Zvornik 1992. Diletantske inscenacije i teatar zločina

Sep 5

Sep 5 Zvornik 1992. Diletantske inscenacije i teatar zločina

Noćni vrtlog

Dok na vestima gledam snimke dece, žena, muškaraca i staraca u masovnoj seobi sa Bliskog istoka do Grčke, preko Makedonije, Srbije, i Mađarske, na proputovanju ka Austriji i dalje u zemlje zapadne Evrope, gde čekaju na graničnim prelazima, ukrcavaju se u autobuse, spavaju u pretrpanim kupeima i hodnicima vozova, prisećam se svog susreta pre dvadeset tri godine sa jednom drugom iskorenjenom populacijom u noćnom vozu izmedju Budimpešte i Beograda:

"Usred noći, na železničkom graničnom prelazu Kelebija, mađarski vojnik unosi u moj kupe neku staricu. Verovatno ima preko osamdeset godina. Lagana je mršava, u komi ili snu. Stavlja je na sedište naspurot mom. Ona, kao ponjava, ostaje u položaju koje je telo prirodno zauzelo u tom polu-padu. Ulaze još dva čoveka, kraj starice spuštaju prljavo ćebe i tanki dušek. Na sebi imaju grubu težačku odeću, lica i oči su ukočena, čitava tela u stanju trpljenja. Jedino što govore jesu – psovke. Psuju Boga desetak minuta. Jedino što mogu da govore je psovanje Boga. Jedino što im je preostalo da kažu jeste psovanje Boga. Čovek bliži prstom pokazuje dečaku koji grli ćebe na prazno sedište. Dečak poslušno seda. Starica počinje teže da diše, pomera nemoćnu na suho bedro.

Saznajem da su izbeglice iz sela poviše Zvornika. Ima ih “šezdeset i nešto”, vraćaju se sa austrijske granice, gde ih nisu propustili dalje. U mom vagonu nalazi se možda čitav jedan zaselak, od dvomesečnih beba do starice u kupeu.

Stižemo u Suboticu. Čovek prostire ćebe i jorgan na pod. To su improvizovana nosila. Sada govori “E, moj Alaše”, kao da ga sažaljeva. Starici se obraća sa “Nano” i polaže je na nosila od ćebeta i dušeka. Ona neće da ide. Time hoće da kaže da ne može da se kreće kroz život, da hoće da umre.

Pomažem mu da je iznese. On na mene ne obraća pažnju, ne mogu mu pomoći. Razgovara samo sa uniformisanim licima."

Ovo je jedna od beleški koje sam napravio tokom smutnih meseci s početka ratova u Jugoslaviji, zatim ih odložio u fasciklu i potpuno zaboravio na njih. Otkrio sam je mnogo kasnije, dok sam radio istraživanje o Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. U maju 2003, Fadil Banjanović - Bracika, nezvanični glasnogovornik sela Kozluk kraj Zvornika, pozvan je da svedoči u slučaju Slobodana Miloševića. Počeo je svedočenje 9. maja, i priveo ga kraju deset dana kasnije, 19. maja. Banjanović je govorio o tome kako su 26. maja 1992 jake vojne, policijske, i paravojne snage ušle u Kozluk i naredile stanovnicima da napuste selo jer će, kako su rekli, biti napadnuto; kako su strpali žene, decu, i muškarce, svih 1822 člana iz 525 domaćinstava u autobuse, kamione, i automobile, i odvezli ih preko Drine u Loznicu; kako ih je policija u Srbiji štitila od pripadnika paravojnih jedinica; kako su ih natovarili u kompoziciju voza koja se sastojala od putničkih i stočnih vagona; kako su ih građani Rume kamenovali; kako im je u Subotici policija naredila da napuste voz i sprovela ih u sabirni kamp na Paliću; kako su čekali danima, izloženi maltretiranju čuvara koji su bili pripadnici paravojnih jedinica; kako su ih vlasti napokon poslale preko granice početkom juna; kako su neki od njih pokušali da otputuju ranije, ali su bili vraćeni sa austrijske granice. To je bila grupa koju sam sreo one noći u vozu.

Banjanović je svedočio u procesu Miloševiću po optužnici za Bosnu i Hercegovinu, u delu koji se odnosio na ucešće srpskih vlasti u etničkom čišćenju gradova i sela u istočnoj Bosni. Ko je obezbedio autobuse i kamione; ko je rezervisao vanredni voz; ko ga je uključio u vozni red Železnica Srbije; ko je proteranim seljanima izdao pasoše, ako ne Miloševićeve vlasti? U svoju odbranu, Milošević je tvrdio da su Srbija i SR Jugoslavija pomagale izbeglicama tako što su im pružile bezbedan prolaz do željenog odredišta. Njegova ustaljena praksa prilikom unakrsnog ispitivanja bila je da zastrašuje i diskredituje svedoke tužitelja. Kad bi ta strategija podbacila, postajao bi sarkastičan. Njegovo unakrsno ispitivanje Fadila Banjanovića sadrži neke od najrečitijih primera njegovog otrovnog cinizma pri susretu sa nepobitnim dokazima. Na Banjanovićevu izjavu da su, pa dolasku u Suboticu, kazlučani spavali na “kamenju” odgovorio je služeći se nacionalnim stereotipima: “Ne znam gde su našli kamenje u Vojvodini. Možda su malo poneli iz Bosne…” (Prosecutor vs. Slobodan Milosevic 2003c:20658). Kad je svedok objasnio da su spavali pored šina, Milošević je prešao na sledeću tačku, tvrdeći da su srpske vlasti smestile kozlučane u turistički, a ne u sabirni centar. “Ne govorite istinu”, uzvratio je Banjanović: “Nisu nas odveli u nikakav hotel ili hostel. Odveli su nas na livadu sa šatorima. Oko nje je bila žica, i bila je kapija, i bradati čuvari koji su se hvalili koliko su ljudi pobili u Hrvatskoj i Bosni. Ne možete to zvati tursitičkim centrom” (2003c:20660). To je izazvalo erupciju Miloševićevog cinizma: “Gospodine Banjanoviću, ja bih proveo i po mesec dana pod šatorom kad sam bio na radnim akcijama, i nikad nisam smatrao da sam bio u logoru. I vi ste bili u šatorima kraj jezera, i šta time hoćete da kažete?” (20662).

Moraću da prekinem ovaj duel u sudnici da bi pojasnio o čemu se ovde radi. Milošević govori o omladinskim radnim akcijama, jednom vidu besplatnog rada koji je se u socijalističkoj Jugoslaviji razvio tokom obnove i izgradnje zemlje posle Drugog svetskog rata. Dok su se još vodile borbe za konačno oslobođenje zemlje, nove vlasti su mobilisale raspoloživu radnu snagu, najpre srednjoškolce i žene, da čiste ruševine u gradovima i pomažu pri žetvi u selima. Tokom prvih posleratnih godina, ove akcije prerasle su u velike građevinske projekte za izgradnju puteva, železnica, i hidrocentrala. Tokom tri godina socijalističke izgradnje, vlasti sve manje smatrale Omladinske radne akcije kao izvor jeftine radne snage, a sve više kao ustanovu ideološke instrukcije. Rad omladinaca bio je besplatan samo nominalno: vlasti su brigadirima morale da obezbede smeštaj, odeću, hranu, čak i zabavu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih iznikla je jedna raširena infrastruktura za podršku omladinskog rada, da bi početkom devedesetih deo ove strukture bio iskorišćen u ratne svrhe.

Milošević se u sudnici pozivao na ovaj kasniji model radnih akcija. Međutim, Banjanovićevo svedočenje upućuje da su se, pod ratnim režimom, ove institucije ideološke idile razvile u jedinstvenu varijaciju onoga što teoretičar izvođenja Joseph Roach naziva “vihorima ponašanja”. U knjizi Gradovi mrtvih: cirkum-atlantski performans, Roach navodi da su u devetnaestom veku ovi vrtlozi bili proizvod “tehnoloških inovacija (naročito arhitektonskih) i socijalne organizacije”, te da je njihova namena bila da “kanališu specifične potrebe, želje i navike, i da omoguće njihovu reprodukciju”. On naglašava “da su oni često postajali ključni u semiotekstu grada: bulevar, pijaca, pozorište, trg, groblje…” (Roach 1996:28). Ova svakodnevna mesta pretvarala bi se u “vrtloge ponašanja” zahvaljujući dvostrukom značenju svakodnevice i zločina koje je prožimalo njihovu vremensku strukturu: vašarište je bilo pijaca robova; trg – arena za linčovanje; a pozorišni kvart i bulevar – mesta prisilne zabave. Milošević je pokušavao da iskoristi dvosmislenost koja je tipična za vrtloge ponašanja da bi sabirni logor koji je njegova vlada uspostavila za deportovane stanovništvo istočne Bosne predstavio kao omladinski kamp natopljen nostalgičnim sećanjima.

Dom “kulturne” aprorpijacije

U kasno leto 2011. godine odlučio sam da otputujem u Zvornik da bih posetio Dom kulture u Čelopeku, selu koje se nalazi u neposrednoj blizini grada. Srpske železnice su još uvek bile u rasulu, a autobuskih linija je bilo malo. Moj otac se ponudio da me odveze. Bila je to prilika da provedemo neko vreme zajedno i da bar donekle nadoknadimo vreme propušteno tokom dugih perioda mog odsustva. Bio je kraj avgusta, i otac mi je rekao da je jedva bilo kapi kiše još od maja. Dok smo putovali kroz spržena brda zapadne Srbije pričali smo o politici.

Dok sam radio istraživanje o Međunarodnom sudu u Hagu, pažnju mi je privuklo Tužilastvo za ratne zločine u Beogradu. Dok je ICTY nastojao da na optuženičku klupu dovede političare i generale viskog ranga, Tužilaštvo se bavilo lokalnim zlikovcima koji su obavljali poslove “na terenu”. Blockbuster slučajevi kao sto su Milošević, Karadžić i Mladić privlačili su pažnju svetskih medija koji su svojim prisustvom pretvarali optuženičku klupu u Sudnici br. 1 u njihovu govornicu, dok su “sitni procesi” vođeni u Beogradu prolazili gotovo neprimećeno od strane međunarodne i domaće javnosti. Rekao sam mom ocu o transkriptima slučaja Zvornik III, jednog od niza suđenja za zločine koji su se desili u prvim mesecima rata u Bosni. Pričao sam mu o mom susretu u vozu od pre nekih dvadeset godina, kao i o tome kako su mi transkripti pomogli da napokon saznam ko su bili moju saputnici te noći. Oni su imali sreće; oni koji nisu, završili su zatočeni u lokalnoj ciglani, poljoprivrednoj zadruzi i Domu kulture. U junu 1992. godine, Dom kulture u Čelopeku pretvoren je u zatvor u kome je bilo zatočeno 162 muslimana iz obližnjeg sela Divič. Tu su bili zatočeni nedeljama, pod nadzorom lokalnih čuvara i ostavljeni na milost nemilost dobrovoljaca iz Srbije.

Čitajući izveštaje o slučaju Zvornik III, saznao sam da su tri optužena pripadinka paravojne jedinice “Pivarski”, Darko Janković – Pufta, Saša Ćilerdžić, i Goran Savić, bili moji sugradjani iz Kraljeva, i da smo čak sličnih godina. Nakon što su ostali bez posla u fabrici Magnohrom, koja je bila jedan od najvećih poslodavaca u tom delu Srbije, pridružili su se paravojnoj jedinici koju je organizovala Srpska radikalna stranka. Jedan od njih odrastao je nedaleko od moje roditeljske kuće. Išli smo u istu osnovnu i srednju školu. Verovatno smo posećivali iste kafiće. Išli smo istim ulicama, verovatno imali zajedničke poznanike, govorili istim žargonom. Bio sam siguran da sam ga negde sreo, ali nisam mogao da ga se setim. Naši su se putevi negde ukrstili, ali su se takođe potpuno razilazili. Ono što me je najviše zaprepastilo jeste to što, iako je Zvornik III bio javni proces, niko od mojih komšija nije znao ništa o njemu, kao ni o zločnima koje su počinili njihove komšije. Moj otac i ja smo odlučili da posetimo Dom kulture u Čelopeku delom da bi odali poštu žrtvama zločina koje su počinili naši sugrađani, u nadi da ćemo bar malo okrnjiti zid ćutnje kojim su ovi zločini bili opasani. Moj otac se raspitao kod poznanika i saznao gde je bila kuća jednog od ratnih zločinaca, koji je sada služio zatvorsku kaznu. Pre nego što smo se uputili na naš jezivi izlet posetili smo taj deo grada. Kuća zločinca nalazila se nedaleko od doma kulture sličnog onom koji smo krenuli da obiđemo.

Ostavljamo auto na desnoj obali Drine i peške prelazimo preko mosta. Tokom mog detinjstva, prolazili smo ovuda na letnjim proputovanjima ka primorju. Sada je ovo pešački most sa graničnim prelazima sa obe strane. Prolazimo pasošku kontrolu i posle kratke šetnje stižemo na bosansku stranu. Zvornik se sada nalazi u Republici Srpskoj. 1992. imao je 81,000 stanovnika, od kojih je bilo nekih 59% muslimana, a sada 60,000 sa 31% muslimana. Izračunajte sami šta se desilo u međuvremenu. Most vodi direktno u centar Zvornika. Lako pronalazimo taksi stanicu i uzimamo vozilo da nas odveze do Čelopeka. Taksista je mlađi čovek obrijane glave, verovatno u srednjim tridesetim. Razgovorljiv, kada čuje gde smo se uputili, objašnjava da je selo Čelopek dobilo ime po tome što ga oblaci zaobilaze, pa sunce „peče čelo“ seljana koji rade u polju. Prateći tok Drine, put prolazi pored neobeleženih stratišta iz juna 1992.: ciglana, ekonomija. Uskoro stižemo u Čelopek. Taksi se zaustavlja ispred nove, još neomalterisane trospratne kuće tik uz ivicu puta. Očekovao sam tipsku socrealisticku zgradu iz pedesetih, i pitam taksistu šta se desilo sa Domom kulture. Naslućujući našta ciljam, naglo postaje mnogo manje brbljiv, i kratko odbrusi da je do temelja porušen pre nekih desetak godina.

Prvih meseci rata, snage bosanskih Srba preinačile su veliki broj privrednih i uslužnih objekata u sabirne centre i logore smrti. Već u leto 1992. međunarodni mediji objavili su reportaže iz Omarske i Trnopolja, a fotografije iznurenih tela iza bodljikave žice potakla su nezamislivu pomisao o povratku logora smrti na evropsko tlo. Iako su Omarska i Trnopolje raspušteni uskoro po objavljivanju izveštaja i fotografija u The Newsweek-u i drugim medijima, na drugim mestima širom Bosne, Karadžićeva i Mladićeva vojska nastavila je do samog kraja rata da koristi mirnodopsku infrastrukturu za ostvarivanje njihovih ratnih ciljeva. Verovatno najpoznatiji slučaj ove vrste predstavljaju objekti koje su srpske snage iskoristile u svrhe genocida u Srebrenici, kao što je bila fabrika akumulatora u Potočarima, zadruga u Kravicama i Dom kulture u selu Pilice.

Čak i u ovom pejzažu horora, Čelopek je upečatljiv jer su se tu pripadnici paravojnih jedinica, na svoj izopačen način, držali osnovne namene objekta koji su koristili u svoje svrhe. Dok je u drugim slučajevima “aproprijacija” objekata neminovno dovela do njihove transformacije u privremene zatvore i gubilišta, u Čelopeku ova promena namene bila je tek delimična. Da bi razumeli specifičan “vrtlog ponašanja” koji se prolomio na tom mestu, moramo da razumemo istoriju i prirodu mesta na kome se zavrteo ovaj crni vir. Masovna izgradnja seoskih domova kulture širom Jugoslavije išla je rame uz rame sa posleratnom nacionalizacijom i osnivanjem zemljoradničkih zadruga. Između 1946. i 1950, samo u republici Srbiji nove vlasti podigle su nekih 1500 seoskih domova kulture. Izgradnju sličnih razmera preduzele su i druge republike, tako da su već pedesetih godina seoski predeli širom Jugoslavije bili načičkani ovim novim zdanjima. Arhitektonski dizajn domova kulture se blago razlikovao u zavisnosti od dela zemlje u kome su se nalazili. Međutim, njihova svrha bila je podjednaka, i prema dokumentima iz tog doba, ona se delila na ekonomsku i kulturno-prosvetnu. Prva se odnosila na potrebe zemljoradničkih zadruga, i shodno toj nameni, svaki dom imao je dve do tri prodavnice i odgovarajući skladišni prostor. Za realizaciju kulturno-prosvetne misije bile su namenjene biblioteke sa čitaonicama, kao i dvorane kapaciteta od 200 do 500 sedišta, opremljene pozornicom i “skromnom propratnom opremom” (3). Spolja, domovi kulture bili su jednostavne dvospratne zgrade okrečene u belo ili žuto. U većim selima, ove zgrade bile su veće, u obliku slova “L”, pri čemu je jedno krilo zauzimala dvorana. Ova rudimentarna pozorišta obično su se sastojala od plitke pozornice sa jedne strane sale i redova sedišta sa druge. Pozornica je obično bila pokrivena daskama obilno premazanih olajem da bi se sprečilo truljenje, dok je na podu gledališta obično bio samo beton. Sale su korišćene za seoske skupove, tokom izbora u njima se glasalo, a o praznicima su u njima škole organizovale priredbe sa folklornim igrama i pozorišnim skečevima. Vremenom, sve više su se koristili za seoske igranke, bioskopske predstave i koncerte narodne muzike. Tokom rata, lokalne vlasti pronašle su novu namenu za ove polunapuštene zgrade, u koje su smeštali izbeglice i raseljena lica. Najmanje u jednom slučaju, dom kulture pretvoren je u mučilište.

Sesije torture u Domu kulture u Čelopeku odigravale su se od Bajrama, koji je te godine pao u prvoj polovini juna, pa do Vidovdana, koji se obeležava krajem meseca. Tokom procesa Zvornik III, jedan od zaštićenih svedoka opisao je kako su 26. maja 1992. (istog dana kao i u Kozluku), pripadnici srpskih oružanih snaga naredili stanovnicima Diviča da se okupe, natovarili ih u autobuse i odvezli na fudbalski stadion u Zvorniku, gde su odvojili žene i decu od muškaraca vojnog uzrasta. Njih su sproveli dalje u Čelopek, sa objašnjenjem da će biti razmenjeni za Srbe koje su držale muslimanske snage. Meštanin Zvornika Milorad Pantić, koji je po mobilizaciji imao zaduženje da bude stražar u Domu kulture, izjavio je da su muslimani bili “zatvoreni u zgradi koja nije imala osnovne uslove za život. Spavali su na podu, nisu imali vode i toalet, i u prostoriji je bilo veoma vruće”. On i drugi čuvari takođe su svedočili kako su pripadnici dobrovoljačkih jedinica, mahom iz Srbije, dolazili u Čelopek i tražili od njih da ih puste u dom, pod pretnjom da će ih u suprotnom ubiti (Pantić, 16. mart 2011). Najčešći posetioci bili su Dušan Vučković – Repić, koji je delovao kao vođa grupe, zatim Darko Janković – Pufta, Goran Savić, Ivan Korać – Zoks, Saša Ćilerdžić, Dragan Slavković – Toro, i Siniša Filipović – Lopov (sve su bili obuhvaćeni optužnicom u predmetu Zvornik III, sem Vučkovića, koji je umro u istražnom zatvoru 22. novembra 2005.). Prema optužnici koju je izdalo Tužilastvo za ratne zločine u slučaju Zvornik III, članovi ove grupe su “mučili zatvorene civile muslimanske nacionalnosti, odvodili ih iz Doma bez ikakvog objašnjenja, stvarali ozbiljan i prekomeran strah za sopstveni život i život bliskih srodnika zatvorenih lica, ubijali, telesno povređivali i naročito degradirajućim i ponižavajućim postupcima zlostavljali zatočene civile i nečovečno postupali prema njima, nanoseći im teške patnje.” (Precizirana optuznica, str. 1).

Serija iživljavanja počela ja tokom Bajrama. Prema izjavama svedoka, tokom noći izmedju 10. i 11. juna 1992, Repić, Pufta, Lopov i Toro ušli su u dom galameći i psujući zatvorenike. “Najpre su ih tukli oko dva sata, a onda su im rekli da će malo gledati kino”. Prema optužnici, Pufta je naredio “da na binu Doma izađu očevi i sinovi, da svuku odeću sa sebe, te da vrše oralni seks među sobom sa menjanjem uloga u ovom činu, što su ovi morali i činiti a ostali oštećeni gledati” (optužnica Darko Janković, str. 2). Zaštićeni svedok br. 1 pojasnio je da je da su “izveli Šabana Bikića i Edina Čikarića, drugi par je bio Fikret Jahjagić i njegov sin Almir, treći par Salih Zahirović i njegov sin Said, četvrti par Nedžad Halilović i njegov bratić [Fahib]”. U jednom trenutku se Toro, jedan od uprizoritelja ove stravične predstave, “popeo na binu i udario Edina Čikarića toliko jako da je on zubima pregrizao polni organ Šabanu i kad je Šaban počeo da vrišti, Repić se okrenuo i pucao Šabanu u čelo, a potom je pucao u Fikreta Jahjagića. Obojica su pali”. (Glavni pretres, 29 nov. 2011, str. 1).

Pufta i Lopov su gađali zatvorenike lovačkim noževima, i tom prilikom prvi je zario nož u grudi jednom zatvoreniku, a drugog zaklao. U optužnici protiv Duška Vučkovića Repića navodi se da je te noći, između ostalog, „stavio cev puške u usta i podizanjem usta cevi prinudio Damira (Bikića) da se propne na prste, pa kada je na pitanje upućeno Damirovom ocu, oštećenom Bikić Nuriji, da li mu je to jedini sin, dobio pozitivan odgovor, odgovorio mu da ga više nema i pucanjem u usta, Damira lišio života“ (str. 2). Sesije strave nastavile su se sledećih dana i nedelja. Isti Vučković i Janković prisiljavali su zatvorenike da pevaju četničku pesmu Nad Kraljevom živa vatra seva i “naredili Mehi Bikiću da diriguje. [Zatvorenici] nisu znali reči pesme, pa im je Pufta govorio a oni su ponavljali. Pufta je namerno govorio pogrešno i kada bi oni to ponovili tukli su ih letvama. Pitali su Mehu kakav je on to dirigent, a on je rekao da nije dirigent nego vodoinstalater” (Glavni pretres, 29 nov. 2011, str. 2). Više svedoka govorilo je o tome kako su između Bajrama i Vidovdana ovi diletantski impresariji torture priređivali boks mečeve između zatvorenika, u kojima su ih terali da se tuku i kažnjavali ih ukoliko nisu jedni druge udarali dovoljno jako.

Tortura teatrom

Tokom procesa Zvornik III nije otkriven nikakav cilj torture u Domu kulture. Mučitelji nisu nikada zahtevali od žrtava da priznaju krivicu za bilo šta ili da odaju bilo kakve skrivene informacije o vojsci, policiji ili političkim strukturama bosanskih muslimana. Bila je to čista tortura. Pošto nije imala cilj, izgledalo je da nema kraja. U jednom od retkih razmatranja performativne dimenzije torture, filozof Henry Shue ističe da “žrtva torture mora da ima na raspolaganju izvesni čin priznanja koji, ukoliko se žrtva na njega odluči, može da donese kraj mučenja”. To znači da “razlog torture mora da bude poznat onome ko je njoj podvrgnut, i taj razlog mora da bude neki čin u okviru mogućnosti žrtve, tako da njegovo izvršavanje može da dovede do konačnog prestanka mučenja” (Shue 1978:131). Ovu vrstu mučenja, koja je pragmatično i podređena cilju iznuđivanja informacija, Shue svrstava u kategoriju isledničke torture. Nasuprot njoj stoji ona vrsta torture u kojoj je čak i najmanji privid moći uskraćen žrtvi, i koja je uslovljena samo željom mučitelja da mučenom nanese spektakularanu patnju. Shue ovu vrstu zove teroristička tortura: “Patnja žrtve, zapravo sama žrtva, ovde se koristi samo kao sredstvo ka određenom cilju u odnosu na koji zlostavljana osoba nema nikakvu kontrolu. Teroristička tortura je čisti primer – najčistiji mogući primer – kršenja Kantovog etičkog principa koji osuđuje upotrebu ljudi” (1978:132). Dance macabre u Domu kulture u Čelopeku bio je samo-organizovana zabava za samozadovoljenje samozvanih vojnika. Da li tako izgleda rađanje teatra, te, kako je govorio Artaud, “neposredne beskorisnosti bez svrhe i koristi” (Artaud 1958:24)?

Spektakl torture, čak i kada je okrenut radikalnom samozadovoljenju, nije potpuno besciljan. Islednička tortura zasnovana je na pretpostavci mogućnosti izvesne komunikacije između islednika i isleđivanog koja može da iznedri nekakvo značenje, te da to značenje predstavlja horizont procesa torture. I dok teroristička tortura odaje utisak da nema svrhe, i da je zato lišena bilo kakve komunikacije, ona ipak sadrži neko značenje. Ovo značenje nema oblik izvesne i izgovorive diskurzivne forme. Ono se sastoji u ispovesti: u priznavanju krivice ili odavanju tajne koju žrtva mučenja pokušava da sakrije od islednika. Značenje koji proizlazi iz ove vrste torture svodi se na čistu moć mučitelja nad žrtvom. Ovde, značenje nije sadržano u izjavi već u odnosu. Teroristička tortura dotiče se estetskog kroz neutilitarnost akcije, koja je nasilna dakle inherentno ne-estetska. Međutim, estetski odnos nemoguće je svesti samo na odnos neutilitarnosti. Ukratko rečeno, on se sastoji u uspostavljanju suverenog subjekta u odnosu na nužno nesuvereni predmet. Pozorište i umetnički performans razlikuju od drugih umetnosti upravo po tome što u njima “predmet” ima isti ontološki status kao i subjekat, odnosno posmatrač.

U slučaju Čelopek ovaj odnos ima dodatnu težinu jer je mesto u kome je izvedba prekoračila svoje estetske okvire jedna ustanova kulture koja nužno predstavlja prostor reprezentacije. Konkretno mesto nikad nije beznačajno za uprizorenje torture. Svako mučilište istovremeno pruža oruđe i dalje diktira strukturu za izvođenje torture. U knjizi Telo boli (Body in Pain), u kojoj se velikim delom bavi torturom, Elaine Scarry naglašava da “soba za mučenje nije samo pozadina mučenja; ona nije slučajni prostor u koji su smešteni instrumenti za prebijanje i prženje i elektro-šokove. Ona bukvalno postaje još jedan instument, odnosno oruđe stradanja” (1985:40). Stoga ne iznenađuje što mučitelji i islednici često koriste pozorišne metafore u opisima svojeg radnog mesta: “soba za izvođenje” na Filipinima, “bioskop” u Južnom Vijetnamu, ili “plava pozornica” u Čileu (28). Bosna se razlikuje po tome što je tamo ova metafora našla doslovnu primenu. Zatvorska ćelija može da posluži kao sredstvo torture, kao i obična kuhinja, a o zubarskoj ordinaciji da i ne govorimo. Ali pozorište? Šta reći o ovoj proscenijumskoj radnji: Janković izdaje naredbu zatvorenicima da polože ruke na ivicu pozornice, i onda ih prebija bejzbol palicom. Jedan od ključnih uvida Elaine Scarry jeste da kroz iskustvo neizdrživog bola svet prestaje da postoji. Osećaj bola i posedovanje sveta se međusobno isključuju, i upravo u ovoj nemogućnosti istovremenog postojanja bola i sveta Scarry locira dinamiku moći u odnosu između mučitelja i žrtve: “Odsustvo bola je prisustvo sveta; prisustvo bola je odsustvo sveta. Kroz ove inverzije bol se pretapa u moć.” (37)

Mučitelji ne samo da zaogrću svoje jezive radnje pozorišnim metaforama, već preuzimaju procedure i strukturu od drugih društvenih institucija, pre svega od medicine i prava. Scarry podvlači da svaki slučaj u kome se ove institucije koriste kao sredstva za uništenje čitavih svetova žrtava, takođe negira same ove institucije. “Primorani da učestvuju u poništenju zatvorenika, prisiljeni da pokažu da sve može biti oružje, sami predmeti, a sa njima i civilizacija koja ih je proizvela, bivaju poništeni: nema zida, nema prozora, nema kade, nema frižidera, nema stolice, nema kreveta” (41). Oni nestaju u sopstvenom preinačenju u instrumente za mučenje: puška, lovački nož, palica za bejzbol, letva, kurac oca i sina… Nema pozornice, nema zavese, nema reflektora, nema kulisa, nema proscenijuma, nema gledališta … nema izlaza.

Pošto smo zamolili taksistu da nas sačeka, izlazimo iz kola i prolazimo pored kuće sazidane na mestu na kome je nekada stajao Dom kulture. Preko golih cigala i opeka zalepljeni su posteri lokalnih političara i turbo folk polu-zvezda. Otac i ja idemo stazom prema nekoj staroj pilani. Nijedan od nas ne progovara. Okrećem se i gledam mesto gde je nekada stajao Dom kulture. Ovo stratište moralo je da bude zbrisano kao što su bili uništeni svetovi žrtava. Ipak, rušenje zgrade ne prikriva već zapravo podvlači pravu prirodu teatra torture.

Od kako je izbio skandal oko Abu Ghraiba, u proleće 2004, kritička razmatranja torture naglo su počela da se bave njenom vizualnom stranom. Kao i u slučaju kanibalizma, o torturi se mnogo više govori nego što se da videti. Obično se o njoj čuje iz druge ruke: kroz svedočenja, sudske transkripte, i ponekad kroz priznanja mučitelja. Slike koje dospevaju do javnosti najčešće prikazuju napuštena mučilišta, ali retko sam čin mučenja. Sa Abu Ghraibom, tortura je napokon dospela na opšti uvid. U članku za The New York Times Magazine, jednom od poslednjih koji je objavila za života, Susan Sontag naglašava da je “užas na fotografijama neodvojiv od užasa što te fotografije uopšte postoje, sa počiniocima koji poziraju i likuju nad telima njihovih nemoćnih žrtava” (NYT May 23 2004). Ono što je uvek pažljivo prikriveno, napokon je izašlo na svetlo dana: brutalnost, surovost, pornografija torture.

Ipak, jedinstveni slučaj Čelopeka ukazuje da istina torture nije u vizualnosti. To što je čak i samo zdanje u kome je vršena tortura potisnuto s onu stranu vidljivosti ne opovrgava, već zapravo potvrđuje opscenu suštinu pozorišta torture. Likovni kritičar Hal Foster potpuno je opravdano tvrdio da “opscenost” ne znači okrenutost “protiv scene”. To nije slika nasilno otrgnuta iz polja vidljivosti, neka vrsta vizuelne analogije neizrecivog. Zapravo, opsceno je “napad na scenu predstavljanja”. Kao što Foster primećuje, u opscenom, stvarno “deluje kao da nema scene koja može da ga sadrži, kao da nema okvira prikazivanja koji je sposoban da ga obuzda” (Foster 1996:112). To nije nekakvo preterivanje koje nadjačava sposobnost posmatrača da podnese neki prizor. Ovde, “scenu” kao izdvojeno estetsko polje razbija predstava koja za cilj ima bol i smrt. Zbog ovog se nameće pomisao da svako izvođenje terorističke torture, sa svim svojim besciljnim nasiljem, ne predstavlja nastajanje već smrt pozorišta.

Vrtlog je paradoksalni asemblaž materije, pokreta i praznine. On neizostavno zahteva prisustvo materije, bilo kako tanane: to može da bude lagani vazduh, kristalno bistra voda ili gusti mulj. Da bi obrazovala vir, ova masa mora da bude u pokretu, kao i da sledi svoju sopstvenu logiku kretanja sve do same tačke samoopovrgavanja, kada se horizontalni i pravolinijski tok naglo pretvori u vertikano i kružno poniranje. Ovo paradoksalno kretanje vrti se oko praznog centra koji guta sve sto mu se približi, uključujući samu materiju koja ga je omogućila. Vrtlozi ponašanja nisu samo mesta – zgrade, arhitektonske celine, ili čak njihovo odsustvo – već društveni odnosi koji izvrću etičko tkanje svake socijalnosti. Rečju, oni su slučajevi u kojima uprizorenja i otelotvorenja kontradikcija i hipokrizija jednog društva postaju pogubni po živote onih koji sa njima dođu u dodir. Vrtlozi ponašanja nisu izuzeci koji su nekako izolovani od jednog inače dobronamernog i dobro ustrojenog društva. Isto kao što pokret vrtloga nastaje međusobnim delovanjem mnogih struja istog toka, koje često nisu u direktnoj vezi niti jedne sa drugima niti sa samim vrtlogom, tako vir ponašanja nastaje na preseku brojnih društvenih, kulturnih, ideoloških i istorijskih slojeva. I on sve njih vuče ka dnu, ma koliko oni odbijali svest o tom poniranju.

Ovo je transkript predavanja koje je autor održao u CZKD-u 25. novembra 2015. Integralna verzija teksta biće objavljena u knjizi Branislava Jakovljevića pod radnim naslovom Atrocity Exibitions: Theater and/of War in Yugoslavia.

Bibliografija

Arto, Antonen. 1971. Pozorište i njegov dvojnik. Prevod i predgovor Mirjana Miočinović. Beograd: Prosveta.

Foster, Hal. 1996. “Obscene, Abject, Traumatic”. October 78 (jesen), str. 107-124.

International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. 2003. Prosecutor vs. Slobodan Milosevic.

Nikolić, Mirjana i Milivoje Ivanišević, ur. 1969. Domovi kulture u SR Srbiji. Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.

Roach, Joseph R. 1996. Cities of the dead: circum-Atlantic performance. New York: Columbia University Press.

Scarry, Elaine. 1987. The body in pain: the making and unmaking of the world. New York: Oxford University Press.

Shue, Henry. 1978. “Torture”. Philosophy & Public Affairs. 7:2 (Zima), str. 124-143.

Sontag, Susan. 2004. “Regarding the Torture of Others”. The New York Times Magazine, May 23.

Tužilaštvo za ratne zločine. 2010. “Optužnica protiv Janković Darka zv. Pufta”.

Tužilaštvo za ratne zločine. 2008. “Optužnica protiv Savić Gorana i Ćilerdžić Saše”

Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine. 2010. “Predmet: Zvornik 3, Precizirana optužnica”.

Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine. 2010. “Predmet: Zvornik 3, Ispitivanje svedoka/oštećenog pod pseudonimom 1”.

Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine. “Predmet: Zvornik 3, Ispitivanje svedoka Milorada Pantića”.

Branislav Jakovljević

Predaje na katedri za Pozorišne i studije izvođenja Univerziteta Stanford u Kaliforniji. Njegovu prvu knjigu Daniil Kharms: Writing and the Event (2009) objavio je Northwestern University Press, dok je druga Alienation Effects: Performance and Self-Menagement in Yugoslavia, 1945-1991. objavljena kod University of Michigan Press. Jakovljevićevi tekstovi objavljivani su u naučnoj i stručnoj periodici u SAD, Engleskoj, Srbiji, Španiji, Poljskoj, Hrvatskoj i drugde.