaciji ovog dela knjige u nekom obliku istorijski utemeljenog pandana televizijskoj seriji Otpisani.  Jedna ovakva popularna forma vratila bi u kolektivno pamćenje figuru ilegalca, revolucionara i partizana, koja je uprkos višedecenjskom snažnom javnom prisustvu, pa i aktuelnim reprizama partizanskih filmova i serija, tako lako potisnuta u zaborav, ali bi, što je u ovom slučaju još važnije, napravila značajnu korekciju te figure – gradeći lik urbane ilegalke, revolucionarke i antifašistkinje. 

 Mitra Mitrović i Milovan Đilas

Mitra Mitrović i Milovan Đilas

Biografski i memoarski (auto)portreti podsećaju i na momenat obrazovanja u oblikovanju figure revolucionara. Mitra Mitrović ne bira slučajno da napiše portret jednog od najobrazovanijih među njima. Budući da nije poticala iz bogate porodice, sama Mitra nije mogla, poput Masleše ili Lole Ribara da studira u inostranstvu, i to više fakulteta, ali priča o Maslešinoj gladi za obrazovanjem i njena je životna priča. Priča o Maslešinom intenzivnom istraživanju i publicističkom radu, koji se odvijao između dva hapšenja i robovanja, i predstavljao otimanje od ličnog života i zdravlja, takođe je slika Mitrinog rada na Ženi danas. Njena je sreća jedino ležala u tome što je zahvaljujući vezi u policiji izbegavala robiju, ali ne i suočavanja sa cenzorima, praćenja i tzv. upade. U posleratnim Mitrinim memoarima, svaki događaj ili razgovor koji se opisuje lako postaje asocijacija na pokretanje i uređivanje Žene danas. Ona mašta i o oživljavanju ovog časopisa u ratu, što će se i dogoditi (u nekoliko kratkih predaha na slobodnim teritorijama biće objavljena tri broja). Revolucija se, za jugoslovenske komuniste, stopila sa narodnooslobodilačkom borbom, a ratno stanje i najteži uslovi preživljavanja nisu smeli biti izgovor za odustajanje od pisanja i medijske propagande. Jer, u donekle sličnim uslovima zapravo se radilo i u Kraljevini Jugoslaviji. Upravo je Veselin Masleša bio primer neverovatne upornosti u revolucionarnom delovanju kroz pisanje, jer u retkim i neizvesnim „mirnim“ intermecima nije dozvoljavao sebi lakše, pamfletske forme već je uvek čuvao nivo istraživačkog novinarstva ili i naučnog teksta. Analizirajući njegove članke u NIN/u, o agrarnim pitanjima ili spoljnoj politici, Mitra Mitrović pokazuje koliko su oni ujedno i pouzdana istorija sredine tridesetih godina. Isto bi se moglo tvrditi i za časopis Žena danas. On pouzdano i precizno svedoči o jednom aspektu istog perioda, o menama antifašistički utemeljenog pacifizma: od „klasičnog“ pacifizma do pacifizma koji znači borbu protiv rata i neodrživost neutralnosti. „Šta je to bilo pre rata na šta se najviše žena okupljalo oko nas?“, pitaće se Mitra kasnije u svojim memoarima. „Borba protiv fašizma, da. Ali baš protiv rata najviše. Čudno. I za odbranu zemlje. Čudno, ali razumljivo, ujedno i protiv rata i za rat protiv njega“ (str. 139).

Slika Maslešinog života sa svojom drugaricom Jelenom takođe je delimično i slika svih parova koji su istovremeno živeli svoju ljubav i revolucionarno delovanje. Dok Mitrovićeva opisuje revolucionarnu ljubav suptilno i čuvajući privatnost para, Milovan Đilas o svom i Mitrinom životu govori bez ikakve zadrške. Time jesmo dobili, između ostalog, važno svedočanstvo o tome da su jugoslovenski komunisti pomno čitali Aleksandru Kolontaj i razmišljali o primeni njene teorije „čaše vode“ – ipak je na kraju odbacivši u privatnom životu, ali je ostao i utisak zgađenosti nad otkrivanjem suviše ličnih detalja. Opet, dobili smo i važno svedočanstvo o tome da je Mitra Mitrović izdražavala Milovana Đilasa u vreme kada je radila u biblioteci Narodne skupštine. I da je zahvaljujući upravo tome Đilas mogao da deluje kao profesionalni revolucionar („In fact, after 1937, many of us could be classified as professional revolutionaries. We were engaged almost exclusively in political acivity, and supported ourselves by our own independent means, or with the help of sympathizers. Mitra supported me until 1938, when she was fired from her job in the library of the National Assembly. At that point I started translating the works of Maxim Gorky with Borislav Kovačević. And as late as 1940 I lived on this kind of things. For my trips I collected from party funds.“ p. 338.).

 Kako je sama Mitra Mitrović sve to vreme izdržavala i sopstvenu revolucionarnu aktivnost, rad na Ženi danas, o tome ovde nema govora. Kao ni o tome zašto je otpuštena sa posla. Kao ni o tome da je cenzura zabranila Ženu danas. Kao ni o tome da i Mitra Mitrović takođe zaslužuje „titulu“ revolucionarke.

S druge strane, upravo časopis Žena danas (a zahvaljujući jednom „međusećanju“, odnosno dostupnosti – reprintu svih brojeva od 1936. do 1944.) postaje danas ponovo široko vidljiv i proučavan: o njemu je napisano nekoliko naučnih radova (S. Barać, Aleksandra Đorđević), specijalno njemu posvećen je 2015. godine naučni skup u Institutu za književnost i umetnost (za čije potrebe je istoričar Veljko Stanić istražio lični arhiv Mitre Mitrović pohranjen u Istorijskom muzeju Srbije), Kolektiv Gerusija postupno digitalizuje njegove brojeve, a Maja Solar objavila je u poslednjem broju časopisa Polja pesmu inspirisanu prvim brojem Žene danas. Reklo bi se da su stvoreni uslovi za ispisivanje temeljnog i naučnog političkog portreta Mitre Mitrović. Taj bi portret uključivao ne samo sliku vidljivu spolja (biografija i bibliografija) već i kritičku analizu njenih pisanih radova, baš onako kako je sama Mitra Mitrović učinila pišući politički portret Veselina Masleše.


 Predavanje održano u Kući ljudskih prava 7. novembra 2016.


 Naslovna fotografija: Srđan Veljović


 

Literatura:

Beoković, Mila. Žene heroji. 1967. Svjetlost, Sarajevo.

Djilas, Milovan. Memoir of a Revolutionary, translated by Drenka Villen, Harcourt Brace Jovanovich, INC, New York, 1973.

Heroine Jugoslavije. 1980. Autori: Krste Bjelić, Seada Hodžić, Darko Stuparević i Radule Vasović. Spektar, Zagreb

Kultura pamćenja i historija. Prir. Maja Brkljačić, Sandra Prlenda. Golden markering – Tehnička knjiga, Zagreb, 2006.

Kuljić, Todor (2006). Kultura sećanja. Čigoja. Beograd.

Marković, Dragan (1974). Otpisani: Beograd 41–44. Biblioteka Kompas. Sloboda. Beograd.

Milosavljević, Olivera (2010). Savremenici fašizma: Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941. Helsinši odbot za ljudska prava. Beograd.

Mitrović, Mitra (1962) [prvo izdanje 1953]. Ratno putovanje. Prosveta. Beograd.

Mitrović, Mitra (1957). Veselin Masleša. Nolit. Beograd.

Pantelić, Ivana (2011). Partizanke kao građanke. Institut za savremenu istoriju, Evoluta. Beograd.

Žena danas. Brojevi 1/1936–33/1944. Fototipsko izdanje (1966). Konferencija za društvenu aktivnost žena. Beograd.

Žene Srbije u NOB (1975). Glavni i odgovorni urednik Bosa Cvetić. Nolit. Beograd

 

Odlazak mediteranskog čoveka

Odlazak mediteranskog čoveka

Sve smo zaboravili...

Sve smo zaboravili...