O Pokretu za narod i državu

Jun 24

Jun 24 O Pokretu za narod i državu

Tri godine zaredom javnosti u Srbiji najavljivalo se stvaranje i ozvaničenje političke formacije koja sada nosi naziv Pokret za narod i državu. Primarni promoter i generator ideje ovog pokreta je stožer vladajuće koalicije Srpska napredna stranka. Svakako nije novina to da se pojedini politički subjekti okupljaju u šire saveze, udružujući se po interesnim, ideološkim, nacionalnim, klasnim, regionalnim ili drugim osnovama. Novina nije ni puko nominalno prestrojavanje sadašnjih nosilaca vlasti. Iznikli iz radikalskog jezgra, potom prekriveni naprednjačkim ruhom, tom su jezgru samo pokušali da daju destilovanije i perfidnije oblike skarednog populizma i ekstremizma, što je rezultiralo ogoljenom autokratijom i bezakonjem. Sada dolazimo do još jedne ponude, oličene u najavljivanom Pokretu, a u čije se razmatranje mora uključiti poznavanje političke filozofije koja se oslanjala upravo na pojmove sadržane u trodelnom nazivu pokret-narod-država. Pozivanjem na tu političku filozofiju utvrdiće se da ne postoji novina ni u osnivanju baš ovako pojmovno određenog pokreta. Međutim, ono što posebno treba da zabrinjava jeste prepoznavanje podudarnosti sa ranije postojećom formacijom koja se pozivala na ovu „trodelnost“, a koja će služiti kao model za poredbenu analizu.

Za početak ćemo u obzir uzeti citat kojim otvaramo komparaciju koja bi nas opravdano morala voditi ka dodatnom podizanju opreza spram namera iznošenih u vezi sa stvaranjem Pokreta koji je predmet našeg istraživanja: „Političko jedinstvo savremene države predstavlja trodelnu povezanost države, pokreta, naroda… Ta tri niza ne stoje uporedo jedan uz drugoga, nego jedan od njih, pokret, koji je nosilac državnog i narodnog života, prožima i vodi oba ostala.“1 Autor ovih redova je nemački pravni i politički teoretičar Karl Šmit, a objavio ih je 1933. godine u svom delu „Država, pokret, narod“ (Staat, Bewegung, Volk). Karl Šmit je u svojoj političkoj filozofiji pokušao da na pravnim osnovama utemelji princip firer-države, čiji je „nosilac“ nacionalsocijalistički pokret. Otuda je uputno napomenuti i kako su ga opisivali istorijski savremenici. Sam Šmit sebe je nazivao pravnikom, filozofom i teologom, dok je za Herberta Markuzea bio „vodeći politički filozof Trećeg Rajha“, za Franca Nojmana „krunski pravnik nacionalsocijalizma“, Karl Levit upozorava da je Šmitu „rat vrhunac velike politike“, za Slobodana Jovanovića on je „glavni teoretičar nacionalsocijalizma“, a za Đerđa Lukača „vodeći pravni ideolog svetskih osvajačkih planova Hitlerove Nemačke“. Ovakva određenja Šmitu nisu učitavana, nego su iščitavana iz njegovog teorijskog rada i na njemu su zasnovana, baš kao što je i on svojim razmatranjem i pojmljenjem društveno-političkih i pravnih fenomena teorijski zasnivao projekat dominacije nacionalsocijalističkog pokreta i njegovog vođe.

Pokret je i narod i država

Ono što će nas prvenstveno zanimati jeste Šmitovo shvatanje političke uloge i istorijskog značaja pokreta u odnosu na državu i narod. Kao što smo mogli primetiti u prvom navodu, pokret dobija vodeću ulogu, dok su druga dva pojma (država i narod) sekundarnog karaktera. O tome Šmit kaže sledeće: „Tako možemo promatrati državu u užem smislu kao političko-statičiki deo, pokret kao političko-dinamički element, a narod kao nepolitčkog sudeonika, koji se razvija pod zaštitom i u seni političkih odluka.“2 Iznetim stavom Šmit iskazuje sledeće: 1. država je stavljena u instrumentalnu ulogu svojim aparatom koji je u funkciji ciljeva pokreta, jer 2. pokret svojom dinamičkom ulogom zapravo oblikuje političku stvarnost, dok se 3. narod svodi na amorfnu masu oblikovanu prema ideologiji i potrebama pokreta. Zagovaranje dominantne uloge pokreta i utapanje kako države tako i naroda u njega, prema Šmitovim shvatanjima, sagledavamo i ovako: „Posebno, pokret je isto tako država kao i narod, pa se ne može niti današnja država (...) niti današnji nemački narod (...) pomisliti bez pokreta.“3

Pozivajući se na prilike u Srbiji, kao i na najavu stvaranja i širenja spomenutog Pokreta za narod i državu, mogli bismo pronaći niz podudarnosti sa Šmitovim odredbama iznetim u citiranom delu. Najpre, spomenuli smo da najavljivano stvaranje Pokreta prvenstveno potenciraju strukture iz vladajuće Srpske napredne stranke. Njena stožerna pozicija u vladajućoj koaliciji poprima ulogu šmitovskog karaktera, jer „stranka – koja prima članove iz svih slojeva naroda, ali koja je u sebi zatvorena i koja se vodi po hijerarhijskom načelu, jer zahteva osobito strogu izgradnju i oštro vođstvo – nosilac je državnog i narodnog života, kao političko telo, u kome pokret nalazi svoje osobito obličje... Politički vodeća stranka je temelj, kao organizacija pokreta, kako državnom aparatu tako i društvenom i privrednom poretku i celini političkog jedinstva.“4

Ovo totalno ujednačavanje „državnog i narodnog života“ sa pokretom, to jest „politički vodećom strankom“ kao „temeljom“, svoju primenu u srpskom slučaju uveliko već godinama potvrđuje uspostavljanjem totalne dominacije vladajuće Srpske napredne stranke nad svim sferama javnog života, odnosno totalnim zarobljavanjem institucionalnog sistema jedne države. Tako se, na primer, u Srbiji vladajuća stranka pretvorila u „zavod“ za zapošljavanje, pa se mimo nje teško dolazi do posla5. Članstvo u SNS-u je i „preporuka“ za dobijanje mesta u vrtiću za decu, dok za decu čiji su roditelji i bliski srodnici u opozicionim strukturama to mesto postaje upitno6. Ovako maligno prodiranje stranački oposredovanog silništva svoje metastatičke oblike dobija i u sferi lečenja najugroženijih bolesnika, čiji se tretman ucenjivački uslovljava prisustvovanjem na stranačkim i prorežimskim manifestacijama7. Samo zarobljavanje državnih institucija ujedno ima i svoj personifikovani oblik, budući da Narodna skupština, na primer, služi kao forum za glorifikovanje prvog lica stranke8 (čime se Skupština zloupotrebljava, a njena većina sebe postavlja u podanički položaj spram narečenog lica); Vlada podnosi izveštaje tom licu i traži odobrenja za svoje postupanje od njega (čime Vlada samu sebe derogira, ujedno dopuštajući da joj nenadležno lice čak i mandat ograničava9); pravosuđe biva ustrojavano po nalogu i uz pretnje spomenutog lica10 (čime se uništava nezavisnost sudstva i ideja pravednosti unutar jedne države).

Osvrćući se na nametnutu usmerenost čitavog javnog i političkog života ka jednom licu, kao dominantna se u stvari uspostavlja jedna volja, odakle se susrećemo sa jednim vođom, koji je prepoznat u Aleksandru Vučiću. Potvrdu takvog pristupa pronalazimo unutar samih stranačkih redova, gde je jako primetan podanički odnos prema vođi. Tako, na primer, jedan od stranačkih prvaka izgovara sledeće: „Mi smo dali poverenje i mandat našem predsedniku [Aleksandru Vučiću], jer on, za razliku od nas, ima sve informacije.“11 U ovoj izjavi prepoznaje se volja za sledbeništvo i veličanje nadređenog, čime se zapravo svojevoljno zapada u podređenost, a ona se čak i preporučuje, jer je vođa/predsednik taj koji „ima sve informacije“, te tako, raspolažući podacima, koje drugi nemaju, može da ima mandat da drugima i upravlja. Potpuni opis građanima preporučenog, a u SNS strukturama željenog i, kako se čini, jedino mogućeg stanja, dobijamo u izjavi nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića: „Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda.“12 Ovo odobravanje samovlašća, koje treba da omoguće „građani svojim izlaskom na izbore“, direktno upućuje na zasnovanost odnosa unutar SNS-a, koji realno potvrđuju stranačku antidemokratičnost. Ovi odnosi se ujedno pokušavaju projektovati i primeniti na čitavo društvo, što za posledicu ima monopolizovanje političke moći i time proizvode „bolest moći“13. Partijska strukturiranost, u kojoj je ustanovljen iracionalni kult vođe i bespogovorno poštovanje njegove volje, sada briše volju građana, jer vođa treba „da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje“. Tako se pozivanjem na demokratske procese, odnosno izbore, ovi procesi nastrano stavljaju u funkciju autokratskog, autoritarnog i samovoljnog postupanja vođe, čime se jedino legitimiše poništavanje demokratije, a izborni „proces“ postaje obesmišljen i diskreditovan.

Ovako uspostavljene struktura i praksa Srpske napredne stranke sada se samo nominalno pokušavaju predstaviti u novoj formi, odnosno Pokretu za narod i državu, dok bi naziv SNS trebalo odbaciti kao orožali i sasušeni svlak, ali bi, svakako, glava, telo, kretanja i delovanja ostali isti. U prilog tome dovoljno je pozvati se na izjave formalnog predsednika SNS-a Miloša Vučevića, koji nakon sednice Glavnog odbora ove stranke, 21. januara 2025, kaže sledeće: „Doneli smo jednoglasnu odluku da SNS podržava ideju, inicijativu za formiranje Pokreta [za narod i državu]... Sazreli su politički uslovi.“14 Zaista, uslovi koji su godinama uspostavljani vladavinom SNS-a i hiperinflacijom njegovog prvog lica, odnosno vođe u javnom prostoru, doveli su do toga da se vladajuće strukture, u koje treba ubrojati i koalicione partnere, sada identifikuju samo sa likom vođe. Drugi su činioci skrajnuti, zanemareni ili jednostavno utopljeni u potpuno personalizovanu i uzurpiranu vlast u svakom njenom obliku. „Sazrevanje“ ovih uslova dodatno je ubrzano smrću šesnaest ljudi nastradalih u rušenju dela Železničke stanice u Novom Sadu, projekta opterećenog korupcijom, nestručnim i nesavesnim izvođenjem radova. Ova brutalna smrt, izazvana nemarom plaćenim javnim novcem, uznemirila je javnost do te mere da je ona reagovala otvorenom pobunom i tako na ulice izlila svoje nepoverenje u samovlašćem vođe već derogirane institucije.

Predočena situacija navela je SNS na forsiranje „presvlačenja“ i homogenizovanje svih aktera vlasti u jednu formu, to jest Pokret, kako bi se „svlačenjem“ prošlosti zaposednute pozicije očuvale za budućnost. Pri svemu tome, jasno se prepoznaje opet šmitovska paradigma koja narod oblikuje kao masu i njime manipuliše kao sredstvom, jer je narod shvaćen kao „nepolitčki sudeonik, koji se razvija pod zaštitom i u seni političkih odluka“, a odluka u vezi sa osnivanjem Pokreta je, kako smo videli, jednoglasno doneta na Glavnom odboru SNS-a. Stoga, Aleksandar Vučić može samo u funkciji te manipulacije, pozivajući na masovno priključivanje Pokretu, na mitingu održanom u Jagodini 24. januara 2025, da izjavi: „Dragi prijatelji, od 15. marta biće moguće i nikoga nećemo da molimo, a svi su dobrodošli [u Pokret]… Hoćeš-nećeš, narod to hoće. Narod hoće, narod hoće napred, narod hoće u budućnost. Razumeš-ne razumeš, nisi razumeo narod.“ Međutim, baš kao što se odluka o formiranju Pokreta donosila na stranačkim organima, a ne izjašnjavanjem naroda, sada se tom istom narodu, opet od strane stranačkih organa, nameće i vođa Pokreta, što čini Miloš Vučević, formalni predsednik SNS-a, kada kaže da će učlanjenje u Pokret biti moguće za sve slojeve, „uključujući članove političkih stranaka, grupe građana, nevladine organizacije, intelektualce, umetnike, poljoprivrednike, sportiste i radnike... Na čelu pokreta vidim Aleksandra Vučića.“15 Ova izjava još jednom navodi na podudarnost sa šmitovskim političkim obrascima, budući da je već navedeno i spominjano to primanje „članova iz svih slojeva naroda“, kao i vođenje po „hijerarhijskom načelu, jer zahteva osobito strogu izgradnju i oštro vođstvo.“16

I sada u prvi plan izbija uloga i pojam vođe u političkom životu jednog naroda, ali i ukazivanje na njegovo pojmljene u delu Karla Šmita, političkog filozofa čije smo stavove uzeli kao poredbeni model za analizu slučaja u Srbiji.

Dugo najavljivano formiranje Pokreta za narod i državu u svoju realizaciju na terenu ušlo je u periodu koji je okarakterisan prvenstveno velikim protestnim okupljanjima pobunjenih građana i studenata koji se protive samovlašću Aleksandra Vučića. I pored proklamovanog stvaranja Pokreta, na skupovima koje SNS tim povodom organizuje, razlog koji se čuje u vezi sa prisustvom na njima je jedan – davanje podrške Aleksandru Vučiću.17 Sam Vučić, iako Predsednik Republike, koji bi trebalo da „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“ (Ustav RS, član 111), preuzeo je ulogu promotera i agitatora Pokreta, obilazeći zemlju upravo za potrebe širenja Pokreta, na čijem čelu kao vođa stoji baš on. Ovo podređivanje Pokreta (kao i naroda i države) jednom čoveku, koje se medijski besomučno propagira i u praksi sprovodi, sve vreme zapravo upućuje na izgradnju kulta vođe, izgradnju koja je prisutna od početka Vučićeve vladavine. Princip vođe u političkom životu prisutan je kroz zagovaranje i teorijsko afirmisanje ovog fenomena ponovo kod Karla Šmita. Taj princip, za Šmita oličen u Adolfu Hitleru, kod njega je princip na kojem se zasniva celokupni politički i pravni poredak nacističke Nemačke. On ga obrazlaže pojmom Führertum (firerstvo = vođstvo, od nemačkog Führer = vođa) ili jednostavno Führerprinzip (firer-princip). Tim povodom Šmit piše sledeće: „Snaga nacionalsocijalističke države je u tome što njome dominira i prožima je od vrha do dna u svakom atomu njenog postojanja pojam firerstva. Ovaj princip, na kome je pokret izrastao, mora se na isti način primeniti i u državnoj upravi i u različitim oblastima samouprave, uzimajući u obzir, naravno, modifikacije koje zahteva specifična priroda materije. Međutim, ne bi bilo dozvoljeno da bilo koja važna oblast javnog života deluje nezavisno od firer-principa.“18 Firerstvo, firer-princip, firer, odnosno vođa, prema navedenom, preuzima ulogu totalne kontrole i dominacije nad svim sferama javnog života, pa je stoga „vođa nacionalsocijalističkog pokreta glava nemačke države i nemačke vlade.“19 Ovim pristupom Šmit jasno ukazuje na derogiranje svih institucija, poništavanje njihove podele nadležnosti i nezavisnosti u radu, prepuštajući ih ličnoj vladavini i samovolji vođe/firera. Zapravo se radi o diskvalifikovanju pravne države, nametanjem kontroverzne firer-države, koja u stvari poništava sam pojam države, njenim pretvaranjem u oruđe jednog čoveka.

Kada je u pitanju srpski slučaj, o rušenju nezavisnosti institucija i njihovom funkcionisanju ne po zakonima propisanim procedurama već po nahođenju i potrebi sirovo voluntaristički nastrojenog pojedinca/vođe ovde je već pisano.20 Pozivanje na Šmitove stavove i poređenje sa njima može biti samo još jedno upozorenje kada se radi o tumačenju prirode trenutne vlasti u Srbiji. Tim povodom sada izdvajamo samo jednu granu vlasti – sudsku – koja je primarni predmet Šmitovih teorijskih obrazlaganja u članku „Firer štiti pravo“ (Der Führer schützt das Recht), objavljenom 1934. godine u „Nemačkim pravničkim novinama“ (Deutschen Juristen-Zeitung).

Vođa je najviša pravda

Pre samih navoda iz Šmitovog članka, a neophodnog poređenja radi, navešćemo ovde slučaj Vučićevog poziva da se blokira Apelacioni sud u Novom Sadu dok se na slobodu ne puste članovi SNS-a kojima je određen pritvor, jer su u januaru 2025. palicama napali grupu studenata, a jednoj studentkinji naneli teške telesne povrede, polomivši joj vilicu. Ovaj Vučićev poziv na blokadu direktno upućuje na uplitanje jednog zvaničnika u nezavisnost sudstva, kao i iznudu usmerenu ka istom tom sudstvu. Ujedno, kao primer se može uzeti i slučaj Gorana Vasića, optuženog da je kao v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture falsifikovao Predlog za donošenje odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra zgrade Generalštaba u Beogradu i time omogućio da se na mestu bombardovanjem oštećenog Generalštaba gradi hotelski kompleks. Ovaj lukrativni projekat dogovaran je između Aleksandra Vučića i Džareda Kušnera, zeta američkog predsedika Donalda Trampa. Vasić je, izjašnjavajući se o optužbi, sam pred tužiocem priznao krivicu za izvršenje dela koje mu se stavlja na teret. Aleksandar Vučić je, boraveći u Tirani na Samitu Evropske političke zajednice, dva dana po Vasićevom priznanju, upitan o ovom slučaju, izjavio sledeće: „Nije bilo nikakvog falsifikovanja“21, i time sebe postavio kao donosioca konačnih odluka u sudskim procesima. Uzimajući u obzir ova dva slučaja, više je nego uočljiv spoljašnji uticaj jednog nosioca vlasti – Predsednika Republike, na drugu granu vlasti – sudsku.22 Navedeni primeri svoju „teorijsku potku“ pronalaze u šmitovski zasnovanom pojmljenju prava, iznetom u spomenutom članku „Firer štiti pravo“, gde Karl Šmit navodi sledeće: „Firer shvata ozbiljno upozorenja nemačke istorije. To mu daje pravo i snagu da zasnuje novu državu i novi poredak... Firer štiti pravo od najgore zlouptrebe ako on u trenutku opasnosti, pomoću svog firerstva, kao vrhovni sudija, stvara neposredno pravo... Iz firerstva proističe sudstvo. Ko želi da razdvoji te dve stvari, nastoji da sruši državu pomoću pravosuđa... Sadržaj i obim jednog prestupa određuje sam firer.“23 Vrhunac bezumne pohvale ovog prepuštanja pravnih procedura samovolji firera pronalazimo u sledećoj rečenici: „Čin Vođe [firera] je, u stvari, istinski akt pravde; on ne potpada pod sudsku mašineriju, on je najviša pravda.“24 Na još jednom mestu Šmit piše i ovo: „Isto se tako ne smeju sudovi mešati pod bilo kojim izgovorom u unutrašnja pitanja i odluke stranačke organizacije i time spolja lomiti njeno načelo vođe.“25

Predočena apologija arbitrarnog odlučivanja zapravo je zagovaranje golog pravnog i političkog voluntarizma ili decizionizma, čime se volja ili odluka vođe/firera stavljaju iznad svakog prava, zakona ili protokola, jer „stvara[ju] neposredno pravo“. Ova dominacija firerove samovolje u velikoj je meri bila i predložak za nacistički propagandni film, kojim se veličala uloga firera u nemačkoj istoriji i na svetskoj sceni, poznat pod nazivom „Trijumf volje“ (Triumph des Willens). Ta iracionalna volja, usmerena ka megalomaniji i samovlašću, sebi dopušta baš sve, jer joj se ništa ne može isprečiti na putu, budući da je uzurpirala svako pravo. Iz tog rakursa može se posmatrati i obrazlagati i Vučićev nastup prilikom neovlašćenog ulaska u jedinicu intenzivne nege Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, gde su bili smešteni pacijenti u izuzetno kritičnom stanju, povređeni u požaru u Severnoj Makedoniji 16. marta 2025, a čiji tretman je zahtevao strogo kontrolisane higijenske i sterilne uslove. Koristeći tragediju žrtava požara u Kočanima, Vučić je sa novinarskim ekipama i fotoreporterima ušao u bolesničku sobu na Odeljenju intenzivne nege, desterilišući taj prostor i dovodeći u rizik teško povređene pacijente, pokušavajući da se, u propagandne svrhe, prikaže kao njihov „spasitelj“. Na taj potez reagovala je stručna javnost, kao i studenti Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, koji su naglasili da „ulazak u jedinicu intenzivne nege mora biti odobren od strane lekara, nakon procene epidemiološke situacije kao i stanja pacijenta“. Takvo odobrenje Vučić nije ni tražio niti dobio, čime je direktno ugrozio pacijente. Vučićev odgovor koji je usledio nakon opomena i upozorenja koje su izneli stručna javnost i studenti glasio je: „Ja sam taj ponosni Aleksandar Vučić koji je učestvovao i čija je ideja bila da obnovimo Klinički centar i uložimo ogroman novac. Baš zato što imamo moderan Klinički centar ti ljudi su imali gde da dođu, a ja otišao da ih obiđem. Moja volja(!), niko nije hteo da me pusti, ja sam sâm ušao. I šta sad? Ništa!“26

Vučićev bahati voluntarizam, iskazan ovakvim nastupom i postupanjem, takođe može svoje uporište tražiti u Šmitovim teorijskim obrascima. Naime, kako politički i pravni voluntarizam ukazuje na samovoljno odlučivanje, on se teorijski obrazlaže u pojmu decizionizma, koji se javlja kao mišljenje sa specifičnom odlučnošću koja „dostiže vrhunac u ličnoj odluci volje.“27 Zato Šmit insistira na tome da je za stvarnost pravnog i političkog života važno ko odlučuje, a ne kako se odlučuje, jer za njega pravni poredak ne počiva na neličnoj normi, što će reći da „decizionist puno pravo tačno saznate političke situacije ostvaruje u ličnoj odluci.“28 Ovim načinom zapravo dolazi do suspendovanja postojećih normi ili zakona baš tom „ličnom odlukom“, te se uspostavlja monopol odluke, kojim se sprovodi monopol lične vlasti. Govoreći već o podređivanju državnog institucionalnog okvira samovlašću i samovolji Aleksandra Vučića, susrećemo se sa krajnjim posledicama sagledanim u suspendovanju države shvaćene kao sistema funkcionalnih i na zakonu zasnovanih institucija. Time sada, u srpskom slučaju, puno značenje dobija šmitovska ideja hijerarhijski ustrojenog pokreta, sa samovoljnim vođom na čelu, dok država i narod poprimaju sporednu ulogu upotrebe, sledbeništva i poslušnosti. Takvo stanje dovodi do razaranja društveno organizovanog života u državi, sa namerom da život društva pretvori u konstrukt oličen u zagovaranom pokretu kojim upravlja vođa po svojoj volji.

Stranac je neprijatelj

Poziv koji je SNS vrhuška uputila širokim slojevima društva da se priključe Pokretu za narod i državu može se i treba (radi potpunijeg uvida u ovoj komparativnoj analizi) tumačiti na još jedan šmitovski oposredovan način. Stoga ćemo se sada pozvati na Šmitovo obrazlaganje pojma političkog, čiju suštinu on sagledava u „specifično političkom razlikovanju na koje se mogu svesti političke radnje i motivi, [a to] jeste razlikovanje prijatelja i neprijatelja.“29 Šmit navodi da kao što postoje specifična pojmovna određenja moralnog (u razlikovanju dobra i zla), estetskog (u razlikovanju lepog i ružnog) i ekonomskog (u razlikovanju korisnog i štetnog), tako sada razlikovanje prijatelja i neprijatelja suštinski određuje političko, na taj način označavajući „krajnji stepen intenziteta vezivanja i razdvajanja, asocijacije ili disocijacije.“30 Pojam prijatelja u političkom životu Šmit sagledava u „politički jedinstvenom narodu“31, čiju je „jedinstvenost“ nacionalsocijalizam odmeravao pripadnošću „odabranom narodu“ – nemačkom, ma gde on bio, i koji živi u nemačkoj državi, koja se ima širiti. Identifikovanje se, dakle, sprovodi prvenstveno po nacionalnom principu. S druge strane je neprijatelj, shvaćen kao „hostis [tuđin, stranac], a ne inimucus [protivnik] u širem smislu.“32 Za Šmita doživljaj stranca kao neprijatelja otvara mogućnost da se neprijatelj ukloni i uništi na najradikalniji način, čime se rat javlja kao realna mogućnost koja je „jedino važna za razlikovanje prijatelja i neprijatelja i za saznanje političkoga.“33 Nivo suprotstavljenosti prijatelja i neprijatelja je, dakle, ekstremizovan do krajnjih posledica.

Kakve sada podudarnosti sa Šmitovim pojmljenjem političkog možemo pronaći u nastupima vladajućih struktura u Srbiji i promotera Pokreta za narod i državu? Ukoliko krenemo od samog vrha ove organizacije, nužno je pozvati se na često zagovarane i izgovarane stavove Aleksandra Vučića, pa se vratiti i u njegovu radikalsku prošlost, koja, kako ćemo videti, zapravo nikada nije ni prevaziđena u njegovom delanju. Pojam neprijatelja uveliko je korišćen tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, a za radikalsko jezgro vezuje se i formulacija „vekovni srpski neprijatelji“, kojom su kvalifikovani najpre susedni narodi, a potom i pojedine članice međunarodne zajednice. Postuliranjem straha od neprijatelja i mržnje prema njemu pravio se pokušaj homogenizovanja naroda po nacionalnom osnovu, kako bi se ostvarivala njegova „politička jedinstvenost“ u postupanju prema neprijatelju/ima, odnosno strancu/ima. Pri svemu tome, odnos prema strancu/neprijatelju radikalski je san i u vidu sloganskih poruka tipa „Gde su srpske zemlje – tu su srpski radikali“, jasno ukazujući na nameru implementiranja projekta Velike Srbije, odnosno širenja srpskih granica.

Sada, u intenzivnoj fazi formiranja Pokreta (prva polovina 2025), u kojoj je Aleksandar Vučić nastupao kao njegovo promotivno lice i njegov proklamovani vođa, obilazeći Srbiju po mnogim mestima, učestalo je koristio mogućnost da spominje „neprijatelje“, jer „nam je država napadnuta i spolja i iznutra“34, i da ukazuje kako je Srbiji baš zbog njih Pokret potreban kao jedinstveni bedem odbrane države i naroda od neprijatelja. Otuda je priča o „neprijatelju“ kao „strancu“ praćena i izjavama o „stranim centrima moći“ ili „stranim silama“, kada se radi o navodnim napadima spolja, kao i stalnim korišćenjem pojma „strani plaćenici“, kada se radi o navodnim napadima iznutra. Zapravo je u pitanju radikalsko/naprednjački manir diskvalifikovanja svakog kritičkog i neblagonaklonog stava prema političkoj praksi na kojoj je iznikao i na kojoj se održava Vučić sa svojim sledbenicima. Kao što vidimo, takav pristup nije novina u političkom postupanju, a teorijski fundament dao mu je Karl Šmit.

Ako govorimo o Vučićevim sledbenicima iz bliskog okruženja, koji se nude kao izvođači radova ili glasnogovornici njegovih namera, za primer, u ovom slučaju, možemo uzeti Aleksandra Vulina i njegove šmitovskim obrascima utemeljene izjave. Vulin je među prvima potvrdio da će se on i njegova stranka priključiti Pokretu.

Naime, ovde smo već pomenuli Šmitov pojam „politički jedinstven narod“, koji on identifikuje sa pripadnošću nemačkom narodu i nemačkoj državi. Kod Vulina zatičemo donekle modifikovani pojam koji on zagovara kao „jedinstveni politički narod“35. Međutim, podudarnost sa Šmitom se da prepoznati u samim Vulinovim interpretacijama zagovaranog pojma (i pozivima za priključenje Pokretu) kada kaže: „Siguran sam da će svi kojima je Srbija na srcu ući u taj pokret [za narod i državu]. To je pokret odbrane naših prava da opstanemo, živimo i da trajemo.“ On dalje navodi da je „ujedinjavanje, jačanje patriotskog dela Srbije, tog većeg i važnijeg dela Srbije, neophodnost“, i čak ne misli „da to treba da stane na granicama Srbije, već treba da se širi gde god da Srbi žive. Mislim da je to konačna ideja ujedinjenja. Moramo da budemo jedinstveni politički narod.“36 Ovu jedinstvenost Vulin je deklarisao kao „srpski svet“37, što će reći da je nacionalni princip faktor njegove identifikacije. Da bi se iz njega odstranio svaki hostis, odnosno strani uticaj/stranac, koji se doživljava kao neprijatelj, Vulin se sa svojom strankom potrudio da u Narodnoj skupštini progura i takozvani Zakon o posebnom registru agenata stranog uticaja. U članu 2. Predloga ovog zakona, koji inače nije usvojen, ali je svakako pokazatelj političkog opredeljejna, stoji sledeće: „Agenti stranog uticaja su sva udruženja i neprofitne organizacije koje u pretežnom delu finansiraju ili na drugi način pomažu druge države, njihovi organi, međunarodne i strane organizacije, strani državljani ili registrovane nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva.“38 Sama određenja kojima su se autori Predloga zakona poslužili, svoju uporišnu tačku ponovo mogu pronaći u Šmitovom shvatanju neprijatelja, budući da on ukazuje kako je za određenje suštine neprijatelja „dovoljno da je on u posebno intenzivnom smislu egzistencijalno nešto drugo i strano.“39 Kako brojna udruženja i nevladine organizacije svoje projekte sprovode donacijama iz inostranstva (što je domaćim zakonima inače dozvoljeno i regulisano) i kako ujedno ne pristaju na mehanizam Vučićevog samovlašća, već ga, naprotiv, javno kritikuju, oni postaju meta vlastodržačkih struktura, koje smatraju da bi se sa njima „najlakše“ razračunale proglašavajući ih za „unutrašnje neprijatelje“ države i naroda. Još jednom pozivajući se na Šmita, to bi podrazumevalo „oštrije ili blaže, ipso facto nastupajuće ili na temelju posebnih zakona sudski delotvorne, otvorene ili u generalnim opisima skrivene vrste progona, stege, proskripcije, stavljanja van zaštite, stavljanja hors-la-loa, jednom rečju, unutardržavno proglašenje neprijatelja.“40

U slučaju Aleksandra Vulina, a zarad pokaznog primera obrazlaganja odnosa Vučićevih sledbenika prema njemu kao vođi Pokreta, valjalo bi napomenuti samo još to da on Vučića vidi i kao onoga koji „treba da stvara srpski svet“41. Vulin ovaj zahtev opravdava time što Vučić „jeste predsednik svih Srba“, a „Srbi su postali jedinstveni politički narod“42.

Rejting je u padu

Dosadašnjim obrazlaganjima pokušali smo ukazati na podudarnosti, kako u javnim nastupima tako i u delovanjima, srpskih vladajućih struktura sa strukturom i pojmovnom kulturom teorijskih obrazaca Karla Šmita. Komparativnom analizom dali smo uputstva za tumačenja domaće političke prakse, čime se ujedno zahteva i opominjući oprez zbog svih do sada sprovedenih namera, kao i posledica koje nadalje iz takvih namera mogu proisteći. Uvideli smo kako šmitovski fundirani pojmovi pokret, država, narod, političko, prijatelj, neprijatelj ili rat dovode do jedne volje jednog vođe, od čije lične odluke zavisi celokupni javni život, a da se pri tome sama javnost ili društvo svode na potpuno amorfnu masu pogodnu za upravljanje po takozvanom firer-principu. Ovakav politički koncept negira demokratiju i postulira autoritarizam, ukida sistem podele vlasti i sprovodi samovlašće, razgrađuje državu i pretvara je u instrument ničim obuzdavane samovolje.

Ipak, i pored mnogih elemenata koji se jasno prepoznaju u praksi nacionalsocijalističkog pokreta u poređenju sa dosadašnjom praksom zagovornika ideje Pokreta za narod i državu, mora se napomenuti i njihova ključna razlika. Ona je u ovom trenutku prisutna mnogo više situaciono nego konceptualno. Naime, trogodišnje najave stvaranja Pokreta pretežno su se u javnosti pojavljivale u momentima krize i nestabilnog rejtinga vlasti, što se manifestovalo kroz nezadovoljstvo građana zbog korupcionaških afera, organizovanog kriminala, izbornih neregularnosti, otvorenog nasilja izvršne vlasti, ugrožavanja životne sredine i čak masovnih ubistava. Ove najave su ipak imale kratki rok, koji se vezivao za konsolidovanje rejtinga režima i potiskivanje građanskog nezadovoljstva, da bi se potom sve vraćalo u ustaljeni red stvari. Ipak, događaj od 1. novembra 2024, smrt šesnaest ljudi na dubiozno rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu, pokrenuo je masovne proteste širom Srbije, potom studentski bunt koji je zahvatio sve državne univerzitete, obustave rada prosvetnih radnika, maturantske blokade škola, štrajkove advokata, pobune poljoprivrednika i sve učestaliju građansku neposlušnost, što se pokušalo primiriti sve većom režimskom represijom i medijskom manipulacijom, ali je za posledicu imalo i odstupanje vlasti pred gnevnim građanstvom. Takvo ponašanje vlasti jasan je pokazatelj njene najveće krize u trinaestogodišnjoj dominaciji nad svim sferama javnog života. Stoga je u evidentno opadajućem rejtingu, a pre svega zbog probuđenog i pobunjenog građanstva, sada posegnula za vidom preoblikovanja, kojim bi trebalo pokazati „jedinstvo“ u trodelnom entitetu pokret-država-narod, a čiji je pokret dominantni element, o čemu se ovde i raspravljalo. Tako se Pokret za narod i državu zapravo uspostavlja kao plan evakuacije dosadašnjeg režima iz krize koju je isprodukovao svojim odnosom upravo prema narodu i državi.

Baš situacija u kojoj se režim našao, a koja ukazuje na najznačajniji pad rejtinga SNS-a kao stožerne stranke vladajuće koalicije i pad poverenja u vladu, jeste momenat koji pravi ključnu razliku između pokreta nastalog u Nemačkoj tridesetih godina dvadesetog veka i ovdašnjeg, koji se formira devedeset godina kasnije. Naime, dok je nemački pokret svoju nameru totalnog i totalitarnog preuzimanja vlasti u državi i društvu sproveo na vrhuncu moći njegovih predstavnika i tokom ogromne podrške u javnosti, srpska verzija pokušava se izgraditi na krhotinama legitimnosti trenutne vlasti i njenih nosilaca43. Ova razlika je od velikog značaja za procese demokratizacije i normalizacije srpskog društva, jer je pokazatelj pokrenutog potencijala za uspostavljanje načela slobode, pravednosti, zakonitosti, solidarnosti, sigurnosti, jednakosti, a isključivanja samovlašća i pervertiranog vrednosnog sistema. Od realizacije tog potencijala u punom obimu zavisiće i mogućnost oporavka države i društva od dugotrajnog devastirajućeg uticaja dosadašnjih političkih elita.

1 Carl Schmitt, Trojnost političkog jedinstva, u: Pojam politike i ostale rasprave, Matica Hrvatska, Zagreb, 1943. str. 240-241. Citirani spis predstavlja deo iz obimnije knjige Karla Šmita Država, pokret, narod (Staat, Bewegung, Volk), objavljene 1933. godine.

2 Isto, str. 241.

3 Isto, str. 241-242.

4 Isto, str. 242-244.

5 https://ekonomskevesti.com/srbija/jesam-dobila-sam-posao-preko-stranke/

6 https://www.021.rs/story/Info/Vojvodina/345791/Ministar-potvrdio-da-su-deca-iz-Pecinaca-mimo-Zakona-ispisana-iz-vrtica.html

7 https://n1info.rs/vesti/doktorka-ucenjuje-roditelje-tesko-bolesne-dece-podrska-cacijima-zbog-terapije/

8 https://nova.rs/vesti/politika/video-viseminutni-aplauzi-poslanika-vucicu-u-skupstini/

9 https://nova.rs/vesti/politika/vucic-je-ogranicio-trajanje-nove-vlade-srbije-sta-se-krije-iza-ove-odluke-predsednika/

10 Zarad poštovanja Ustavom određenih nadležnosti Predsednika Republike, valja naglasiti da, recimo, postavljanje i smenjivanje tužilaca ne predstavlja predsedničku ingerenciju. Uprkos tome, Aleksandar Vučić na mitingu u Leskovcu, održanom 22. marta 2025, kršeći svoje Ustavom određene nadležnosti, izjavljuje sledeće: „Tužioci koji neće da štite poredak i zakon biće promenjeni.“ Zanimljiv je i red pojmova koje treba „štititi“, pa tako Vučić najpre spominje „poredak“, a tek potom „zakon“.

11 Bratislav Gašić, gostovanje u Jutarnjem programu RTS-a, 25. januar 2014.

12 Nebojša Stefanović, gostovanje u Jutarnjem programu Pink TV, 11. mart 2014.

13 Termin „bolest moći“ upotrebio je Mišel Fuko u svom članku „Subjekt i moć“ (The Subject and Power), objavljenom u časopisu Critical Inquiry, Vol. 8, No. 4 (Summer, 1982), pp. 777-795. Fuko navodi „dve ’patološke forme’ – te dve ’bolesti moći’ – fašizam i staljinizam.“

14 https://www.euronews.rs/srbija/politika/154293/vucevic-posle-glavnog-odbora-sns-a-nasa-stranka-ce-biti-deo-pokreta-za-narod-i-drzavu/vest

15 https://www.blic.rs/vesti/politika/milos-vucevic-o-formiranju-pokreta-za-narod-na-celu-vidim-aleksandra-vucica/h7cq79p

16 Pogledati napomenu broj 4.

17 Pogledati članke na sledećim linkovima: 1. https://www.novosti.rs/vesti/politika/1480260/mogu-nas-razlupaju-poljoprivrednik-opova-dosao-podrzim-predsednika-srbiju-video; 2. https://sportklub.n1info.rs/fudbal/fudbal-ostalo/piksi-dao-podrsku-vucicu-u-nisu/?comments; 3. https://informer.rs/dzet-set/estrada/1007467/jelena-karleusa-aleksandra-vucic-skup-sns#google_vignette; 4. https://pink.rs/politika/691951/predsednik-sns-vucevic-poslao-snaznu-poruku-iz-nisa-vidimo-se-na-gradskom-trgu-17-maja-da-damo-podrsku-predsedniku-vucicu-i-razgovaramo-o-vaznim-int

18 Carl Schmitt, „Führertum und Artgleichheit als Grundbegriffe des nationalsozialistischen Rechts“, in Der deutsche Staat der Gegenwart, Heft 1, Staat, Bewegung, Volk. Hamburg: Hanseatische Verlagsanstalt, 1933, S. 32–33.

19 Carl Schmitt, Trojnost političkog jedinstva, u: Pojam politike i ostale rasprave, Matica Hrvatska, Zagreb, 1943. str. 250.

20 Pogledati deo teksta koji je praćen napomenama 8, 9 i 10.

21 https://www.nin.rs/politika/vesti/77470/vucic-o-generalstabu-nije-bilo-nikakvog-falsifikovanja-dokumentacije

22 O uticaju i pritiscima Predsednika Republike na sudsku vlast pogledati studiju Tanasija Marinkovića, profesora ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, pod nazivom „Odgovornost Predsednika Republike za povredu Ustava – Zabrana uticaja na vršenje sudijske funkcije“, Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), Beograd, 2021.

23 Carl Schmitt, Positionen und Begriffe, Hamburg, 1940, S. 200, cit. prema Đerđ Lukač, Razaranje uma, Kultura, Beograd, 1966, str. 524.

24 Carl Schmitt, Deutsche Juristenzeitung, 1934, p. 947, cit. prema Franc Nojman, Vladavina prava, Filip Višnjć, Beograd, 2002, str. 336.

25 Carl Schmitt, Trojnost političkog jedinstva, u: Pojam politike i ostale rasprave, Matica Hrvatska, Zagreb, 1943. str. 251.

26 https://vreme.com/vesti/vucic-moja-je-volja-bila-da-udjem-u-sobu-intenzivne-nege/

27 Karl Levit, Politički decizionizam, u Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 129.

28 Karl Šmit, Politička teologija, u Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 90.

29 Karl Šmit, Pojam političkoga, u Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 19.

30 Isto.

31 Isto, str. 30.

32 Isto, str. 20.

33 Isto, str. 25.

34 Prilog o gostovanju Aleksandra Vučića u Jagodini: https://rtv.rs/sr_lat/politika/skup-u-jagodini-povodom-osnivanja-pokreta-za-narod-i-drzavu_1601286.html;
Prilog o gostovanju Aleksandra Vučića u Ćićevcu: https://www.politika.rs/sr/clanak/658226/vucic-vazno-da-se-formira-pokret-i-da-srbija-nastavi-da-se-gradi-i-da-pobeduje
Prilog o gostovanju Aleksandra Vučića u Kosjeriću: https://www.b92.net/info/politika/134029/celo-selo-docekalo-predsednika-srbije-vucic-zemlja-napadnuta-i-spolja-i-iznutra-do-pobede-u-nedelju-foto/vest