Novembarski pokolji

Fragmenti iz stogodišnjeg rata

I

Poema Gabriele D’Annunzija „Oda alla nazione serba“, koju je italijanski pesnik sastavio u Veneciji u poznu jesen 1915. godine, objavljena je već u decembru iste godine u milanskom časopisu Corriere della Sera. Prevod na srpski objavljen je 1916. godine na Krfu u Srpskim novinama, koje su već čitav vek izlazile kao Službeni dnevnik Kraljevine Srbije. „Oda“ je objavljena u dva nastavka: prvi deo na stranama 2-3 inicijalnog broja krfske serije  (7. april), a kraj opet na istom mestu (str. 2-3) u drugom broju od 10. aprila. Prevod Milutina Bojića bio je podvrgnut ratnoj cenzuri, tako da su pažljivo uklonjeni svi pesnikovi jetki komentari na račun Rumuna i Grka, kao i opis Franje Josifa kao „pedera pod krunom“ i slični poetski uzleti. Od objavljivanja D’Annunziove pesme prošlo je sto godina i u međuvremenu ona je dobila nove prevode i mnogobrojna izdanja.

Posle Drugog svetskog rata, „Oda“ je pala u delimičan zaborav, da bi ponovo bila objavljena u književnom časopisu Pismo u jesen 1989. (br. 19). Tom prilikom D’Annunziova poema objavljena je zajedno sa pesmom Edmonda Rostanda „Kralj-Petrova četiri vola“. D’Annunzio je 1916. odštampao u Rimu, o sopstvenom trošku i u veoma ograničenom tiražu, knjižicu sa srpskim prevodom njegove i Rostandove pesme, koja je takođe prethodno bila objavljena u Srpskim novinama. Sve ovo je dalo objavljivanju ovih pesama u Pismu jedan ton književnog dokumenta. Ako se ovaj vaskrs „Ode“ čudesno poklopio sa održavanjem majke svih mitinga na Ušću i krunisanjem Slobodana Miloševića kao novog Miloša Obrenovića, njeno sledeće izdanje bilo je zaogrnuto barutnim dimom i plamenom, koje je on prilikom ovih ceremonija i najavljivao. U broju 1–4 1992. godine, časopis Književnost objavio je necenzurisani tekst „Ode“ u novom prevodu Dragana Mraovića. Ova verzija nemilice je preštampavana u časopisima i antologijama; recimo, njome počinje hrestomatija Serbia: srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora, koja je prošle godine doživela treće izdanje, nabreklo do dva toma. Najskorije izdanje „Ode“  koje sam uspeo da pronađem nalazi se na poznatom forumu ekstremne desnice stormfront.org, na stranici ukrašenoj rasističkim simbolima (World Wide White Pride) i sa novim naslovom, koji je nepismen ali zato na steroidima – „Oda Srbskoj naciji“.

Ma koliko se Dragan Mraović, autor novog prevoda iz Književnosti, velikodušno upirao da opravda D’Annunzija – „bez obzira na to što je bilo i trenutaka kada veliki Gabrijele Danuncio nije bio pravedan prema našim narodima uključujući i srpski, smatramo pravednim da se ovim prevodom (...) mi njemu odužimo i setimo ga se kao što se i on setio srpskoga naroda u njegovim najtežim trenucima“ – ovaj istaknuti italijanski pesnik sa prelaza devetnaestog u dvadeseti vek se sa izbijanjem Velikog rata srozao na nivo ratnog huškača. Kroz hronologiju publikacija D’Annunziove „Ode“ nazire se istorija novog srpskog nacionalizma. Paradoksalno, stiče se utisak da se njenim objavljivanjem na jednom od najekstremnijih foruma nove desnice zatvara pun krug. Svojim veličanjem rasizma i nasilja stormfront.org deluje kao prirodno okruženje D’Annunziove „Ode“, dok glasilo jedne izgnane države namenjeno svojim izgladnelim i nostalgičnim pukovima zapravo predstavlja anomaliju kojoj ovakvo štivo teško da je moglo da pripada. O čemu se tu radi?

II        

Kao i mnogi evropski intelektualci njegove generacije, D’Annunzio je dočekao početak rata sa izvesnim ushićenjem; za razliku od mnogih od njih, on je bio van svoje domovine, provodeći dane u dobrovoljnom izgnanstvu u Parizu, dok se italijanska vlada premišljala da li da se upusti u rat. Od samog početka on se zalagao da Italija napusti svoju neutralnu poziciju i pridruži se saveznicima, pre svega da bi od Austro-Ugarske „povratila“ gradove duž jadranske obale – to, kako ga je on zvao, „levo plućno krilo“ Italije. Odmah po ulasku njegove domovine u rat, pedesetdvogodišnji pesnik se pridružio italijanskoj vojsci i nastanio u Veneciji, kako bi uvek bio u blizini italijansko-austrijskog fronta koji se protezao duž reke Soče (Isonzo). U drugoj polovini oktobra 1915, italijanska komanda naredila je ofanzivu koja je trajala do početka sledećeg meseca. Bila je to još jedna od onih besmislenih klanica Velikog rata, u kojima je svaki kvadratni metar osvojene teritorije plaćan nebrojenim regrutskim glavama. D’Annunzio je redovno obilazio front, držao govore i nadletao neprijateljske položaje kao mitraljezac ratnog aviona. U njegovim dnevničkim zapisima stoji da je „Odu narodu srpskom“ počeo da piše neposredno po završeku bitke, koja je okončana 6. novembra, dok je bio u stanju konstantne depresije i iritacije.

Pesnik dekadencije D’Annunzio pažljivo je birao formu književnih radova koje je objavljivao tokom rata. Dok se u proznom radu potpuno okrenuo oracijama i proglasima, oda postaje njegova omiljena poetska vrsta. Već u avgustu 1914. objavio je u pariskom Figaru „Odu latinskom uskrsnuću“, u kojoj rat između evropskih imperija uvija u guste magle „večnog“ sukoba između germanske i latinske rase (na jedan donekle izvitoperen način, ova ideja preliva se u nemački helenizam i njeni tragovi se vide u radovima Martina Heideggera iz dvadesetih i tridesetih godina). Motivi D’Annunziovog novootkrivenog latinskog nacionalizma prepoznatljivi su u završnim, ekstatičnim strofama „Ode narodu srpskom“. Do danas antologičarima srpstva najviše prija D’Annunziovo razmetanje njegovim poznavanjem srpske istorije, geografije i epskog pesništva. Iz stiha u stih, on prepliće cara Dušana i „habzburške dželate“, grdi neprijatelje („Bugari i Švabe, balega i izmetine“), dok u duhu krvi i tla ukršta geografiju (Rudnik, Jasenica, Dunav, Sava, Drina...) i nacionalnu istoriju (hajduk Veljko, pop Luka, Milenko od Morave). Ipak, ovo ritualno nabrajanje dostiže vrhunac u njegovoj italijanizaciji čitave ove „svete“ istorije: „O Srbijo, čija kraljica beše/ milosna Ana Dandolo i što dade/ Uroševu kraljevsku venu Buondelmontu za ženu,/ čuj: pobeda je latinskoga roda/ i doći će kao sloboda“; i dalje, „Na Kosovo će Latini sa tobom/ sutra zajedno da se bore...“; i napokon: „Italijanski rode, budi stroj/ oštar kao neki klin (...) Italijanski rode, budi falanga/ čvrsta, zbij front svoj...“.

Prema D’Annunziju, Veliki rat nije bio samo prilika da se proširi Italija, već i da se preinači sam njen duh. Kao i Marinettijevi futuristi, on je u ratu prepoznao jednu eksploziju i ekspanziju modernosti, koja će pomoći Italijanima da sa sebe zbace stereotip mekušaca i kanconjera. Rat daje priliku muževnosti da potpuno porazi svaku sentimentalnost. Njegovo pogonsko gorivo je mržnja: „Ako hleba nemaš, mržnjom se zasiti;/ ako vina nemaš, mržnjom se napoji;/ ako samo mržnju imaš, siguran možeš biti.“ I dalje: „O Srbijo, budi hrabra! Mržnja ti je/ uzdanica, mržnja ti je hrana/ i oružje za tvoje sinove.“ Jedna od D’Annunziovih omiljenih pesničkih strategija bila je da u propagandne svrhe preuzima klasične književne forme kao što je oda ili pak forme koje su toliko rasprostranjene da su poznate i onima koje ne zanima poezija. Jedno od njegovih ostvarenja iz ovog perioda je i ratni Oče naš, u kome se pesnik moli: „Mrtvi naši, iže jeste u zemlji kao što ste na nebesjah (...) Izbavite nas od svakog niskog iskušenja, oslobodite nas od kukavičke sumnje (...) raspalite našu svetu mržnju (...) Borićemo se ne samo do poslednje kapi krvi, nego do poslednje čestice našeg pepela. Amen.“ Podizanje morala vojnicima koji se postajali sve svesniji besmislenosti rata, životarenja u rovovima i praznoglavog militarizma oficirskog kadra, postalo je D’Annunziova vokacija. Njegovo opevanje i uzdizanje rata postalo je samo sebi svrha, samo donekle zabašurena italijanskim nacionalizmom. Ova obrazina je pala sa potpisivanjem primirja, koje, kao i mnogi zakleti militaristi, D’Annunzio nije bio spreman da prihvati.

Oreol ratnog heroja D’Annunzio nije stekao u rovovima, već u vratolomnim akcijama koje su bile pre usmerene na propagandu nego na postizanje vojnih ciljeva. Među njegove najuspešnije „poetske“ poduhvate spadaju njegov diverzantski upad u luku Bakar na torpednim čamcima i bacanje letaka iz aviona na neprijateljsku prestonicu. Svega par meseci posle objavljivanja „Ode narodu srpskom“, polovinom januara 1916. D’Annunzio je doživeo tešku avionsku nesreću u kojoj je pilot poginuo, a on ostao privremeno slep. Posle nekoliko meseci oporavka i gubitka jednog oka, pesnik se ponovo vratio u stroj, čime se uzdigao do statusa nacionalnog heroja. Stoga ne čudi što je uskoro po završetku rata, italijansko Nacionalno veće (Consiglio Nazionale) Rijeke počelo da se obraća upravo njemu kada se vlada oglušila o njihove zahteve da se grad pripoji Italiji. Naime, prema tajnom londonskom paktu, koji je naveo Italiju da uđe u rat 1915. godine, njoj je trebalo da pripadnu Istra, Kvarner i delovi Dalmacije. Po završeku rata, takom Mirovne konferencije u Parizu, američki predsednik Woodrow Wilson proglasio je londonski pakt nevažećim, čime je otvorio mogućnost da se cela istočna obala Jadrana pripoji novonastaloj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. D’Annunzio je reagovao „Poslanicom Dalmatincima“ u kojoj je obećao da će se „sa bombom u šaci i kamom u zubima“ boriti za pripajanje Dalmacije „matici“. Umesto u Corriere della Serra, čiji je redovni saradnik bio tokom rata, pismo je objavio u Il Popolo d’Italia Benita Mussolinija, koji će, kako se ispostavilo, tek imati da uči od starijeg kolege.

Kao i uvek kada je reč o D’Annunziovim proglasima, ikonografija koja dominira u „Poslanici Dalmatincima“ nije nimalo slučajna: bomba u ruci i nož u zubima bili su zaštitni znak ardita, udarnih jedinica italijanske vojske tokom Prvog svetskog rata. I zaista, kad je jednom prihvatio poziv Nacionalnog veća da „spasi“ Fiume od pripajanja Kraljevini SHS, D’Annunzio je 12. septembra 1919. umarširao u grad na čelu nekoliko stotina dobrovoljaca, od kojih su mnogi bili upravo pripadnici ardita. Sledećih meseci broj volontera iz cele Italije porastao je na oko 8.000, da bi uskoro D’Annunzio morao da vraća nove pristalice, a one koji su još uvek bili u Italiji da odgovara od puta u Fiume. Tokom svoje dve godine postojanja, njegova poetska republika postaće jedna od najbizarijih epizoda koje su obeležile konfuzan raspad stare i klimavi nastanak nove Evrope na kraju druge decenije dvadesetog veka.[i] U ovom uzavrelom gradu bez statusa, zaglavljenom u limbu koji se otvorio duž jedne od naprslina na političkoj mapi Evrope, mogu se nazreti prvi obrisi političkih manifestacija ideologije koja će nedugo potom progutati čitav kontinent i veliki deo sveta i koja će preživeti tu apokalipsu, da bi se ponovo pojavila na mestima kao što je stormfront.org. D’Annunziovi arditi bili su prepoznatljivi ne samo po bombama i noževima već i po crnim uniformama i frizurama (nularica iznad ušiju i na potiljku, dugačak pramen napred). Njihov poklič „Aia, aia, alala“ bivao je propraćen visoko uzdignutom desnom rukom. Grad je disao u ritmu parada, procesija, noćnih bakljada, marševa, smotri postrojenih jedinica i vođinih govora sa balkona Guvernerove palate. Uskoro, po D’Annuziovom preuzimanju Rijeke, grad je stavljen pod blokadu i kako se izolacija produbljivala tako su masovne svečanosti postajale sve teatralnije; njima je sve više dominirala figura vođe. Pojavile su se poštanske marke Fiume sa njegovom likom na kome se isticala kozja bradica i obrijana glava. D’Annunzio je rado pokazivao ćelu i hvalio se da ima tvrđu glavu od svih njegovih neprijatelja. Njegova fraza Testa di Ferro (gvozdena glava) bila je toliko raširena u gradu-državi da je čak postala naslov časopisa koji su pokrenuli D’Annuziovi pobornici. Oni su ga do te mere slepo oponašali da su počeli ne samo da puštaju danunciovske brade već i da briju glave, čime su postali rodonačelnici skinheadsa.

III

Ova neprestana agitacija i uzbuna bila je upućena, naravno, pre svega protiv neprijatelja „grada-žrtve“ (Città Olocausta), kako je D’Annunzio od milja zvao svoj Fiume. Naravno, epitete koje je donedavno upućivao Austrijancima, Mađarima i Nemcima, sada je koristio protiv bivših saveznika, a nije štedeo ni vladu Francesca Nittija u Rimu. Ipak, D’Annunziova pozicija ekstremnog nacionalizma delovala je izlišno ako se uzme u obzir da sa stanovišta politike garibaldizma, koji je preovladavao Italijom, prisvajanje istočnih obala Jadrana nikada nije dovođeno u pitanje. Stoga su D’Annunziju novi omiljeni dušmani postali upravo oni koje je do juče uzdizao. Jedna od prvih akcija koje je preduzeo po ulasku u Rijeku bio je proglas naslovljen „Poruka Uprave Rijeke srpskom narodu“, u kome ga poziva da odustane od potraživanja Dalmacije, ne propustivši da ga podseti na „Odu“ koju mu je ranije spevao. Ovaj letak će iz aviona rasturati iznad teritorija Kraljevine SHS, kao što je nekoć zasipao Beč svojim ratnim plakatima. To je bio samo početak, jer će D’Annunzio nastaviti na svaki mogući način da podriva multinacionalnu državu koja se prostirala već od Suška. Njegova komanda je radila sve što je mogla da podstakne neprijateljstvo Hrvata i Crnogoraca prema vlastima u Beogradu. Već s početka 1920. D’Annunzio se hvalio da se „čak i Hrvati okreću njemu da bi zbacili sprski jaram“ i uveravao sve oko sebe da je eksplozija Jugoslavije takoreći iza ćoška. Novu državu nazivao je „svinjcem“ i „zveri nastalom iz povraćotke habzburškog carstva“. Hrvate je posprdno nazivao „Kroataglja“, a za Srbe je govorio da su „zlikovci“ koji „ženama odsecaju dojke i ubijaju bebe u kolevci“.  To je isti onaj pesnik iz čijeg su pera izašli stihovi „Drži se, Srbine! Čuj urlik besa/ Hajduk-Veljka koji vaskrsava/ i snagu obnavlja/ drži se hrabro!“.

Ipak, najveći izazov D’Annunziovoj neprikosnovenoj vlasti nije došao od suseda, već od italijanske vlade. U kasnu jesen 1919. predsednik Nitti sastavio je plan za Rijeku pod nazivom Modus Vivendi, prema kome bi ovaj grad zadržao nezavisnost, ali bi došao pod upravu njegove vlade, koja bi ga štitila od teritorijalnih pretenzija Kraljevine SHS. D’Annunzio je najpre pristao na Modus Vivendi, da bi ga onda odbio, pa prebacio odgovornost na riječko Nacionalno veće, koje je ogromnom većinom izglasalo prihvatanje plana. Onda se pesnik ponovo predomislio i zakazao referendum, na kome su stanovnici Rijeke masovno podržali Nittijev plan. Na kraju je odlučio da i to odbije.

D’Annunziovo oglušivanje na rezultate referenduma koji je sam sazvao označilo je početak druge, još radikalnije faze njegove državničke avanture. Ta radikalizacija odlikovala se njegovim približavanjem anarhosindikalistima, čime je nabasao na opasnu matricu koja ukršta nacionalnu i socijalnu ideologiju. Najvažniji dokument radikalizacije „grada-žrtve“ bio je Statut Italijanske Regencije Kvarnera, odnosno Rijeke pod novim imenom. U sastavljanju ustava D’Annunziju je pomogao Alceste de Ambris, sledbenik Georgesa Sorela, koji je na prelazu vekova bio najistaknutiji zagovornik ekstremnog sindikalizma (upravo njegovu ideju generalnog štrajka uzeo je Walter Benjamin za polaznu tačku eseja „Kritika nasilja“). Pristupajući borbenim jedinicama, D’Annunzio je govorio o „stvaranju ljudskim životima umesto rečima“, a pri pohodu na Rijeku sebe je video kao „naoružanog pesnika“. Njegov Statut ostaće zapamćen kao jedan od najizrazitijih primera poetske politike s početka dvadesetog veka. U njoj se harmonizuju pojmovi koji su u stvarnom svetu nepomirljivi (na primer, egalitarizam i militarizam), a društvo ustrojava na estetskim, umesto političkim, principima (deset „korporacija“ ili društvenih slojeva obrazovano je po modelu deset muza). Član 53 propisuje horsko pevanje, a muzika dobija zaseban odeljak kao verska i socijalna ustanova. Ona se spaja sa graditeljstvom u propisivanju izgradnje hale (rotunde) sa kapacitetom od 10 000 sedišta. 

Iako je ostao uglavnom neprimenjen, Statut pokazuje jasnu nameru da se Italijanska Regencija Kvarner uspostavi kao prvi jasan primer estetizacije politike u dvadesetom veku. Stoga ne iznenađuje to što su duboko rasistička načela ove politike kodifikovana upravo u poglavljima posvećenim obrazovanju i kulturi. Poneseni zakonodavnim zanosom, D’Annunzio i De Ambris propisuju da je „kultura aroma koja uništava korupciju; kultura je snaga suprostavljena slabosti“. Naravno, osnova kulture je jezik: „U Danteovom Kvarneru vladanje Danteovim jezikom daje poštovanje i očuvanje onoga što je vekovima smatrano najvećim narodnim blagom, najvišim dokazom njihovog plemenitog porekla, uzvišenim znakom njihove moralne dominacije. Moralna dominacija je ratnolika nužnost nove države...“ U jednoj multikulturalnoj i multujezičkoj sredini kakva je bila Rijeka postavlja se pitanje šta se onda dešava sa onima koji ne vladaju Danteovim jezikom. D’Annunziov odgovor je jednostavan: oni moraju da se povinuju „moralnoj dominaciji“ plemenite rase. „Rimski ritam, taj sudbinski ritam uspeha, mora da povede stazama izlečenja onu drugu bednu rasu koja se zaluđuje mišlju da može da poništi naše slavne korake i da patvori našu plemenitu istoriju. U ovoj zemlji latinskog porekla, na ovom tlu zaoranom latinskim plugom, ova druga rasa biće, pre ili kasnije, oblikovana prema kreativnom duhu latinstva...“ Toj „drugoj rasi“ pripadaju oni kojima je svega nekoliko godina ranije ovaj poetski državotvorac pevao ode. Prisetimo se ponovo, u vreme kad je D’Annunziova pesma objavljena u Pismu, guslari svih profila isukali su svoje instrumente i zavrnuli rukave. Evo ga jedan Slavko Mijušković u Zborniku radova Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, objavljenom povodom 600. godišnjice Kosovskog boja: „Gabrijele Danuncio, jedan od najvećih pjesnika svih vremena i svih naroda, spjevao je ‘Odu narodu srpskom’...“

IV

D’Annunziova država izgledala je ne samo kao ostvarenje snova italijanskih ekspanzionista već i kao savršena provokacija umetničke avangarde s početka 20. veka. Ova ambivalentnost može se videti i po inicijalnim reakcijama D’Annunziovih kolega. Samo četiri dana po njegovom trijumfalnom pohodu na Rijeku, u gradu se pojavio Marinetti sa grupom futurista, koji su se već u tom trenutku opasno približavali Mussolinijevim fašistima. U isto vreme, čim je vest o njegovom podvigu stigla do Berlina, Dada klub je uputio D’Annunziju telegram podrške koji je objavljen u Corriere della Sera: „Ako se saveznici bune, molimo telefonirajte Dada klubu, Berlin. Osvajanje je velika dadaistička akcija i učinićemo sve da osiguramo priznanje. L’atlante mondiale dadistico DADAKO“ i u potpisu (Johannes) Baader, (Georg) Grosz i (Richard) Huelsenbeck (isti onaj koji je u proglasu „Šta je dadaizam i šta on traži u Nemačkoj“ zahtevao uvođenje dadaističke „simultane pesme kao državne molitve komunizma“). Tokom svoje kratke istorije, Città Olocausta bila je zona jedne velike pometnje: tu su se mešale ksenofobija i razvrat, antikapitalizam i profiterstvo, konzervatizam i avangardizam. Ove kontradikcije bile su oličenje D’Annunziove ličnosti, tako da ne iznenađuje previše što su se u Srbiji devedesetih –  blokiranoj, paranoičnoj i ogrezloj u zločin i korupciju – mnogi zadivili njegovom pesništvu. D’Annunziova ratna poezija bila je zasnovana na istom principu kao i njegova posleratna politika: nasilje radi nasilja; nasilje koje će sebe opravdati bilo čime što dođe do njega, samo da bi se održalo. Ova ideologija nasilja se sudara sa sopstvenim protivurečnostima, da bi ih rešila upravo nasiljem. Tako će ovaj pesnik od italijanskog imperijaliste da preraste u levog sindikalistu, kao što će srpski nacionalisti da veličaju tog istog pesnika, iako je on jedan od najvećih pljuvača te iste nacije. Uloga umetnosti, odnosno poezije u svemu tome jeste da potisne i prikrije nasilje kroz njegovu estetizaciju.

Upravo to je razlog zbog koga je jedna druga avangarda, antiratna i emancipatorska ostala gotovo potpuno neprimećena u srpskoj javnosti tokom istog onog perioda u kome je D’Annunzio kod nje doživljavao drugu mladost. To odsustvo je upečatljivije jer se radi o radovima koji zauzimaju mnogo istaknutije mesto u istoriji dvadesetovekovne umetnosti od D’Annunziove „Ode“ i pri tom mnogo direktnije od njega citiraju srpsko ratovanje s početka veka. Radi se o Picassovim kolažima iz njegove kubističke faze, koji se podudaraju sa prvim balkanskim ratom. Već u prvom kolažu u kome je koristio novinske isečke Gitara, note i vinska čaša, koji je napravio u jesen 1912, jasno se vidi fragment naslova ratnog izveštaja objavljenom u listu Le Journal: „La bataille S’est Engagé“ (Borbi je pristupljeno...). I u drugom kolažu Violina, takođe iz jeseni 1912, probija se izveštaj o okršajima na Balkanu. Rat u svoj svojoj surovosti izbija iz čuvenog kolaža Čaša i flaša Suze, u kome je veliki deo slike prekriven isečcima iz novina. Naravno, ovaj novinski materijal nije nasumice izabran. Čaša i flaša Suze je slika namenjena čitanju i narativ koji iz nje izbija nedvosmisleno je povezan sa strahotama balkanskog rata i njegovim odjecima širom Evrope.

Na samom dnu slike, ispod plavog ovala koji predstavlja sto sa čašom i flašom, nazire se fragment naslova „Les Serbes s’advancet...“ (Srbi napreduju). I pored toga, ovaj kolaž se nikada neće naći na stormfront.com. Dugačak novinski stubac postavljen levo u odnosu na „sto“ donosi izveštaj o pacifističkom mitingu održanom u Parizu kome je prisustvovalo nekih 50.000 ljudi, kojima su se obratili istaknuti predstavnici levice iz Francuske i Nemačke. Veći i mnogo pogubniji rat od onog na Balkanu bio je vrlo opipljivo na pomolu. Tekst na samoj flaši isečen je iz feljtoniziranog romana koji satirično govori o dogodovštinama iz života buržoazije koja, opijena sobom (tekst je, podsetimo, na flaši), ne vidi šta se oko nje dešava. Ono što se dešavalo bilo je veoma slikovito opisano u ratnom izveštaju na komadu novine koji je, obrnut naglavačke, postavljen desno od stola. Tekst donosi opis turskih jedinica pokošenih epidemijom kolere na putu ka Jedrenu:

Uskoro sam ugledao prvi leš, još uvek iskežen od patnje, skoro potpuno pocrnelog lica. Onda sam ugledao dva, četiri, deset, dvadeset, stotinu leševa. Ostali su tamo gde su popadali tokom marša leve kolone, u jarkovima i po putu, dok su se gomile kola natovarenih polumrtvim vojnicima otezale tokom čitave ove ojađene maršrute.

Koliko sam video žrtava kolere? Dve hiljade? Tri hiljade? Ne usuđujem se da napravim bilo kakvu preciznu procenu. Tokom nekih dvadeset kilometara video sam mrtva tela koja pokrivaju ovaj prokleti put kojim vije vetar smrti, i video sam mrtvu kolonu, koja jezivo stoji usred oguglale vojske koja se sprema za borbu.

Ali to tek nije bilo ništa.

Pomni čitaoci Picassove slike primetili su da ovi novinski tekstovi koji okružuju plavi oval sa čašom i flašom jeftinog pića podsećaju na rasprave slikara i njegovih prijatelja okupljenih oko stola u pariskom kafeu. Sadržaj članaka i način na koji su kolažirani upućuju na to da je ova slika, uprkos svakodnevnoj temi, sve sem apolitična. Još od devedesetih godina XIX veka, Picasso je bio blizak anarhističkim krugovima u Barseloni, da bi nastavio da se kreće u istim krugovima po preseljenju u Pariz. U Čaši i flaši Suze Picasso daje jednu duboko političku sadržinu samoj tehnici kolaža: ovo nije prizor viđen iz perspektive slikara, već teza o nemogućnosti nečeg što se u umetnosti naziva „prizor“ i „perspektiva“: slika sveta harmonizovana pogledom jedne dominantne subjektivnosti, koja se proteže od slikara do posmatrača.

Neposredno ispod plavog ovala je komad novine sa izveštajem o napredovanju srpske vojske prema Bitolju. Taj isečak na sebi ima i datum – 16. novembar. D’Annunziova „Oda“ datirana je 15. novembra, tri godine kasnije. U međuvremenu, prizori kao što je onaj sa druma ka Jedrenu su se hiljadostruko umnožili. D’Annunzio je gazio kroz te klanice, ali se one nikad ne pojavljuju u njegovoj pseudoepskoj poeziji. Naravno, sada je valjda jasno da „Oda narodu srpskom“ nije posvećena onome na koga upućuje naslov. Za razliku od Picassovog kolaža koji donosi mnogoglasje – glasove koji se međusobno sudaraju, odbijajući da se sliju u nerazumljiv žamor – to je jedan monolog koji se tiče isključivo samoga sebe i nikog drugog. Iz te narcisoidnosti proizlazi magnetska privlačnost ove poeme. U njoj se prepoznaje svako ko ne želi da vidi nikog drugog do te mere da se ne libi ni da ga pregazi. Ta monomanična netrpeljivost jeste ono što prikiva ovu pesmu na stranicu koja se diči sloganom „World Wide White Pride“.

[i] D’Annunziova kvarnerska avantura dobila je dosta prostora u istoriografiji i literaturi država pod čiju je upravu Rijeka došla tokom dvadesetog veka. Odmah po završetku drugog svetskog rata (1946), istarski pisac Viktor Car Emin objavio je povest baroknog naslova Danuncijada: romansirana kronisterija riječke tragikomedije 1919–1921, u kojoj period Slobodne države Rijeke opisuje iz ugla dvojice njenih uglednih građana. Pre desetak godina (2007), izašla je knjiga D’Annunzio u Rijeci: mitovi, politika, i uloga masonerije u kojoj hrvatska istoričarka Ljubinka Toševa-Karpowitz daje pregledan osvrt na kratku i burnu istoriju riječke države, donekle zamagljen špekulacijama o ulozi masona u čitavoj stvari.