Dnevnik unutrašnjeg kuhanja
Prva zbirka priča Slađane Nine Perković, kao i mnoge druge prve knjige, deluje kao da je pisana godinama, priču po priču, kako je nadolazila autorkina potreba da svoj doživljaj sveta artikuliše u proznoj formi. Ove priče ne komuniciraju jedna s drugom već stoje samostalno, zaokruženo, kao jedinstveni mikrokosmosi. Međutim, bliskim (mada ne i sličnim) čini ih atmosfera u kojoj se junakinje Slađane Perković pitaju o svojim odlukama, željama, gubicima i mogućim izlazima, a to je atmosfera nerazumevanja, teskobe, usamljenosti i duboke tišine o stvarima koje ih muče. One najčešće ne govore sa svojim okruženjem o svojim nezadovoljstvima, potrebama i podrškama koje su im neophodne. Ta se stanja kuhaju u junakinjama, godinama, dok ne pokuljaju napolje kao ljute smese ili dok se ne stiša vatra koja ih razvija. Izuzetak su priče „Ravnoteža“ i „Priča o Crnoj i Sijedoj“, mada samo ova druga ima punoću istinske ljudske komunikacije, jer je „Ravnoteža“ ispričana u formi dijaloga pacijent-doktor, dijaloga koji u startu junakinju osuđuje na introspekciju, na imitaciju dijaloga, na suštinski nezainteresovano razumevanje jedne strane.
U prozi Slađane Nine Perković kuha se još i pileći paprikaš za bezube muževe, ali i glave tih istih, nikad zadovoljnih, muškaraca; kuha se kafa na plinskom rešou, usred ratnih restrikcija struje; kuhaju se kuhinjske krpe, peškiri i veš; kuha se živina koju je komšija Dino pustio iz svog dvorišta na slobodu, pre nego što se obesio u trošnoj letnjoj kuhinji. Ova proza pokazuje rat devedesetih i savrameno doba iz perspektive svakodnevice. Kvalitet života u ratu i u kapitalizmu za mnoge aktere je na poražavajuće istom, niskom nivou. Četiri zida emigrantske sobe, za koju mesecima unazad nisu plaćeni računi, za naratorku priče „Susret“ nisu ništa lakši zatvor od stana u kojima naratorka priče „Najezda“ iščekuje završetak rata i bori se protiv žohara. Taj aspekt pomerenih prioriteta – muka s bubama usred pakla – važan je momenat borbe za život, dok je dehumanizovani monetarni sistem vrednosti oduzeo svu snagu i želju za borbom. Dok se jedna, pred neposrednom opasnošću, bori iz petnih žila, druga pada usred reda i poretka, naprosto zato što za nju u tom redu mesta nema.
Zanimljivo mi je da junakinje ove knjige neretko završavaju na podu. Ne samo ona iz istoimene priče („Na podu“), mamurna i umorna od života u small talk komunikacijama, plitkim i glasnim zabavama i prigušenim nezadovoljstvima, već i one koje je oborio upravo susret sa pravim licem onog istinskog u njima. Jedna od njih sedi na podu zadovoljna oslobođenjem svoje želje za zločinom („Kuhanje“). Druga se, kao emigrantkinja bez posla i plana onesvešćuje u prodavnici („Susret“) i u kratkom gubitku svesti sanja izgubljeni dom, razvijene jufke na kuhinjskom stolu, babino gunđanje i majčin glas koji peva „Zelene oči bile su moje“. Treća, iznurena depresijom i potisnutom traumom, u dečjoj pidžami sedi na podu svoje sobe, prevrćući u rukama bombu koju je njen otac sačuvao iz rata, zlu ne trebalo (priča „Novogodišnji ugođaj“, možda jedina u ovoj zbirci koja ostavlja utisak nedovršenosti, kao da je propuštena bar još jedna epizoda u nizu slika koje su dovele do finalne scene na podu).
Perković je surova prema svojim likovima. Autorka ne dozvoljava olakšanje tek tako, retko ko od stanovnika Kuhanja dosegne neki svoj spokoj. Možda su junakinje koje su svesne da život neće biti bolji, pa je na njima da ostvare kompromis za životom i izvuku najbolje što mogu, nadomak mira, ali samo su dve žene o kojim piše Perković – Crna i Sijeda – zadobile naklonost i nežnost autorke. Priča dramskog formata, zaokružena ambijentom jednog gradskog parka i razgovorom dveju starica koje su zajedno provele vek, jedina je koja junakinje prikazuje u iskrenom zadovoljstvu, bez straha, bez žaljenja, uprkos teškim životima, siromaštvu, ratovima, otuđenim porodicama. Može se pomisliti da je blizina smrti ono što briše sve druge strahove, ali to kod njih dve ipak nije slučaj. Ono što ove junakinje imaju, za razliku od ostalih iz ove zbirke, jeste podrška i ljubav koju nisu trošile i tražile u pogrešnim odnosima. I prkos i smeh, važno je reći, da se suprotstave kad su ugrožene. Jedino kod njih nema unutrašnjih kuhanja i kao takav antipod daju puni smisao nazivu ove zbirke.
Kuhanje je dinamična mala knjiga. Autorka menja tehniku pripovedanja iz priče u priču. Ovde ćete, pored klasičnih kratkih priča, čitati i prozu u formi dnevničkih zapisa; pisma jedne putnice mužu od koga beži vozovima na sve četiri strane sveta da bi, paradoksalno, očuvala to partnerstvo; beležaka spisateljice koja se osamljuje u malom letovalištu van sezone. I preporuka je da ne prelazite brzo s priče na priču. Ovo su mali, ali začinjeni zalogaji.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Srđan Veljović
