DADDY FULL

Bioskop ima još draž mladosti, tako da jedan iole dobar (dobro snimljen) film, volimo, ma samo zato što film, dok je jedan prosečan (dobro napisan samo) roman neizdržljiv.

Marko Ristić, „Prve beleške o filmu“, Putevi br. 3–5 (1924)

Radoznali čitalac sa žmarcima u telu dočekuje sabrana dela dragog pisca, a kad je smrt dotičnog autora još uvek skorašnji događaj, teško odoleva da se ne pridruži probitačnom horu slavopojki koje gude uz odar pokojnika. Srećom, džangrizavi kritičar u njemu ipak stavlja kažiprst na svoje čelo, sećajući se da su i ranije umetnici, naročito oni avangardnog smera, s više truda umeli da se bave herostratskim spaljivanjem negoli konstruktivnim ispisivanjem, da rade manje, da ne rade ništa.

Uspevao je, tako, i Branko Vučićević za života da se odupre tipičnoj meri i modusu produktivnosti naših kulturnih udarnika, da se, između svega što je radio, ograniči na nekolicinu filmova i objavi samo dve „prave“ knjige, da usvoji tezu Waltera Benjamina o ostvarivanju uticaja putem „skromnih formi“ (ne knjiga nego letaka, brošura, plakata i sl.), da više puta izjavi „što mi ne ostane u sećanju ne treba mi na buđavoj hartiji“. Uspeo je čak da nadživi smrt Augusta Goltza, fikcionalizovane verzije sebe iz jednog odgojnog romana… ali uzalud. Na kraju ih, sve, sačeka ista sudbina: nadgrobni spomenik u vidu odabranih ili sabranih dela, po pravilu tim obimnijih što su (ne)dela njihovih tvoraca imala snažnije negatorske tendencije.

Verovatno svestan ove opasnosti, glavni urednik izdanja pohitao je da nam, već u uvodniku, pojasni da cilj projekta nije komemoracija nego reaktuelizacija celine jednog opusa, te da ove knjige predstavljaju omaž čitave generacije autoru koji je bio njen spiritus movens ili, po rečima jednog drugog vučićevićofila, njena očinska figura – dada cool.

Vučićević je, ukratko, bio pisar Bartleby jugoslovenske i srpske kulture, ne samo po tome što je njegova pojava podjednako odavala utisak turobne usamljenosti i čudesne asketske blagosti, nego i zato što je na tuđe nagovore i vlastite umetničke porive najčešće odgovarao sa I would prefer not to, zazirući da se „zvanično upiše u umetnike“ i objašnjavajući svoju oskudnu produktivnost – u čemu se znala videti stvaralačka obamrlost – željom da ostavi što manje tragova. Najavljenih sedam tomova celokupnih dela iznenadili bi, možda, i samog autora.

Prve dve knjige u celosti su posvećene filmu: u jednoj su sakupljene sve filmske kritike koje je Vučićević napisao, dok druga donosi njegova četiri scenarija zajedno sa detaljnim spiskom i nacrtima (gomile) nerealizovanih projekata. „Sve je film“ bila je dugo njegova deviza: smatrao ga je nadmoćnijim od ostalih umetnosti, istinskim Gesamtkunstwerkom našeg doba, a pored toga što je tvrdio da je „film = 24 x istina/sek“, više od svega cenio je njegovu magiju i poeziju.

Vučićevićevu desetogodišnju „karijeru“ filmskog hroničara možemo, uslovno rečeno, podeliti na dve faze: predanasovska (Književne novine, Filmsku kulturu, Delo i Film danas) i danasovska. Rani radovi boluju od prepoznatljivih „dečjih bolesti“ – puno je prepričavanja, opisivanja, klišea o umetnosti, pohvala itd. – mada se već u njima naziru temeljna upućenost, analitička pronicljivost, magični jezik, kao i prepoznatljiva suzdržana emotivnost. Tek u DANAS-u pronalazimo najinspirativniju piščevu verziju: prilozi postaju kraći ali kreativniji i lucidno opremljeni, dobijajući osobeniju ličnu notu. Krasi ih ubojita sažetost, eruditski ludačka asocijativnost, duhovitost, drskost i polemičnost, a ne manjka ni živopisnih digresija iz vlastitog života niti samoironičnih komentara na račun „autora ovih beleški“, pri čemu bi se na listi kritičarskog „izbora po srodnosti“ morali naći André Bazin, James Agee i (kasnije otkriveni) Graham Greene.

Naslov prvog toma, koji se odnosi na Do poslednjeg daha, pokazuje Vučićevićev bazični kritičarski gest. Filmska kritika bila je, pre svega, izjava ljubavi, ili barem divljenja i zahvalnosti prema onima koji su pravili dobre i lepe filmove, što ni notorna „Izjava ravnodušnosti“ (obećani ali neispunjeni oproštaj od filma i, rekli bismo, najbolji tekst u knjizi) neće moći da opovrgne. Svoje izjave ljubavi upućivao je uglavnom inostranim režiserima, Godardu, Renoiru, Viscontiju, Felliniju i Wellsu. Vredi istaći, radi ilustracije senzibiliteta, kako nije previše cenio Andaluzijskog psa i Chaplina, kojima je pretpostavljao komiku Howarda Hawksa i Franka Tashlina, kao i da mu je od Grete Garbo bliža bila Brigitte Bardot. Prema aktuelnoj jugoslovenskoj filmskoj industriji gajio je pretežno kritički stav, tvrdeći da ona sa stvarnim životom, a ni sa istinom nema nikakve veze – izdvajajući tek poneki dugometražni ili eksperimentalni film (pre svega, Makavejeva).

Možda zato nije proteklo previše vremena dok nije postupio u skladu sa onim što mu je Jacques Rivette, u intervjuu za DANAS, priznao da sam namerava učiniti: napustio filmsku kritiku sasvim. Na sreću, okanuvši se pisanja, latio se neposrednog rada na filmu. Pa ipak, teško je i pobrojati, a kamoli u celosti shvatiti Vučićevićeve doprinose novom jugoslovenskom ili tzv. srpskom ekscentričnom filmu, među kojima se najčešće spominju serbian cutting, upotreba arhivskog materijala ili scena iz drugih filmova i sklonost brehtijanskim efektima. Radeći iz senke, u pozadini, kao siva eminencija, vazda angažovan pod nedefinisanim zanimanjem asistenta režije, bio je on ponajviše, kako reče (bivši?) prijatelj Bora Ćosić, skriveni umetnik nadodavanja.

Šteta je što brojne njegove ideje ne samo da nisu realizovane, već su ostale zaturene ili, verovatnije, zauvek izgubljene, a najviše su obećavali sinopsisi za Berlin 1919. i Slobodu ili strip (sa Žilnikom) te za Slice of Heart (sa Makom). Ovako, snimljena su samo tri filma čiji je potpisnik scenarija bio isključivo Vučićević: Šumanović – komedija umetnika, u režiji Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića, kao i Splav Meduze i Veštački raj, koje je režirao Karpo Godina, započevši rad i na poslednjem rukopisu Benjamin u Moskvi. U često citiranom Zamjatinovom pismu Staljinu stoji da pravu književnost stvaraju ludaci, pustinjaci, jeretici, sanjari, buntovnici i skeptici, i ovaj popis zvuči kao preuzet iz spomenutih scenarija, svih redom iz imaginarnog žanra žalobne komedije umetnika, tih junaka čije poslove i dane njihov tvorac – deklarisani antiumetnik – prikazuje s dosta topline i razumevanja, ne propuštajući, pritom, ni blagoironičnu relativizaciju njihove pozicije.

„Moderna filmska režija se, međutim, ne uči; neke druge stvari da, one su korisne ali ne i naročito važne“. Tako glasi pritajeni hvalospev savremenom filmu iz pera jednog autodidakta, ali nam ovaj, nažalost, nije ostavio niti jedan film u sopstvenoj režiji, i to je, kada se računi svedu, njegov kao i naš najveći gubitak. No, kao retko ko, imao je sluha da iz umetnosti svog i prošlog doba, ne posmatrajući je očima usahlog arhivara nego ustreptalog zaljubljenika, izvuče ono najvitalnije za nas danas. Tako mu se i valja okrenuti: ne komemorativno nego promemorativno.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović (Narodna biblioteka Srbije, oktobar 2011.)