Uvod u Suvina

  Bez poezije, ljudi su banalni

I vlast opasna.

Darko R. Suvin, Čitajući pjesnike epohe Sung

Svaka je pesma epistemička životinja, odnosno spoznajna forma koja svojim sadržajem vodi do oslobođenja, piše Darko R. Suvin (1931) u svom pogovoru. Ona ne porobljava – “ona je vid i faktor slobode, ljudske i prirodne”. Stoga i čitalac, koji je kroz ovaj autorski izbor iz poezije išao hronološki, svakako mora da se vrati na početak i ponovo pokuša da razume kako je ova pesnička knjiga komponovana. Ona ima pet delova, od kojih se prva dva (1983–90 / Parabole egzotike; 1991–2010 / Retrospektive i dijagnoze) zapravo poklapaju sa periodima slabljenja jugoslovenske Federacije, zatim njenog razbijanja, dok treći (2011–21 / Nad grobovima) predstavlja pogled unatrag ka socijalizmu iz doba kada nas je zgazila čizma savršeno grešnog kapitalizma. Četvrti i peti deo, dolaze kao refrensko svođenje bilansa u klasičnoj formi, opraštanje i nova Nada u drugačiju pjesan. To nije nimalo lako, ako se čini u devedesetoj godini, pa ipak Suvin usmerava svoju pesničku barku ka Novoj obali.

Pitanje Novoga i odnosa prema njemu kao Utopiji, te propasti društva i društvenosti usled izneveravanja ideja pionira levice, magistralna je linija Suvinovih pesničkih interesovanja, pri čemu se on oslanja pre svega na Brechta, što je sam (p)ostavio kao model summe poetice kada je davne 1970. priredio izuzetan Uvod u Brechta, napravivši hronologiju njegovog mišljenja i pevanja, uz komentare koji bi svakog početnika ili brechtologa mogli da povedu epistemiološkim putevima promišljanja forme i ideja pesnika iz Augsburga. Tom prilikom je Suvin, imajući u vidu pesnikov tretman političke episteme, definisao periode njegovog rada na sledeći način: Gnjev i pjev (1916-1928); Znanje i gnjev (1929-1933); Znanje i pjev (1934-1947). Preostala dva dela tiču se pesničkog svođenja bilansa kao i uvoda u Brechtovu teatrologiju, pri čemu je težište na drami Život Galilejev. Ovo kratko podsećanje na Suvinov odnos prema Brechtovoj književnoj ostavštini važan je za razumevanje kako njegovog shvatanja poezije, levih ideja, tako i pesnikove pozicije u svetu. Postoji donekle i analogija u prvim trima fazama, ako ne i u strukturi čitave knjige (Šteta je što ne postoje uredničke/autorske beleške uz svaki deo!?).  Brecht je figura koja vodi ka Novom, ka Utopiji, što je za Suvina temeljna motivacijska snaga pesništva. Ukoliko toga nema, onda poezija ne izražava ništa, prestaje da bude “zvučni i vidljivi oblik samostvaranja nužnog za ljudska bića, stalnih postajanja nas samih koja na koncu oblikuju društvenu povjest”. Taj horizont za Suvina, kao i za Brechta, pre svega je horizont koji je projektovala komunistička Utopija. Na putu ka njoj nema drugih ljudi koji će je dosegnuti osim nas samih. Otuda i Suvinova paradigmatična pesma iz prvog perioda jeste “Prelazeći na lijevo”, koja za moto uzima upravo citat iz Života Galilejevog: “Teško zemlji koja treba heroje.” U pitanju je sonet koji počinje slikom krhkog visećeg mosta kojim pesnik korača. Put je neizvestan, ali vraćanja nema. No da bi se nastavilo valjalo bi pojačati most, a to nema ko da uradi  do nas samih: Njišući se nad ponorom kao radnici na neboderu/ Herojski materijalisti iz nužde… Ovako postavljena pozicija subjekta u svetu zapravo je identična sa pionirima leve misli, sa svima onima koji su galilejevski bili postavljeni na raskrsnici puteva ka Novom – herojskom putu napredovanja prirodnih nauka, odnosno ka revolucionisanju društva, koje će bez našeg angažmana zapasti u klasno porobljavanje i zloupotrebu naučnog napretka.

U sličnoj situaciji se našlo i jugoslovensko društvo, poručuje poezija Darka R. Suvina, ono je ogromnim koracima zagrabilo u budućnost, ostvarivši nimalo zanemarljiv četrdesetogodišnji Titov mir, da bi se potom, usponom bratoubilačkih ratova, gdje tehnologija napredno osigurava etničku čistoću (ponovljeni galilejevski istočni greh – odreći se napretka, odstupiti od društvene borbe), dospelo u stanje kad krovovi gore, djecu kolju, starci bježe. Paradigmatična pesma drugog perioda je upravo “Čitajući Lukanovu Pharsaliju” (Knjiga 7: 633-40) u kojoj se sažima jugoslovenski poraz: Ta cijelo jedno pokoljenje Titovog mira pade u zaborav/ Trenomice, kad se to trima elitama i jednoj nemačkoj banci / Svidi, nit koristiše stotine hiljada mješovitih brakova / Jadnim Sarajlijama, Vukovarcima il Kosovarima…

Ipak, centralna pesma drugog perioda je “Pejzaž sa bogovima i Totentanzom”. Opet se radi o sonetu, koji u prvoj strofi anaforično upozorava da su bogovi sišli, što u nastavku stihova uzrokuje strašne slike rata: streljanja, urbicid, silovanja. Šah sa Svetim Savom skinuo je zvijezdu s neba. Rastrgano je rahlo tijelo komunizma. Pesma posreduje pejzaž ratnog razaranja koji će postati poligon kapitalizma, a sve to uz dance macabre biskupa i patrijarha. Pritom nema više ni pesničkih oblika koji će posredovati otpor takvom sunovratu, kakav je recimo postojao tokom Drugog svetskog rata (Ide Tito preko Romanije.) Totentanz kapitalizma stari je ritam novih stratišta na kojima smo uništeni do kraja naših života.

Treći deo knjige koji nosi naslov “Nad grobovima” predstavlja neku vrstu retrospektive poraza koja počinje dolaskom u Beograd na poklonjenje senima dvojice pesnika-prijatelja iz mladosti: Jovanu Hristiću i Ivanu V. Laliću. Oni su najavaljeni još u drugom delu, i to pesmom koja počinje stihovima: Ivane, volio bih da ti i Vava i ja / I još naše bolje Branče, Tanja i Nena / Možemo opet šetati po bratskom Kalemegdanu… Ova pesnička trijada priziva vreme jugoslovenskog bratstva, kao i nadu da će njihovi stihovi nastaviti da žive i nakon smrti… Zato pesma “Upisivanja: Beograd 2012. Na pokoljenje Istini” počinje stihovima Miodraga Pavlovića kao fragmentarnim motom iz poeme “Odbrana našeg grada”: Ja imam nade za ovaj grad... (M. P., Stub sećanja, 1953) Moglo bi se reći da je ovaj pesnikov pozni dolazak u nekadašnji glavni grad izgubljene države Jugoslavije napisan kao palimpsest preko Pavlovićevih stihova iz navedene zbirke. Sasvim u skladu sa Suvinovom poetikom, “preuzima” se forma (krađa je najjasniji oblik divljenja!) kako bi se uopšte moglo približiti tom izgubljenom entitetu – poraženoj državi – u čijim temeljima se nalaze pesničke forme jedne mladosti; generacije kojoj je i sam Suvin pripadao. Stoga se on ne približava Beogradu iz 2012, već onom posleratnom, socijalističkoj prestonici, možda baš iz vremena pevanja Miodraga Pavlovića, čiji su ključni stihovi iz navedene pesme namerno ispušteni, ali duboko podrazumevani: Ja vidim luku sa ovog zida/ sa ovog broda, sa talasa ovog oka/ luku gde će nas dočekati naši dvojnici. / Ne dvojnici nego mi lično / prvi put slični sebi samima. Povesnu realizaciju ovog Pavlovićevog profetskog stiha doživeće samo jedan od njih četvorice – Darko R. Suvin, nad grobovima prijatelja u Beogradu, istorijski poraženom, ali ne i u poeziji, čije moćne forme rekreira pesnik čitavim tokom zbirke. On nije odstupio od mladalačkih ideala (što se ne bi moglo reći za Ivana V. Lalića) i nije se prepustio inerciji propadanja društva. On još uvek ima nade za Utopiju, za Novo, čiji je pionir bio sa prijateljima pesnicima. Ponovljeni imperativ naučite pjesan! znači da treba iznova učiti kako da se suprotstavimo (političkom) zlu. Pesničko nasleđe socijalističke Jugoslavije nam tu može pomoći. 

Forma je ono što u poeziji može da posreduje epistemu – medijum kroz koji se aktivira poetska suština. Stoga ova pesnička retrospektiva Suvina obiluje najrazličitijim formama: distisima, sonetima, haikuima, epigramima, epitafima, epistolama, odama, jednom rečju varijacijama na široki spektar pesničkih formi evropske i azijske pesničke civilizacije. On se nijednog trenutka nije ustručavao da pozajmljuje oblike i pesnička rešenja od samog naslova (Silvija Bre) i podnaslova (Corrado Levi) do pojedinačnih pesničkih oblika, koji su mu poslužili za transmisiju jugoslovenske episteme ka budućnosti, ka onima koji su ga sačekali u luci nekadašnjeg glavnog grada (ne dvojnik nego on sâm, sličniji sebi nego ikada pre). Njegova poetika Nade na rubu svetova, pritom, nije izneverena, jer će ga osim njega samog sačekati još neko upravo u tom gradu (gde je za sledeću godinu najavljeno dvotomno izdanje Suvinovih teorijskih, filozofskih, programskih tekstova u izdanju Književne zadruge Baraba). Takvi trenuci potvrđuju pesnikovo uverenje o prelasku preko ruševnog mosta na drugu stranu. Ne na drugu stranu. Nego u Drugačije Mogući Svijet.   

P. S. Darko R. Suvin, profesor emeritus Univerziteta McGill (Kanada), rođen 1930. u Zagrebu. Bio je član SKOJ-a od 1945, a KPJ/SKJ od 1948. Diplomirao anglistiku i francuzistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i doktorirao 1970. Kasnije je studirao u Engleskoj, Francuskoj i USA. Redovni profesor za anglistiku i komparativnu književnost u periodu 1968–2000. na Univerzitetu McGill u Montrealu. Objavio je 34 knjige i uredio 14 o književnosti, dramaturgiji (Brecht, Japan), SF-u, utopizmu, kao i epistemologiji kulture i politike. Od 2001. živi u Italiji. Više informacija o njegovom radu na: www.darkosuvin.com

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović