Klopke spekulativne dekonstrukcije
Asja Bakić, književnica i feministkinja, autorka knjige poezije Može i kaktus, samo neka bode (2009), kao i zbirke kratkih priča Mars (2015; američko izdanje 2019.), svoje prve kritičke eseje objavljuje na nekadašnjem portalu Muf.
Kao što je fokus njenih eseja pitanje ženske seksualnosti i mogućnosti emancipacije žene u muškocentričnom i falocentričnom svetu pornografije, njena najnovija knjiga kratkih priča, Sladostrašće, u duhu spekulativne proze osmišljava upravo takve, alternativne scenarije seksualne dominacije, kroz prisvajanje perverzije i stvaranje ženskih likova koji prkose pasivnosti, patrijarhalnom idealu majčinstva i submisivnosti.
Naravno da se, shodno tome, pred čitaoca postavlja izazovan zadatak da prepozna niz uzora i asocijacija, počev od onog najvidljivijeg, Markiza de Sada, kao na primeru priče Dorica Kastra, travestiji idile petočlane, svingerske pornodice. Libertinski fantazam uzbuđivanja čitanjem odlomaka iz proze Markiza de Sada dovodi i do doslovnog orgazma Dorice Kastre, pridružene "plemkinje", poslate iz Ministarstva (za porodicu), dizajnirane po ugledu na patrijarhalni fantazam "čedne" aristokratkinje. Prokreacijski element se briše iz ovakve porodične utopije/distopije, i svaki član mora da doprinese porodičnom budžetu, potpisivanjem kupoprodajnog ugovora po kome će svoju spavaću sobu pretvoriti u radnu, snimanjem scena seksa za vlastodršce i konzumente.
Ekonomski preduslovi novofeudalnog iznajmljivanja sopstvenih tela i života, dodatno su egzotizovani i pomaknuti od realističnog prosedea mistifikovanim imenima likova i njihovim maskama, odnosno mogućnostima da se užive naizmenično u bar dva seksualna ekstrema, u onaj sadistički, cinički i eksploatatorski, kao i u onaj utopijski, idealističko-romantičarski. Ovakva porodica ne može ni da utoli svoju potrebu za uživanjem, bivajući tako beskonačno propusna prema društvu koje potire granicu između privatnog i javnog, svodeći eksces na banalnu uigranost sapunice.
Cilj autorkine spekulativne dekonstrukcije rodnih uloga ponekad je još ambiciozniji, što se vidi iz pokušaja da ponovo ispiše čuveni Geteov epistolarni roman (novelu), Patnje mladog Vertera. Tako, u Patnjama mlade Lotte, autorka preobražava Lotu, koja je kod Getea predstavljena kao pasivna, prepuna čiste, majčinske i "bezuslovne ljubavi", po uzoru na sentimentalizam Klopštoka, u pravu osvetnicu koja duboko prezire i prozire Verterovu nasrtljivost. Sve što Verter vidi u Greti izravno se ispostavlja kao posledica njegovih poetskih zanosa i malograđanskih svetonazora. Pravi cilj razračunavanja sa Geteom i Verterom jeste da se ilustruje buđenje "monstruoznog feminiteta" ispod nametnute pokorice parohijalne pristojnosti, stidljivosti i skromnosti. Lota se tako transformiše u furiju, koja nalazi lascivni užitak u osveti nad prikrivenim siledžijom. Problem pri ovakvoj preradi je što unosi u lik Lote nešto što u njemu inicijalno nije čak ni nagovešteno, što dakle ne proističe iz samog čitanja „izvornog teksta“. Žena poput Lote, izraz duboke patrijarhalnosti i supružanske odanosti, može samo da misli unutar granica sentimentalnih poznanstava i prijateljstava, dok u autorkinoj, suviše hipotetičkoj preradi ona nemotivisano postaje osvešćena za sve zamke muških opresora, poput dvadesetovekovne sufražetkinje.
Kada se Asja upusti u rekreaciju antičkog mita, kao u priči Dafne, nazvanoj po istoimenoj grčkoj nimfi, iz obrisa ovog lika pomaljaju se konture proročice koja ima veću moć predskazivanja događaja od samih Delfskih Pitija. Nezgoda sa ovom inverzijom leži u samom viđenju proročanstva kao doslovnog proricanja događaja na potezu od antičke Grčke do pred sam raspad socijalističke Jugoslavije. Nominalnost ovakvog gatanja nad ruševinama jugoslovenstva proizilazi iz mitskog okvira jedne drevne priče koja deluje nakalemljeno, budući da nije inherentna jugoslovenskom istorijskom i mitskom nasleđu i iskustvu. Očigledno je da Dafnino večno trajanje kao oličene matrijarhalne omnipotencije, kao ženskog suverena koji vidi sva mesta zatiranja ženskog glasa, služi isključivo kao pseudo-epifanijska dosetka. Superžena koju kreira autorka, oličena nadnaravnim prerogativima, isuviše podseća na ustaljeni liberalni fantazam o usamljenoj, ukletoj individualnosti koja doduše ne spašava svet, ali se sve vreme postavlja kao da ima sjajnu, nostradamusovsku formulu za idealni povratak u prošlost i izmenu njenog toka (priča 1740).
Balkan se, inače, i kada biva uzgredno i neposredno pomenut, javlja tek kao još jedan folklorni, mitološki dekor, kao izmaštana i izmeštena neokolonijalna egzotizacija mita. Čak i destrukcija i strahovlada Slobodana Miloševića, koje se opet tek uzgred pominju, postaju zanemarljive pod žezlom ljubomorne i ratoborne Artemide, raspiriteljke svih sukoba, boginje apsolutne destrukcije. Ljubavno izneverena žena je prava čuvarka patrijarhata, njegov poslednji stub. Erotski dramolet bogova obesmišljava značaj istorijskih aktera, kao i stvarne posledice ideološke i populističke mitologije (i mitomanije). U tom rokoko, pomalo pavićevski zakrivljenom ogledalu, u prostoru-vremenu jednog žovijalnog, pastoralnog manirizma, nestaje realni odraz „praslike“ jugoslovenske propasti. Mitologija guta istorijske činjenice kao što Kronos proždire svoju decu, praveći od nje još jedan „sladostrasni“ aperitiv. Muze i nimfete postaju korifeji, a usud tragičkog patosa i kataklizme trivijalizovan stavljanjem u službu ljubavnog trougla (ili četvorougla).
Donekle uspeliji trenuci u ovoj knjizi (priče Muški jarak, Slijepilo, Otmica, Zubato sunce) koji predstavljaju anti-bajkovitu, hororičnu inscenaciju slovenskih i paganskih mitova o tajnim, veštičjim znanjima i njihovom sazivanju – u funkciji su priče o ženskom odrastanju, masturbaciji, gubljenju nevinosti ili pak izgnanstvu na drugu planetu gde se autori/ke podvrgavaju još rigoroznijim zakonima tržišta, čeznući za već "ukletom", uveliko napuštenom planetom Zemljom (što je osnovna preokupacija knjige Mars). Druge planete i svetovi su samo nedovršene nove kolonije po kojima lutaju pisci i umetnici, krnje, dementne verzije matične planete u kojima je sve već izgubljeno i napušteno jer je književnost, kako nam se daje do znanja, postala suvišna, neisplativa. Besomučno iznurujuća skribomanska nesanica dovodi Asjine junakinje u situaciju da omrznu sam čin pisanja koji se pretvorio u prinudu. S druge strane, one su spremne da pristanu na imperativ tržišta, uz nešto bolju preraspodelu ekonomske dobiti. („Po svojoj netalentiranosti nisam odudarala od drugih. Ali zarađivala sam manje.“)
Ova proza, pisana delimično „menstrualnom krvlju“, na momente postaje demonolika i posednuta, kako bi se jednom „iskonskom“, paganskom magijom poništila ona druga, malograđanska i novovernička, duboko ukotvljena u stidu i zaziranju od sopstvenog tela i njegovih nagona. Što se više traži oslobođenje to se više srlja ka drevnim obredima, kako bi se žensko telo konačno, jednom za svagda raščaralo i rasteretilo. Transgresija, ipak, ispisuje zatvoreni krug. Opresivna, nametnuta stidljivost seksualnosti naročito je uočljiva u priči 1998. U njoj junakinja mora preuzeti prerogative mačoizma – naglašenu sportsku izdržljivost i plivački zamah, kako bi odolela erotskom zovu dečaka pretvorenog u pastoralnog nasrtljivca koji počiva u kladencima, poput kakve izvorske nimfe. Ipak, nekima od ovih priča, uprkos polnim i rodnim inverzijama, nedostaje upečatljiv zaključak, i čini se da su i same napuštene, jer se više nije znalo kako bi se prekratilo neprekidno mitotvorno spekulisanje i fabuliranje.
Autorka se bolje snalazi u razuđenim proznim pasažima, nego u dijaloškim delovima. Dijalozi su, štaviše, najslabiji element ove proze. Replike nisu dovoljno britke, zaoštrene, niti uverljive, ne doprinose sukobu, ni produbljivanju likova često svedenih na oličenje određenog motoa ili creda. Naracija pati od učestalih upadica koje na trenutke imaju prizvuk dociranja, lažne didaktike i tautoloških zaključaka. Ako je prećutna teza ove knjige da je sladostrašće moguće naći u svemu, nezgoda je što čitalac ovakvim sredstvima stalno biva uskraćen za ono, njemu jedino važno, diskurzivno zadovoljstvo, uprkos tome što se iz priče u priču nominalno proklamuje fasciniranost rečima kao i manirizmom verbalnog zavođenja. Spekulativnost i imaginacija ne oslobađaju iskaz od predvidivih žanrovskih okova, a ekskluzivni i egzotični zapleti koji pretenduju da budu subverzivni, budući proizvoljni, naposletku dovode do čitateljske ravnodušnosti.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović
