Mrtve riječi o mrtvim ljudima

Elvedin Nezirović, Ono o čemu se ne može govoriti, Laguna, Beograd, Buybook, Sarajevo, 2021.

Lejla Kalamujić, Požuri i izmisli grad, Štrik, Beograd, 2021.

Faruk Šehić, Greta, Buybook 2021.

U godini na izmaku navršila se tridesetogodišnjica početka rata u Jugoslaviji. Iako je radikalan stav o poeziji posle Aušvica kao varvarstvu koji je Teodor Adorno izrekao samo nekoliko godina po završetku Drugog svetskog rata već toliko puta preispitan i tumačen, pisanje o najvećoj savremenoj traumi naših prostora tri pune decenije iznova otvara pitanja o mogućnostima i svrsi poetizacije ratnog i posleratnog iskustva, ali i etici, odgovornosti i političkim dometima takve književnosti.

Paradoksalno ili ne, protok vremena ne čini ovu temu manje aktuelnom za regionalne književnice i književnike. Usudimo li se da na savremenu književnost pomalo staromodno gledamo kao na ogledalo društva, biće nam jasno da se kontekst permanentne tranzicije u kojem žive građani i građanke svih postjugoslovenskih država – neki više, neki malo manje – perpetuira i u književnosti, dosledno ilustrujući stanje prostorno-vremenske i ideološke, vrednosne zarobljenosti, bilo u društvu ili u narativu.

Čitava generacija regionalnih autora i autorki, među kojima je verovatno najviše bosanskohercegovačkih, svoju stvaralačku poetiku izgradila je na neposrednom iskustvu rata, nastojeći da pisanju o ratu pristupi kao razračunavanju s ličnom traumom i čak nekoj vrsti terapijskog procesa.

Poslije ću već o svemu ovome pisati, i bit će mi lakše, znam, jer od pisanja mi uvijek bude lakše, kaže pripovedač poslednjeg romana Elvedina Nezirovića, Ono o čemu se ne može govoriti. Roman se nadovezuje na njegov dosadašnji romaneskni opus i ulazi u korpus dela koja čitamo kao autofikcijski i autopoetički obračun s opsesivnom autorovom temom i ličnom istorijom neminovno obeleženom stigmom kolektivnog identiteta.

Nezirovićev roman otvara važna pitanja moralne odgovornosti i kolektivne empatije. Odgovori se pak ni ne nagoveštavaju. Zahtevu da se govori o onome o čemu se ne sme govoriti (ratnim zločinima u naše ime), jer onoga koji govori čekaju realne posledice iskakakanja iz nacionalističkog narativa etničke žrtve, suprotstavljena je pesimistična, borhesovska ideja sudbinskih trenutaka koji nas određuju i od kojih se ne može pobeći posredstvom slobodne volje. Pitanje svih pitanja, kako živeti (i pisati) posle rata pripovedača stavlja pred zid. Nešto što počinje kao porodična hronika do kraja se naracijski i formalno rasplinjava u niz autopoetičkih razmatranja i pitanja bez odgovora.

Zapitanost nad svrhom pisanja o prošlosti, ratu, mrtvima, ekvivalentna je potrazi za jezikom i formom koji bi, bilo u (auto)fikciji ili svakodnevnom životu, bili dovoljno univerzalni i komunikativni da se putem njih prevaziđe zajednička trauma nasilne prošlosti koja je prerasla u nasilnu sadašnjost. No, Nezirovićev je roman pre nego nada za nenasilnu budućnost materijalizacija poraza koji se ogleda u nemogućnosti izbavljenja iz prostorno-vremenskog kontinuuma, kontinuuma u kojem se trauma iznova proživljava. Pripovedač ostaje zarobljen u ratnom Mostaru, gradu koji više i ne postoji, jer živjeti danas ovdje, zapravo znači živjeti u svojoj povijesti, svojoj naciji i religiji, ne u gradu.

Život u gradu, posle rata, a izvan povijesti, postaje nešto izvesniji u prozi Lejle Kalamujić, u kojoj se na rat gleda kao na vrstu formativnog iskustva. Likovi pripovedne zbirke Požuri i izmisli grad svoju stvarnost dele na pre i posle. I kada se o njoj ne govori, ratna trauma je neodvojivi deo njihovih života kroz konkretne, materijalne posledice – siromaštvo, emigraciju, psihičke tegobe... Nemogućnost da se kolektivna trauma kolektivno i prevaziđe nedomešćuje se individualnim naporima, koji u zavisnosti od konteksta dovode do pomirenosti ili pomirenja.

Autorki poetika manjine, malih ljudi, malih stvari i pojedinačnih ljudskih činova, omogućava da prevaziđe paradigmatičnu zarobljenost u istoriji i samim tim u traumi. Početna i završna priča zbirke zaokružuju ideju da su pomirenost i pomirenje mogući, ali na ličnom nivou.

U priči Šta je ovo u nama pripovedačica se posredno i neposredno nakon dugog perioda bežanja suočava s traumom. Grad, koji u zbirci funkcioniše kao svojevrsni simbol, potrebno je spasiti, vratiti u tačku pre, što s obzirom na posledice u realnosti nije moguće: Nismo spasili grad, ali nije bilo sumnje da to teče Miljacka, miri se pripovedačica.

Tako ni u završnoj, naslovnoj priči nije moguće da se dve prijateljice, razočarane u poratnu stvarnost i slomljene životom, vrate u (predratno) Sarajevo. Jedina mogućnost je izmišljanje alternativne stvarnosti, u kojoj je moguće nastaviti sa životom, uprkos svemu.

Iskustvo rata ponovo se proživljava kroz identifikaciju s djevojčicom koja čeka na voz u istoimenoj priči. To ponovno proživljanje ipak nije retraumatizacija i reviktimizacija, već empatija, jer ja sam nekad, kao ti sad, ovdje bila izbjeglica. Otuda se razumevanje i humanizam razotkrivaju kao glavna oruđa za prevazilaženje traume, koja ipak ne daju odgovore na pitanja koje se tiču društva, već samo na ona koja se tiču pojedinaca.

Na pola puta između Nezirovićeve zarobljenosti u istoriji i omeđenosti pojedinačnim u prozi Lejle Kalamujić, novi roman Faruka Šehića nadilazi, čini se, odavno zadate okvire pisanja o ratu na jugoslovenskim prostorima. Fikcionalizacija realnog ratnog iskustva izmešta se iz uobičajenog, autofikcijskog i realističnog okvira. Migfold, kosmički Jugoslaven, odlučuje da pređe preko „zakona stihije“ te da se, prekoračujući svoje ingerencije, umeša u životni ciklus jedne izbegličke porodice i osudi ih na to da nadžive Jugoslaviju.

Razmere jugoslovenskog rata podižu se na nivo porodične apokalipse. To je iskustvo, međutim, poetizovano i izmešteno u sferu emotivnog doživljaja likova koji gotovo da ne govore o faktografiji preživljenog.

Alternativni postapokaliptični prostor, na tragu Tarkovskog, jeste i nije ono što je bio pre. Njegove granice na uverljiv način ilustruju razmere gubitka onih koji su živeli u Jugoslaviji i preživeli rat, ali se iskorakom u fantastično uspešno izbegava očekivani patos jugonostalgije. Svet kojeg nema, Jugoslavija koja odbija da umre, podrazumeva samo one vrednosti koje mogu da prežive apokalipsu, zatvorene u idealnoj vremenskoj kapsuli. Jugoslavenstvo se transformiše u univerzalnu vrednost koja se čuva za neizvesnu, ali zamislivu bolju budućnost. Otuda i odrednica emocionalni transrealizam u podnaslovu romana verno opisuje štivo pred čitaocima. No, takav se roman obraća samo istomišljenicima i njegova svrha je pre oprezno ohrabrenje nego problematizacija društvenopolitičkog.

I dalje pisati o ratu i te kako je neophodno u savremenom kontekstu u kom su vitalna nastojanja da se književnost i umetnost uopšte izmeste izvan ideologije, te da se njima dodatno povlađuje sveopštoj političkoj nemuštosti i prividu vrednosne indiferentnosti. Ipak, preovlađuje utisak da regionalna književnost još uvek traži glas koji će dovoljno autentično i politički artikulisano progovoriti o nedavnoj prošlosti na način koji prevazilazi autoviktimizaciju i defetizam. Kako fikcija pruža skoro pa beskonačnu slobodu da se (iz)misli drugačije društvo, ali ipak nastaje u postojećem, simptomatično je, premda ne i neočekivano, to što je savremena (i posle trideset godina) posleratna književnost uglavnom zatvorena za zamišljanje drugačijih svetova.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Vera Vujošević