Hiperinflacija bogova

Peta i već nagrađena zbirka pesama („Milica Stojadinović Srpkinja“ za 2018.) Tanje Stupar Trifunović intrigantnog naziva Razmnožavanje domaćih životinja sastoji se iz pedeset tri pesme grupisane u šest ciklusa. Formalno, reč je o dominantno narativnoj poeziji, pisanoj bez interpunkcije, o pesmama-katalozima ili mestimično dirljivim ironičnim crticama u telu pesme – minijaturama. Tematski opseg kreće se od propitivanja muško-ženskih odnosa, ljubavi u raznim vidovima i životnim fazama, mapiranja ovdašnjih ženskih sudbina u bespućima patrijarhata, bolesti i smrti, do doslovnog podsećanja na životopise heroina grčke mitologije, bogova i boginja, muza, proročica, pesnikinja i naučnica isprepletenih sa svakodnevicom postratnih generacija.

Pesnički snažan glas i upečatljive slike donose pesme u inače najboljem, trećem ciklusu. U Utakmici je tematizovan ispovedni dijalog majke i sina koji su prostorno udaljeni, osuđeni da umorni stare razdvojeni. Nostalgičnim udvojenim monolozima pokušava se zaustaviti trajno prošlo vreme i fiksirati prostor sećanja, čime se teskoba i bol samo intenziviraju, umesto da se zaleče i odagnaju: brat i ja smo tvoji vječni dječaci/ pogledaj smijemo se uokvireni iza napuklog stakla na/ natkasni. U minijaturi naslovljenoj Nedjeljom majstorski se menja perspektiva u samo nekoliko stihova, snažnim kontrastiranjem porodičnog i samačkog života, te različitih nedeljnih rituala. Ritmičkim nabrajanjem svega onoga što lirska persona nije i što neće učiniti tog dana, kroz negativne definicije ne markira se prostor nekog neponovljivog individualiteta, već pustoši koja se reflektuje kao nepripadajući ostatak izvan konkretne društvenosti i zajedništva.

Otkrivanje svijeta majki, ciklus posvećen ženama, započinje isuviše banalno, impersonalizacijom Marije Magdalene: Ja sam Marija i previše sam voljela mnoge muškarce/ najzad i samog Isusa. Sličan prozaično-očekivani početak čitamo u pesmi  Žene u kojem se izdvaja specifično žensko iskustvo mesečnog krvarenja zbog čega one „stalno u sebi nose život i smrt“. Meandriranjem raznih pojavnih oblika ženskosti, kroz prepoznatljive, tradicionalne rodne uloge, pesma završava iskorakom u jedan partikularni, ogledalni odnos majke i ćerke. Ženski mitski likovi, kao i lik prve žene naučnice, pojavljuju se u poslednjem ciklusu (Sudbina Pitije, Etrurske žene, Hipatija). Ove pesme pate od viška prepričavanja, pa i patetike, zbog čega su anahrone i neuzbudljive.

U pesmi Smrt u uvali ukršta se perspektiva smrti „spolja“, iz vizure okupljenih svedoka koji vide nasukano telo plivača, sa kontemplacijom o ravnodušnosti prirode, te pomalo problematičnim izjednačavanjem smrti i ekstaze (ljubavnog grča). Smrt iz nešto drugačije, „unutarnje“ perspektive umrlog,  prikazana je u pesmi S onu stranu, ali mahom kroz opšta mesta i poznate činjenice da ljudi nakon smrti „gube zapreminu i postaju lakši“, ili da je to trenutak kraja svim potrebama i osećanjima: Kad umreš ništa ti više ne treba/ čak i ljubav bližnjih isparava na vrelom suncu.

Bogovi su lajtmotiv ove zbirke, i može se reći da ih ima i previše. Bradati (a kakav drugačije?) bog se prikazuje u raznim transformacijama, personifikovan kao lepotica na plaži, stara baba, pesnik u ministarstvu za kulturu, nezaposleni koji popunjava papire čekajući u redu na birou rada. Ne iznenađuje nas u pesmi sugerisani nikada prepoznat „božanski“ kapacitet u ljudima, ni nesposobnost običnih smrtnika da prepoznaju samog „boga“, kao ni razočaranje boga koji se obreo među ljudima, pitajući se: „je li ovo svijet koji sam stvarao“. Savremeni bog je još jedna ispovedna pesma o potrebi za verom u savremenom svetu, koja prelazi u molbu za milost upućenu bogu samom. Postavlja se pitanje funkcionalnosti ove hiperinflacije figure bog(ov)a u poeziji, pogotovo uz poentu: Sve je puno bogova i to me ispunjava radošću i tugom/ jer i ja čeznem za božanskom iskrom. (?)  

Nasuprot bogovima, muza u ovoj poeziji je seksualizovana, zemljana, „od ovog sveta“, raskalašna. Dovoljno je poverovati u nju da bi te „darovala“. Ona (muza) „voli biti gola podatna i umočena u sokove za koje se prsti lijepe“, ona „potura svoje grudi mojim usnama“, „bez njenog međunožja nema pjevanja ni svijeta“. Muza, kao i žene uopšte u ovoj zbirci, erotizovane su na očekivan način i svedene na stereotip. U poeziji Stupar Trifunović, svaka žena je majka, pa čak i kada je muza. Izrazito se naglašava njihova prokreacijska funkcija – plodnost i čulnost se pre afirmišu nego ironizuju ili dekonstruišu kroz transgresiju.

U ljubavnim pesmama, kritički se sagledava partnerski odnos u zrelom dobu kroz paradigmatičnu projekciju odnosa supružnika kao majke i sina. Na nekim mestima je eksplicitno prisutna aluzija na samog Edipa, a u Čudima ljubavi potcrtava se: „kao da mu nije žena/ nego majka/ a on je njen dječak/ koji umire tu“. Tema su i anti-ljubavi ili ugašene ljubavi pretvorene u naviku i obrazac kroz petrifikovanu sliku zajedničkog života pretvorenog u udvostručenu mehaniku usamljenosti ili žrtvovanja: uveče u krevetu leže ukočeni i hladni jedno kraj drugog/ kao da iščekuju smrt. Zimska ljubav kroz romantičarsku i idealizovanu vizuru progovara o erosu i neuhvatljivim toposima čežnje, mada epilog u ovoj pesmi deluje nakalemljeno i školski: daleko mimo nas raste ljubav/ i kažu da je božanska/ i da je divno iskusiti je. U pesmi Stvar je završena čiji naslov je mali omaž Margerit Diras, žene su predstavljene kao devojčice opsednute ljubavlju i mladićima „čije su ruke meke kao u žena“, ali svi potencijali za davanje i iskorak prema drugom završavaju naglo, Njegovim odlaskom: htjela sam mu reći da znam o čemu sanjaju djevojke/ ali on je ustao sa stolice i rekao da ide. Smenjivanjem prvog lica jednine i trećeg lica množine (one, djevojčice), sugeriše se univerzalnost ženskog ranjivog i ostavljenog, melanholičnog subjekta. Ženski subjekt je neretko predstavljen zapreten u muškoj perspektivi fantazija, očekivanja i podrazumevanja (O mračnim sobama i muškarcima u njima), povremeno uz samoironičan komentar kao što je to slučaj u pesmi Sapfine sestrice, kroz poigravanje sa sopstvenom seksualnom heteronormativnošću.

Problem ove zbirke jeste obilje očekivanih poetskih slika, odnosno jezičke prozirnosti, kao u primerima: „kasirka mi kuca račun srca“, „magacioner mi donosi svoju strast“,  „ljubav je nemoguća kao i blage ljetne noći“. Ova poezija je katkad u apsolutnom konsenzusu sa javnim mnjenjem, sa uvreženim stavovima o ljudima i svetu. Ilustrativan primer je pesma Novi svijet u kojoj se deca opisuju kao starmale sveznalice koje „čim se rode znaju za vibratore kondome, botoks/ štetnost UV zraka plastične operacije“, kojima je „ugrađen mali čip/ sa gomilom bespotrebnih informacija i glad“. Stiče se utisak da je znanje koje usvajaju nove generacije stasale u eri informacionih tehnologija apriori negativno i nepotrebno po sebi, čime pesma dobija izvestan anti-naučni, pa i antiutopijski, parohijalan prizvuk. Ona je na liniji moralizatorskog i konzervativnog, tobožnje antiglobalističkog diskursa, koji stigmatizuje hedonizam, a zalaže se za „povratak prirodi“. Pesme poput ove mogu nas uljuljkati u recepcijski spontanom reprodukovanju doxe, budući da ironijski odmak u njima ide protiv ironije same. Taj utisak pojačavaju suvišne poente koje zatvaraju pesmu i osiromašuju je: u ovoj djeci bez djetinjstva/ taj strašni svijet dozrijeva/ i niko ne zna šta će biti kada prezrelo voće/ sa njihovih umornih glava počne da otpada.

Razmnožavanje domaćih životinja prilično je pretenciozan pokušaj da se obuhvati (za jednu knjigu) veliki i raznorodan korpus tema koje međusobno ne komuniciraju na plodotvoran način. Njena arhitektonika je ambiciozna, a učinci neuverljivi. Podeljenost na cikluse nije sasvim održiva, već je labava i uslovna. Kao što na primeru pojedinačnih pesama nakon poetski uspele slike često sledi dekrešendo i suvišno poentiranje, tako i knjiga kao celina ima izvesne viškove koji vode u slepe ulice. Poezija Tanje Stupar Trifunović najbolja je kada ne insistira na didaktici i jednosmernom tumačenju napisanog, već izoštrenim smislom za detalj i poetsku sliku, premrežava različite perspektive, iskustva i narative. U tom slučaju – koji je u ovoj zbirci pre izuzetak nego pravilo – ona donosi preko potrebnu razliku i pomeranja u našem shvatanju i iskustvu sveta, kao i našim pozicijama pre i posle čitanja.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović