Mesto prijateljstva: Moris Blanšo i Rober Antelm
Ciklus O zaboravu i zaboravljenima
Želja mi je da u ovom eseju iznesem na svetlost značaj izuzetnog komemorativnog teksta koji je Moris Blanšo napisao za svog preminulog prijatelja, Robera Antelma (1917-1990). [1] Taj kratki tekst je sam po sebi upečatljiv i duboko potresan, eminentno dostojan pažnje. Ali ako se čita u svetlu Blanšoovog ranijeg rada, prosto je zaprepašćujući – toliko je neočekivan da se čovek zapita kako je takav iskaz uopšte bio moguć. Stoga, da bih pristupio ovom eseju voleo bih da otpočnem pozivajući se na jedan raniji tekst koji ima gotovo kanonski status u pogledu Blanšoovog pristupa komemoraciji i samom prijateljstvu. Taj raniji esej, napisan po smrti Žorža Bataja, [2] zapravo kao da isključuje gest načinjen u „Dans la nuit surveillée“, u istom trenutku dok određuje prag za korak koji će Blanšo načiniti u ovom kasnijem tekstu.
Mogli bismo odmah primetiti kako „L’amitié“ nije pokušavao da održi pomen ili na bilo koji način sačuva u uspomeni čoveka ili prijateljstvo koje je povezivalo njega i Morisa Blanšoa. Odista, mogli bismo reći da je napisan kako bi se taj čovek i to prijateljstvo sačuvali od prisvajanja pamćenja ili bilo kakvog istorizujućeg pristupa. Nije mogao postojati svedok preterane „istine“ tog postojanja koje sad iščezava, ma koliko svedočenje bilo istinito; praznina koja ju je obeležila, koja ju je pružila, uvek bi izmakla. Samo u prijateljstvu mogla se spoznati neizmernost tog umiranja, a i samo to prijateljstvo bilo je osuđeno da bude izbrisano. Dozvoliću sebi da u celosti citiram početni pasaž tog zapanjujućeg iskaza:
Kako pristati da se govori o tom prijatelju? Niti da bismo ga hvalili, niti u prilog neke istine. Crte njegovog karaktera, oblici njegovog postojanja, epizode njegovog života, čak iako su u skladu sa potragom za koju se osetio odgovarnim do neodgovornosti, ne pripadaju nikome. Nema svedoka. Najbliskiji ništa ne govore o onome što im je bilo blisko, nije reč o onom udaljenom koje se potvrdilo u toj blizini jer udaljenost prestaje čim prestaje prisustvo. Uzalud se upinjemo da kroz reči, kroz napisano, održimo ono što je odsutno; uzalud mu dajemo privlačnost naših uspomena i nadalje neku vrstu oblika, sreću opstajanja na svetlosti dana, život produžen jednom verodostojnom pojavnošću. Jedino što želimo da postignemo jeste popunjavanje neke praznine, mi ne podnosimo bol: potvrđivanje te praznine (l’affirmation de ce vide). Ko bi pristao da udomi njenu beznačajnost, toliko bezmernu da mi ne posedujemo sećanje sposobno da je obuhvati i da bismo morali već i sami da klizimo ka zaboravu kako bismo je izneli, onoliko koliko traje to kliženje, sve do enigme koju ta beznačajnost predstavlja. Sve što govorimo teži da prikrije jedinu tvrdnju: da sve treba da izbledi[3] (que tout doit s’effacer) i da jedino možemo ostati verni pomno nadzirući ovo kretanje koje bledi (ce movement qui s’efface) kome već pripada nešto u nama što odbija bilo koju uspomenu. (A 326/289)
Kao što smo čuli, Blanšo počinje odbijanjem koje je odbrana. Postojanje pojedinca koji je preminuo ne pripada nikome. I bilo da je implicitna opomena najbližima usmerena u nekom određenom pravcu ili ne, jasno je da se odnosi i na bilo koji gest koji bi pokušao da prisvoji ili kaže ono što se ne da prisvajati, što je sigurno bilo iskušenje i za samog Blanšoa. Ono što je postojalo, insistira Blanšo, čak i kao odsustvo, više ne postoji. Udaljenost u neprocenjivom prisustvu Žorža Bataja, o kojoj je Moris Blanšo tako elokventno pisao na drugom mestu, opisujući način na koji joj je pružano utočište u njegovom jeziku (pre svega u njegovom govoru, ali i u njegovim knjigama), [4] ovde se proglašava okončanom; smrt je nepovratna. Sam događaj prevazilazi naše domete i čini uzaludnim bilo kakav napor da se praznina obuhvati ili nadomesti sećanjem ili nekom prilikom, ma koliko životna ili prividno istinita bila ta fikcija odgađanja. Bilo kakav napor da se nešto sačuva od te odsutnosti služi jedino izbegavanju njenog postojanja, njenog insistiranja: l’ affirmation de ce vide. Ali ko bi se, nastavlja Blanšo, mogao suočiti sa tom prisutnošću odsustva, tim neprekidnim prestajanjem, kad se uzme u obzir bezmernost njegove nebitnosti? Nema uspomene ili anamneze što bi mogle obuhvatiti tu prazninu koju jedino zaboravljanje, ukoliko bismo mogli prihvatiti tako nešto (jer ono sadrži i zaboravljanje nas samih), može podneti u doba potajnog iskliznuća, prenoseći nas u srce njegove zagonetke. Značenje te smrti je preveliko, i bilo šta što bismo mogli reći zamračilo bi ono što Blanšo naziva jedinom potvrdom – potvrdom koja nužno prevazilazi Blanšoovu vlastitu formulaciju: „…da sve mora izbledeti [que tout doit s’effacer] i da možemo ostati verni samo dotle dok bdimo nad tim pokretom koji bledi [ce movement qui s’efface], kome već pripada nešto u nama što odbija sve pamćenje.“
Blanšoov iskaz nastavlja se nagoveštajem toga šta je značilo nadgledanje pokreta brisanja još za vreme Batajevog života. Prijateljstvo je, kaže on, nalagalo diskreciju zasnovanu na suštinskoj udaljenosti kojom se merilo sve među njima. Ta diskrecija (što se proteže sasvim van okvira obične suzdržanosti koja bi već učinila nezamislivim bilo kakvo razotkrivanje u odnosu na tu ličnost) nije ograničavala komunikaciju, insistira Blanšo; naprotiv, uvodila ih je /njih dvojicu?/ u razliku između govora i ćutanja koje ga omeđuje: govora koji je već bio „beskonačni razgovor“. Nadgledanje je značilo očuvanje „entente“ [5] i održanje (ovde entretenir) [6] pokreta razgovora. Ali ovu diskreciju uvek je oblikovala svest o tome šta je očekuje i šta će postati, koju Blanšo tokom svoje meditacije naglo imenuje kao „naprslinu smrti“ (A 329/291). U ovom pojmu, potajno, preteće prisustvo na koje je diskrecija uvek predstavljala odgovor ustupilo je mesto radikalnom brisanju odvojenosti koja ih je održavala u odnosu, ukidanju „udaljenosti-između“ koje je bilo nepovratno. [7] Čak i njegovo sopstveno prisustvo, primećuje Blanšo, pretrpeće to poslednje, neumitno brisanje. Tako će njegov završni pasus opet podvući kako, ma koliko u iskušenje dovodili prisećanje i neka vrsta uobličenja onoga što je prošlo, taj obnavljajući gest uvek ostaje uzaludan. „Nadgledati“ je za vreme života prijateljstva značilo čuvati govor i ćutanje; po zatvaranju tog odnosa, više nije bilo ničeg sem da se to prijateljstvo otprati do zaborava.
Sve u svemu, nikakvim oblikovanjem nije se moglo povratiti u život ono što je govorilo u postojanju Žorža Bataja. Ono što je njegovo nestajanje ostavilo misli (u onoj meri u kojoj nešto od refleksije može samo preživeti, ma kako kratko, u borbi same misli sa nevidljivim i time „otpratiti“ prijateljstvo do zaborava [A330/292]) nije bilo više no enigma na koju je ukazivalo ovo nestajanje u svojoj nesamerljivoj beznačajnosti: da sve mora ustupiti pred brisanjem (que tout doit s’effacer). Istina je da ova fraza, toliko jednostavne pojave da bi se mogla prenositi (i prenebregnuti) kao narodna mudrost, zapravo upućuje na nešto više od nužnosti ili sudbine, kao što saznajemo u sledećoj klauzi. Jer ta nužnost u ljudskom postojanju postaje neophodnost koja oblikuje značenje prijateljstva i odanosti prema činjenici da „nešto u nama“ pripada ovom pokretu. Ali da li nas neophodnost nadgledanja konačnosti Bića sa stanovišta ljudske konačnosti i toga što ona diktira u pogledu pratnje nekako upućuje ka mogućnosti gesta koji će Blanšo načiniti u svom tekstu o Antelmu? Nije li interdikcija bilo kakvog oblikovanja ili privida dijaloga zabranila i takav iskaz?
To što sam na brzinu i ponešto brutalno preveo „effacement“ kao „konačnost“ (prevod koji, sa svoje strane, ne može a da ne utiče na sam pojam konačnosti) nagovestiće stepen i raspon preispitivanja koje je ovde neophodno, i egzistencijalnog i ontološkog. I, jasno, ostavljeni smo pred opasnim pitanjem – šta bi Blanšo mogao podrazumevati pod izrazom „nadgledati“, koja nudi vezu između dva komemorativna teksta koja razmatramo. Kakvo preživljavanje (u misli/mišlju) implicira ovaj termin? Podrazumeva se da u okvirima ovog eseja ne možemo ponuditi adekvatan tretman pitanja koja su ove otvorena. Ali, prateći nekoliko tekstualnih veza, možda je moguće da se evociraju koraci koje je Blanšo preduzeo u prostoru koji razdvaja ta dva iskaza.
Možemo, kao prvo, primetiti da će se fraza „tout doit s 'effacer, tout s 'effacera“ više puta pojaviti u Blanšoovom delu (dok će se sam motiv brisanja* ekstenzivno razvijati). [8] Njena pojava u Le pas au-dela (1973) ovom prilikom je naročito zanimljiva. Dotični pasaž ne definiše „nadgledanje“, ali opisuje jedan odgovor na neophodnost brisanja:
„Sve mora ustupiti pred brisanjem, sve će se izbrisati“ [tout doit s 'effacer, tout s 'effacera]. U skladu je sa beskrajnom neophodnošću brisanja to što se pisanje dešava i što ima svoje mesto. (PA 76/53)
Neposredno posle ovih reči sledi izvestan vid (neobeleženog) dijaloga:
Čak i ako pisanje ostavlja tragove i, ostavljajući ih, čini to tako da su tragovi začeti ili proizvedeni iz života tragova? Dalo bi se odgovoriti: pisati znači ići putem sveta tragova ka brisanju tragova i svih tragova, jer se tragovi suprotstavljaju totalitetu i uvek se već rasipaju.
Pisanje se susreće sa „beskrajnom neophodnošću“ brisanja i time nalazi svoje mesto. Razlog tog sklada, međutim, i dalje izmiče, utoliko što se pisanje obično shvata kao da pretrajava u svojim tragovima i time, u nejasnosti tih tragova koji nadživljavaju ili naprosto prevazilaze bilo kakav poredak smisla, poziva na dalje pisanje. To umnožavanje teško da deluje kao da služi neophodnosti brisanja. Ali moguć odgovor je ponuđen uz prikaz pisanja koji je u skladu sa razvojem Blanšoovih refleksija o fragmentaciji u periodu kome pripada
Le pas au-delà. Pisanje se, predlaže mogući sagovornik, bavi „disperzivnim“ karakterom traga (Derida bi to nazvao „diseminacijom“), njegovim otporom bilo kakvom prikupljanju smisla, na takav način da se približava suspenziji prezentacije koja pripada onome što Blanšo naziva “le neutre.”[9] Pisati bi značilo približiti se „neutralnom“ brisanja, ili, možda bolje, značilo bi približiti se le neutre u prividu brisanja. U svakom slučaju, ponovo vidimo da se „tout s’efface, tout doit s’effacer” ne odnosi na neumitnu prirodu vremena, kome sve mora položiti račun – ili bar ne jednostavno; ono imenuje prekid u vremenu koji kompromituje bilo kakvu „horizontsku“ žrtvu (kao što ga je Hajdeger shvatao u egzistencijalnoj analitici, na primer, kad je tvrdio da je vreme horizont za razumevanje Bića/Bivstva/Bitka) putem koje bismo stekli odnos prema istoriji ili prema prolaznosti (smrtnosti) uopšte uzev. Ono od početka prekida stvaranje „tout“ (celine, „le tout”) koju sad možemo čuti u „tout doit s’effacer”— poredak uspostavljen logosom ili sećanjem. Tamo gde se pisanje bavi brisanjem, horizont sve čitljivosti i svih dokaza ostavljen je daleko za nama, ili probijen. Poredak značenja i pojavnosti se rasipa, ostavljajući izuzetnu „beznačajnost“ u neutralnom, prekinutom prostoru u kome je izmenjeno i samo značenje „neophodnosti“, ne manje od značenja onog ko se poduhvata da odgovori. U tom se prostoru misao „mora boriti sa nevidljivim, gde sve ponovo zapada u ravnodušnost“, kao što je Blanšo formulisao u svom eseju o Bataju (A 330/292). Ali sada će biti očigledno i da „ravnodušnost“ nije puko odsustvo onih diferencijalnih odnosa koje uređuje negativno (a time, u krajnjoj liniji, dijalektičko). „Potvrda praznine“ pruža nešto drugo za razmišljanje; ona evocira drugi vid odnosa – nešto nesumnjivo uporedivo sa onim što je Blanšo već evocirao deset godina pre svog komemorativnog eseja o Bataju u svom kratkom narativu, La folie du jour. Tamo brisanje dobija epohalno ili nadrimesijansko značenje, a pripovedni glas koji je očito pretrpeo tu katastrofu ne samo da u prvi plan iznosi jedan vid brisanja u samoj čudnovatosti svog govora i načina izražavanja („je,” rekli bismo upotrebivši blanšoovsku skraćenicu, već je u vlasti jednog „il”), već ekstatično potvrđuje pomračenje koje će nastupiti sa njegovim konačnim povratkom, zagonetno ukazujući na neki vid delanja: „ce jour s’effaçant, je m’effacerai avec lui.” („kada taj dan bude minuo, minuću sa njim“) To je zapanjujuća izjava koja zahteva dugo razmatranje, ali će nam ovde makar skrenuti pažnju na činjenicu da, dok Blanšoova predstava o pisanju poziva na krajnju pasivnost, ona takođe ukazuje na afirmativni obrt sa kojim ćemo se ponovo sresti u Blanšoovom tekstu o Antelmu.
Nakon pomena pisanja načetog u pasusu iz Le pas au-delà koji smo razmotrili, možda sad možemo pristupiti jednom još kasnijem pasusu u L’écriture du désastre (1980) u kome Blanšo suprotstavlja konstruisanje odnosa prema smrti (na primer, putem psihoanalitičkog rada) koji traži spas od njene neodređene pretnje kad se prikaže u svom „nezapamćenom“/ovde bi bilo bolje „od pamtiveka“ ali ne može zbog kasnije upotrebe reči/ vidu i pisanje koje dozvoljava ono što „u nama“ pripada brisanju. Ponovo nailazimo na referencu na čin izuzimanja uporediv sa onim „je m’effacerai” u La folie du jour:
Foto: Srdjan Veljović
Umreti znači: već ste mrtvi, u nezapamćenoj prošlosti, smrću koja nije bila vaša, koju tako niste ni znali ni proživeli, ali verujete da vam je naloženo da živite uz pretnju njome; od sada je očekujete u budućnosti, gradeći budućnost kao biste je konačno učinili mogućom – mogućom kao nešto što će se dogoditi i pripasti oblasti iskustva.
Pisati više ne znači smeštati smrt u budućnost – smrt koja je uvek već prošla; pisati znači prihvatiti da se mora umreti, a ne učiniti smrt prisutnom niti sebe smestiti u prisustvo smrti. Pisati znači znati da se smrt odigrala iako se nije iskusila, i prepoznati je u zaboravu koji ostavlja za sobom – u tragovima koji čoveka, brišući se, pozivaju da se izuzme iz kosmičkog poretka i da istraje tamo gde katastrofa ono stvarno čini nemogućim a želju nepoželjnom. (ED 108-109/66)
Rasprava koja u L’écriture du désastre sledi posle ovog pasusa određuje dimenziju iskustva kome smo izloženi našom konačnošću kao „nemoguću nužnu smrt“ – umiranje koje ta misao nosi u sebi i koje može da podnese, ali koje ne može biti primljeno, osim u nekom vidu zaboravljanja. Blanšoove stranice će se usredsrediti na konceptualna oruđa koja nudi psihoanaliza (motiv umirućeg infans koji nude Vinikot i Lekler) i hegelovska dijalektika, naglašavajući da ta smrt ne može biti pretpostavljena konceptom koji može jedino iznova beležiti neophodnost koju predstavlja.[10] Ali neka vrsta figuracije, „fiktivna relacija singularnosti“, ipak je od suštinske važnosti za govor i život. Nešto fikcije zahteva pokret brisanja koji Blanšo povezuje sa brisanjem u samom vremenu:
Jedno dete, već mrtvo, umire, biva ubijeno, dete o kome ne znamo ništa (čak ni ako ga okarakterišemo kao čudesno, zastrašujuće, tiransko ili neuništivo) osim ovog: da mogućnost govora i života zavise od fiktivnog uspostavljanja, putem smrti i ubistva, odnosa singulariteta sa nemom prošlošću, sa preistorijom, sa prošlošću, dakle, koja se nalazi van prošlosti i čiji je večiti infans lik u isto vreme dok je skriven u njoj. „Jedno dete biva ubijeno.“ Nemojmo načiniti grešku u odnosu na ovo sadašnje vreme: ono označava da ta radnja nikad ne bi mogla da se odigra jednom zauvek, da se ne izvršava ni u kakvom privilegovanom trenutku vremena, da se izvodi neizvodivo i tako teži da ne bude ništa drugo do samo ono vreme koje razara (briše) vreme, brisanje, ili razaranje, ili dar koji se uvek već iskazao u precesiji Izreke van bilo čega rečenog, rad pisanja kojim se to brisanje, daleko od toga da se, zauzvrat, i samo briše, beskrajno nastavlja čak i u prekidu koji predstavlja njegov znak. (ED 116/71)
„On tue un enfant” jeste, pretpostavlja se, fiktivna izreka koja zadovoljava nužnost koju Blanšo određuje za govor i za život i koja bi u jezik unela večito prethodeću izreku („Dire“) koja bi već priznavala sam događaj brisanja. Ta fiktivna izreka („on tue un enfant“) je, zauzvrat, osuđena na neki vid brisanja ukoliko ikad bude zazvučala („fraza istog trenutka istrgnuta iz svakog jezika, jer nas vuče van svesnog i nesvesnog kad god nam se naloži da, različitu od nas i u odnosu nemogućnosti sa drugim, izgovorimo tu neizgovorljivost” [ED 117/72]), ali u svojoj krajnjoj nedovoljnosti i nejasnosti ipak prenosi ono što je istovremeno uništenje i dar ( ono što Blanšo naziva „opstanak“ biće nerazdvojno od ovog dara) koji će Blanšo pokušati da uhvati motivom bdenja i buđenja:
Šta onda znači „preživeti“, ako ne živeti u odbijanju i, prihvatajući ga, radi njega, u iscrpljenosti emocija, napustivši svako zanimanje za sebe, ne-zainteresovan, ublažen do stanja krajnje smirenosti, ne očekujući ništa?
- Prema tome, čekajući i bdijući, jer smo naglo probuđeni i, od sada nadalje to dobro znamo, nikada dovoljno budni. (ED 179/116)
Brisanje/Pisanje i neophodnost fikcije/potvrda i bdenje. Ovo teško da predstavlja most prema kratkom tekstu o Antelmu, ali nagoveštavaju, verujem, njegovu mogućnost. Mogućnost je inherentna u pojmu koji je bio upadljivo odsutan u meditaciji o Batajevoj smrti i njenom značaju za odnos prijateljstva: pisanju. „Bdeti nad kretanjem brisanja“ u eseju za Bataja uključivalo je odbijanje iskušenja bilo kakve oživljavajuće figuracije, bilo kakvo uspostavljanje sličnosti (dijalogom, na primer) u ime najstrožeg mogućeg shvatanja gubitka. Ali Blanšoova meditacija o neophodnosti koja leži u brisanju (neophodnost koja pisanju pruža njegovo mesto) ne usmerava ga samo ka drugom osećaju odgovornosti koji se odnosi na prijateljstvo, već i na potvrđivanju prava koje se odnosi na fikciju. Dozvolite mi da se sada tako okrenem ovom tekstu i pokušam da se približim njegovom jedinstvenom kretanju.
*
U L’écriture du désastre, fraza „jedno dete biva ubijeno“ bila je ponuđena kao nemoguće izgovaranje brisanja. U „Dans la nuit surveillée,“ nudi se nešto uporedivo sa tim, mada/ se reči pomaljaju iz prijateljstva koje tone u zaborav i dozivaju nešto poput njegove pratnje. Te reči koje dolaze u noći sna lišenog sna ne obeležavaju Antelmovo prisustvo; one su, naprotiv, indikacija njegovog odsustva. Postoji bliskost same te fraze, rečeno nam je, ali ona je pružena kao tek izdaleka približna, a sama fraza, u svom ponavljanju, u suštini izriče brisanje. Mogli bismo reći da se neizvesna identifikacija („Uveravao bih sebe“) fokusira („smesta shvatih“) uz pomoć čvrste veze sa Roberom Antelmom, ali ta identifikacija je pružena samo da bi smesta ustupila pred drugim imenovanjem; „je“ briše samo sebe u svom ponavljanju kako bi dozvolilo – ili čak kako bi insistiralo na tome – da se čuje kako se nabrajaju imena koncentracionih logora. Saslušajte ponovo ova imena, kaže glas: ona nestaju. Možda nikad nisu bila upečatljivije evocirana, i upravo to kao da šokira pripovedni glas koji nastavlja dijalog bez govora. Da li zaboravljamo? („Je“ označeno u prvom pasusu sada je zamenjeno anonimnijim „nous“). Da, zaboravljate, stiže odgovor. Zaboravljate utoliko više što se sećate i putem uspomene koja vam dozvoljava da preživite i očuvate svoju ljubav prema meni. A onda neverovatne reči: „Ali mrtav čovek se ne dâ voleti…“
Nije li to, zapravo, lekcija data u eseju o Bataju? Nisu li reči koje brišu sebe same, „je m’éloigne,” u samom procesu sticanja anonimnosti, podsetile pripovedača na „beznačajnost toliko bezmernu da nemamo sećanje sposobno da je obuhvati“? Čovek može voleti, svakako, ali onda je izgubio značenje smrti ili ne-bića, što je sama nemogućnost značenja, ili „nemogućnost“ ne-bića. Izneverio je stroži imperativ bdenja nad brisanjem. Ovde, međutim, a to je ključno za našu širu diskusiju, brisanje pripada istoriji samoj, odnosu koji je iskustvo Robera Antelma pružilo nezapamćenosti tih imena. Roberovo „je m’éloigne” u suštini je kao odjek ponovilo „je m’efface” kao iskaz o istoriji dok je ponavljalo nemogućnost imperativa kome je Blanšo uporno poklanjao pažnju od osamdesetih godina dvadesetog veka i nadalje: “Nemoj zaboraviti.” „Je m’éloigne” izgovara činjenicu istorije promišljenu iz brisanja, a to nam nalaže nemogući zadatak bdenja nad “onim za šta ne postoji sećanje… ali što je uvek, na jedan ili drugi način, i uvek u bolu, nezapamćeno.“[11]
Odavde, ili pre od neodređenog proteklog vremena obeleženog naknadnim čitanjem prethodnog dijaloga, pripovedač, ili onaj koga sada možemo prepoznati kao pisca, zna svoju zaslepljenost (od sada ću ovu pripovedačku figuru pominjati kao „Blanšo“, uz priznanje da se ta identifikacija ne može naprosto uzeti zdravo za gotovo). Rober Antelm je već izgubljen iz vida. Tako su reči koje slede u tonu žalopojke dočaranom prošlim vremenom („neuporedivi prijatelj koga sam poznavao“) i potom delikatnošću sledeće fraze: „Bio je tako jednostavan.“ Ali trezvena svest da se taj prijatelj gubi iz vida, ta trezvenost dana, takoreći, kao da dozvoljava drugi vid iskaza koji i sam otrežnjuje neposrednošću svoje proze. Ovde se Blanšo poziva na učenje iz L’espèce humaine kao što ga je razjasnio u uparenim esejima objavljenim u L’entretien infini, prvom posvećenom jevrejskoj misli i onome što nam Levinas dozvoljava da shvatimo od učenja koje se odigrava u odnosu na beskrajni alteritet drugog, i drugom posvećenom samom L’espèce humaine (EI, 180-200/123-136). Nije lako sažeti ono što se prenosi u L’espèce humaine, ali ponoviću Blanšoovu vlastitu kratku evokaciju sledećim: da čak ni ugnjetač ne može izbeći neuništivi element ljudskog odnosa koji pokušava da uništi i koji samo to nasilje dovodi u prvi plan. Antelm je bio toliko mudar da je bio u stanju da istakne ljudsku istinu ovog nedokučivog temelja ljudskih odnosa, potvrđujući ga protiv napora ugnjetača i odbijajući da ga uskrati čak i tom ugnjetaču.[12]
Ali Blanšo čini još jedan korak u odnosu na to što je njegov esej o Antelmu istakao povodom bremena etičkog odnosa. Ili, da budemo precizniji, on naglašava nešto što je njegova meditacija o “neuništivom” otkrila o ljudskoj istini na koju se poziva, naime da je ljudskom svojstveno izlaganje ponoru – „neljudsko“ koje se nikad ne može prisvojiti. Ova poenta je ilustrovana pozivanjem na događaj koji se prepričava u L’espèce humaine, kada Anselm nije uspeo da prepozna prijatelja na samrti. Eto izloženosti brisanju u svom najstrašnijem vidu, jer drugi, K., u svojoj neprepoznatljivosti predstavlja nedokučivu prazninu, ništavilo koje prati sam život. I Blanšoova kratka evokacija tog susreta, u tekstu koji čitamo, upečatljiva je sama po sebi, ali vredno je pažnje kako je za ponovno objavljivanje teksta u zborniku koji je izdao Galimar on zahtevao da se relevantne stranice iz L’espèce humaine preštampaju uz taj iskaz.[13] Kao da Blanšoov jednostavan izveštaj o pouci tog umiranja nije mogao biti dovoljan – kao da je pisano svedočanstvo bilo neophodno da bi se izrekla ta izloženost koju je Blanšo pokušavao da prizove u sećanje. Takvo izricanje bilo je neophodno, mogli bismo pretpostaviti, za prelaz koji Blanšo čini ka utvrđivanju imperativa i afirmaciji kojom se taj pasus završava.
Šta je pasaž koji se odnosi na Roberovu posetu bolnici podvukao ili potvrdio u Blanšoovoj meditaciji? Da bi se započelo sa odgovaranjem na ovo pitanje ključno je, verujem, prepoznati da Blanšo ne shvata L’espèce humaine samo kao vid istorijskog svedočanstva (dvaput odbija tu reč za ovu knjigu), već pre kao prenošenje iskustva logora onim što on naziva „pravedan“ ili „istinit“ govor.[14] L’espèce humaine tako u svoj stil unosi gostoljubivu reč koja prihvata ono nepoznato ili tuđe što čovečanstvo predstavlja kada je razotkriveno kao ona večito izmičuća granica koju Blanšo naziva „neuništivim“. Sledim Blanšoovo čitanje Levinasa kad izjavljujem da samo takva gostoljubiva reč može preneti ono što sam nazvao učenjem. Citirajući L’espèce humaine u ponovo objavljenom „Dans la nuit surveillée,“ Blanšo se implicitno pozvao na ovu gostoljubivu reč, iznova se otvarajući prema preispitivanju koje ona nosi sa sobom i nužnošću koju prenosi. Kažem „iznova se otvarajući“ jer je teško da se u bolničkoj sceni ne čuju mnogostruki, iako prigušeni, odjeci onoga što je napisano u „Dans la nuit surveillée“. Bilo da je Blanšo želeo da postigne takav odjek ili ne (a teško je zamisliti da ga nije prepoznao), očito je da je Antelmova priča nekako uključila i Blanšoa. I njega je, kao što smo pročitali, Rober Antelm posećivao dok je ležao u postelji, i on je (ali uloge su sada zamenjene) bio prisiljen da prizna kako je izgubio prijatelja iz vida. Ni noćna poseta (u kojoj Antelm daje glasa svojoj izbrisanosti posećujući Blanšoov san bez sna), niti svesnost dana, dočarana u dva refleksivna pasusa, ne mogu se strogo porediti sa scenom u bolnici, iako Antelmove poslednje reči upućene K.-u donose vlastiti užasni eho („Bonsoir, mon vieux“, rekao je, potvrđujući svoj odlazak u noć).[15] Ali čini se očitim da je Blanšo nekako primio reči Antelmove priče ili su one primile njega na takav način da su se za njega uobličili neko učenje i neka neophodnost. Taj susret, prenet ovim rečima (kao susret o kome čitamo u Le pas au-delà[16]), poziva na to da se prevede. Ono što je Antelm naučio ili razumeo u tom susretu postaje lekcija za Blanšoa i imperativ: „Moramo naučiti da živimo sa tom prazninom. Održavaćemo ispunjenost čak i usred ništavila.“
Čuli smo ponešto o tom imperativu na ranije citiranim stranama iz L’écriture du désastre. Tamo, prisetićemo se, Blanšo suprotstavlja odbijanje ili izbegavanje „nemoguće neophodne smrti“ njenom prihvatanju, putem pisanja i prihvatanja neophodnosti koju ono donosi: izuzeti sebe iz zvezdanog poretka i otvoriti se prema praznoj noći onoga što on nazivale dés-astre. Ovde Blanšo odista izvodi to prihvatanje zapanjujućim rečima „Održavaćemo ispunjenost čak i usred ništavila“. „Ispunjenost“ nije baš blanšoovska reč, i ovde neću pokušati da učinim ništa više sem da istaknem njenu enigmu.[17] Ali ovde želim da podvučem kako prihvatanje ili pokoravanje pruža neku vrstu prelaza. Moral ili etička odluka koji sabire „mi“ iskazano u etičkom imperativu („moramo“) u zajednici koja su srcu čuva izlaganje ničemu („održaćemo“), ustupa pred drugim vidom potvrđivanja: „Iz tog razloga, vidite, Rober, i dalje imam svoje mesto pored Vas.“ Kasniji zaključak, koji takođe pruža neku vrstu „nas“, i dalje je obojen prethodećom etičkom odlukom, ali pravo ili mesto koje potvrđuje egzistencijalno je utemeljeno, ako ovde smem da crpem iz ranog Hajdegerovog rečnika. To što Blanšo opisuje, ili na šta polaže pravo, jeste bivanje-sa, ili, preciznije, umiranje-sa, a on sada oseća da ima dovoljno moći da polaže pravo na njega i da ga istakne u jednom vidu pisanja.
Foto: Srdjan Veljović
Sada prelazim na prilično čvrstu interpretaciju nekoliko izuzetno teških redova, pa bih voleo da malo uzmaknem kako bih ocrtao svoje razumevanje prelaza koji sam nakratko evocirao – prelaza od jednog opisa učenja i lekcije izvučene iz njega, do potvrde i potom upečatljive ponovne tvrdnje i čak utemeljenja odnosa evociranog u uvodnom delu teksta. Ukratko, želim da naglasim kako je takav prelaz bio moguć samo zato što je Blanšo primio Antelmovo učenje u onome što sam nazvao gostoljubivo pisanje. Pokušao sam da nagovestim kako je sam Blanšo otkrio da je umešan u Antelmov opis susreta (sa ništavilom) u dispanzeru. Dodao bih, ili naglasio, da ova umešanost nije bila stvar proste identifikacije (ako bi takva stvar ikada mogla biti jednostavna); pre je Antelm posredovao svoje izlaganje nedokučivoj praznini u živom prisustvu drugog i poverio mu – na francuskom bi to bilo confié – svoje shvatanje neophodnosti koja se uobličila u toj izloženosti. On je u suštini preneo trag izloženosti drugosti u reči odgovora („pravednoj“ ili „istinitoj“ reči, kako kaže Blanšo u svom eseju u L’espèce humaine) i predao ga vernosti, čuvanju drugog. Izjava završnog pasusa, tvrdim, nastala je iz takve vernosti. Zbog takvog odgovora, na koji se dalo uzvratiti, Blanšo je mogao da polaže pravo na svoje mesto kraj prijatelja koji odlazi. Zato što se to mesto oblikuje pisanjem drugog, ili, preciznije, u nekoj vrsti prenosa tog pisanja (tako što drugi – Blanšo – piše na mesto koje je oslobodio Antelm[18]), verujem da možda imamo opravdanja da ga shvatimo kao uporedivo sa onim koje je evocirano u uvodu kratkog narativa koji je Blanšo ponudio u stranicama koje su pratile njegovu meditaciju o „nemogućoj neophodnoj smrti“ u L’écriture du désastre – narativu koji kao da pruža neku vrstu figuracije iskustvu događaja brisanja, ili makar „nemogućim“ rečima koje ga transkribuju: „on tue un enfant.“ Taj narativ, ponuđen kao nešto što je, možda, primalna scena, započinje ovako: „Vi koji živite kasnije, blizu srca koje više ne kuca, pretpostavite, pretpostavite ovo…“ (ED 117/72).[19] Tekst se obraća nekom ko je živeo blizu nekog događaja brisanja, uminuća neke vrste, i poziva nas da pretpostavimo tako uminuće ili, preciznije, figuraciju takvog uminuća. Kasnije u L’écriture du désastre, Blanšo se vraća statusu ove pretpostavke i izjavljuje da je takav akt fikcionalizacije neophodan jer bi inače „govor o detetu koje nikad nije govorilo (infans) značio da uvlačimo natrag u istoriju, u iskustvo ili u stvarno… ono što ih je upropastilo (istoriju, iskustvo, ili stvarno)“ (ED 178/114). Tako samo nešto poput pretpostavke može se baviti dotičnim brisanjem i, potom, onim što bi moglo predstavljati preživljavanje tog brisanja: čekajući i bdijući, jer smo naglo probuđeni i, od sada nadalje to dobro znamo, nikada dovoljno budni.“ (ED179/116, kao što je gore navedeno).
„Dans la nuit surveillée,“ tvrdim, ostaje na nivou pretpostavke, iako potvrđuje pravo na takvu pretpostavku:
I ta “nadzirana noć”, tokom koje me posećujete, nije iluzija u kojoj bi sve iščezlo, već moje pravo da učinim da živite čak i unutar ništavila čije približavanje predosećam.
Ali da li je ta „nadzirana noć“ i sama izraz tog prava da se drugi učini živim (sintaksa rečenice i sami navodnici nagoveštavaju da je ta noć nešto na šta se polaže pravo i stoga dovedena do neke forme izricanja ili figuracije), ili njeno postojanje, njena „činjenica“, pruža to pravo? Potonja interpretacija čini se najneposrednije ubedljivom i gotovo evidentnom: trag Antelmovog odlaska/brisanja doneo je Blanšou to pravo. Ali takođe je jasno, na ovoj tački u meditaciji, da je sam Blanšo preuzeo, ili preuzima, bdenje u noći, da sada on piše sa mesta drugog. Izlaganje nastupajućoj praznini koju je Blanšo evocirao u prethodnom pasusu zasnovala je spoznaju noći u kojoj je Blanšo osetio kako nastupa udaljavanje njegovog prijatelja. Ono mu je dalo tu noć u vremeprostoru neke vrste preživljavanja, omogućavajući tako pretpostavku i samo pisanje „nadzirane noći“, literarni čin. Noć koju pohađa trag uminuća/odlaska Robera Antelma (kao što je transkribovano rečima „je m’éloigne, je m’éloigne“) može se tako shvatiti i kao koren i kao plod ovog meditativnog teksta; ona postaje uslov stanja prava na fikciju koje se potvrđuje u tekstu, što se opet vraća sebi u zatvorenoj petlji dok se ovo pravo potvrđuje. Ovde, iako ovu sugestiju izlažem uz veliku dozu rezerve, imamo zapanjujuće prisećanje na nezaboravni naslov Blanšoovog velikog eseja o književnom jeziku: „Književnost i pravo na smrt.“[20] Ako sledimo taj eho, možda će nas podstaći da pročitamo frazu „pravo na smrt“ kao nešto poput „pravo da se uobliči pratnja do smrti – pravo na izricanje sa-umiranja“. Ali moram priznati da reč „uobličiti“ (figure) ovde koristim uz još veću uzdržanost, jer nam je već ukazano na nužno siromaštvo takve figuracije; u ovom samom tekstu, ona se sastoji samo od razmenjenih reči koje smo pročitali. „Da učinim da živite“: to je entretenir, svakako, ali na način održavanja tog otvaranja prema imenima koja se brišu i nemogućem odnosu koji nose, ili u koji se prenose u ovom dijalogu – održavanje odnosa prema anonimnoj i u krajnjoj liniji nezamislivoj patnji na koju ta imena ukazuju, brisanju te patnje. Faire vivre: ovo nije ništa više, iako uključuje ono što je nazvao „ispunjenošću“, od održavanja odnosa sa brisanjem sa kojim nam je ovaj drugi priuštio odnos.
Opet naglašavam način na koji se „je’m’éloigne“ otvara prema vidu istorijskog svedočanstva na osnovu Blanšoovog insistiranja da ove reči nisu govorile o Roberu Antelmu, već o onome što je podnosio zbog svog iskustva u logorima. Ali Blanšoov način da uvede svoje shvatanje „la nuit surveillée“ takođe nas guta u sličnom pravcu (prema stvarnom). Ta noć nije iluzija, insistira on. Da je to puki sam ili neka uporediva fantazija (čak bismo mogli reći „fikcija“, u tradicionalnom smislu te reči), onda bi, zapravo, sve bilo izgubljeno; odnos prema Roberu Antelmu bio bi izgubljen u jednoj noći druge vrste. Mogli bismo doći u iskušenje da ovde ubacimo sledeći iskaz: ne, to nije iluzija, stvarno je, iako nam je pruženo pisanjem. I možda ta interpelacija ne greši (ako na umu imamo sav Blanšoov oprez prema pojmu „stvarno“). Ali možemo barem reći, sledeći Blanšoa, da je ova noć stvarna na način legitimirajućeg uslova/stanja? čina pisanja („faire vivre“) u kome bi entretien koji sam opisao našao opravdanje. U toj noći, izjavljuje Blanšo, imam pravo na ovu komemoraciju i na držanje bdenja u odnosu sa imenima prema kojima se otvara sâmo ime Robera Antelma – pravo da se prijateljstvo prati i u ništavilo, kao što je Blanšo izjavio u eseju o Bataju. Dato mi je pravo i obaveza da jezikom iskažem primer brisanja koji je ponorno dno same istorije.
Tekst prevela s engleskog Tijana Tropin.
[1] “Dans la nuit surveillée,” u Maurice Blanchot: Écrits politiques, 1953-1993 (Paris: Gallimard, 2008), 251-253; prevod Zakir Paul in Maurice Blanchot: Political Writings (New York: Fordham University Press, 2010), 251-252. Tekst je dovoljno kratak da se ovde citira u potpunosti:
U nadziranoj noći
Polagano sam, tokom onih noći kada spavam ne spavajući, postao svestan (ta reč nije odgovarajuća) Vaše udaljene blizine: uveravao bih sebe da ste tu: zapravo ne Vi, već reči koje ste ponavljali: “Udaljavam se, udaljavam se.” (je m’éloigne, je m’éloigne) Smesta shvatih da mi Rober, tako velikodušan, tako malo zaokupljen sobom, nije govorio o sebi ili za sebe, već o svim mestima istrebljenja od kojih je (ako je to zaista on govorio) nekoliko nabrojao: “Oslušnite, oslušnite ta imena: Treblinka, Čelmno, Belzek, Majdanek, Aušvic, Sobibor, Birkenau, Ravensbrik, Dahau.“
Ali, odgovorih govoreći, a da nisam govorio, da li mi zaboravljamo? „Da, zaboravljate; zaboravljate utoliko pre što pamtite. Vaše sećanje vas ne sprečava da živite, da nadživite, čak ni da me volite. Ali mrtav čovek se ne dâ voleti, zato što nam tada izmiču smisao i nemogućnost smisla, nepostojanje i nemogućnost nepostojanja.”
Kada nanovo čitam ove redove, znam da sam već izgubio iz vida Robera Antelma, nezamenljivog prijatelja koga sam poznavao. Bio je tako jednostavan, a u isto vreme, tako bogat vrstom znanja kakvo je nedostajalo najvećim umovima. U ropstvu koje je on iskusio, iako ga je delio sa drugima, zadržao je istinu ljudskosti iz koje je umeo da ne isključi ni same ugnjetače.
Međutim, on je otišao još dalje: pošto u dispanzeru nije prepoznao druga koga je došao da poseti (K.), i koji je još uvek bio među živima, spoznao je da u samom životu ima ništavila, neodgonetljive praznine, od koje se treba braniti, mireći se istovremeno sa njenim neminovnim približavanjem. Moramo naučiti da živimo sa tom prazninom. Održavaćemo ispunjenost čak i usred ništavila.
Iz tog razloga, vidite, Rober, i dalje imam svoje mesto pored Vas. I ta “nadzirana noć”, tokom koje me posećujete, nije iluzija u kojoj bi sve iščezlo, već moje pravo da učinim da živite čak i unutar ništavila čije približavanje predosećam.
Novembra 1993.
[2] Ovaj esej, prvi put objavljen 1962, pojavljuje se u zbirci eseja nazvanoj po njemu: L’amitié (Paris: Gallimard, 1971), 326-330. Tu knjigu je prevela Elizabet Rotenberg: Friendship (Stanford: Stanford University Press, 1997), 289-292. Tesno se držim njenog odličnog prevoda, ali kao i u drugim prevodima korišćenim u ovom eseju, uneo sam sitne promene koje su uslovljene perspektivom određenom mojim pitanjima-vodiljama. Dalji citati u ovom eseju biće propraćeni skraćenicom „A“ i francuskim i engleskim brojevima stranica.
[3] Osnovno značenje glagola effacer je “izbrisati se”. Kristofer Finsk se u svom prevodu Blanšoovog teksta opredelio za “izbledeti”, jer se glagol nalazi u povratnom obliku s’effacer. Povratni glagol otvara nove mogućnosti i može se prevesti i na sledeće načine: “manje-više nestati” ili “minuti”. Ovo poslednje značenje će za autora biti važno kako bi uspostavio vezu između effacement i finitude (konačnosti). Prim. prev.
[4] Mislim na esej o Bataju (takođe prvi put objavljen 1962) koji je deo zbirke L’entretien infini (Beskonačni razgovor, Paris: Gallimard, 1969): “L’affirmation et la passion de la pensée négative,” (Potvrđivanje i strast negativne misli) 300-313; videti prevod Suzan Henson u The Infinite Conversation (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1993), 202-210. Dalji citati iz L’entretien infini biće označeni skraćenicom „EI.”
[5] Entente je sporazum, saglasnost ili slaganje. Npr. s’entendre znači “razumeti se”, “slagati se”.
[6] Entretenir znači održavati ili održati. S’entretenir znači razgovorati.
[7] “A međutim, kada iskrsne sam događaj, on donosi ovu promenu: nije reč o produbljavanju odvajanja, već o njegovom brisanju (effacement); to nije produžavanje predaha, već njegovo izjednačavanje i nestajanje praznine između nas na mestu gde se nekada razvijala otvorenost jednog odnosa bez nesuglasica.” (A 329/292). U kasnijim primedbama o brisanju (u pasažu iz L’écriture du désastre kome ću se još vratiti), Blanšo naznačava mogućnost upotrebe pojma „effacement” za smrt koju naziva „organskom”. Videti L’écriture du désastre (Paris: Gallimard, 1980, 114-115, prevela En Smok, The Writing of the Disaster (Lincoln: University of Nebraska Press, 1986), 69-70. U daljem tekstu citatima će prethoditi skraćenica „ED.”
[8] Uočljiv primer može se naći u pismu koje je Blanšo poslao Rožeu Laportu (a namenjenom Filipu Lakue-Labartu). Fraza se pojavljuje (među navodnicima, dakle kao citat) gotovo na početku ovog važnog pisma u sumarnom odgovoru na neprijateljske kritičke opaske Cvetana Todorova: „Ne dotiču me se ni analiza niti kritički sud Todorova. Jer sud prosuđuje i njega. A to da li bi trebalo ili ne da pripadnem prošlosti istinski je beznačajno. ‘Tout s’efface, tout doit s’effacer.’” (U Maurice Blanchot, Passion Politique, ur. Žan-Lik Nansi [Paris: Galilée, 2011], p. 47). Blanšoovu izjavu bi neki uskogrudi ili površni čitalac mogao protumačiti kao da nagoveštava da su njegovi predratni stavovi, poput aktuelne debate u koju se Blanšo upetljao, bili u krajnjoj liniji od zanemarljivog značaja (takav sud bi nesumnjivo obuhvatio sav njegov rad). Ali Blanšoova namera svakako je sasvim drugačija. On nagoveštava da je Todorov promašio pravi smisao istorije koju je prošao (ono što Blanšo ponekad naziva „smislom smisla“), naime u pokretu brisanja – dakle van bilo kakvog „istorijskog“ smisla ili istine – kome se Blanšo posvetio u svom posleratnom razmišljanju i pisanju. Poenta koju ovde nagoveštavam pomoliće se tek tokom ove diskusije. Ali u anticipaciji mojih zaključaka, dozvolite mi da nagovestim kako Antelm Blanšou pruža odnos prema iskustvu istorije koji nije dostupan području „istorije“. Drugim rečima, on pruža, u izricanju brisanja, otvaranje prema katastrofi koje Blanšo ističe u prvi plan tokom pisanja „Dans la nuit surveillée” i recitovanja imena logora koja povezuje sa imenom samog Antelma. Antelm Blanšou pruža način da se poveže sa „nezapamćenim“ koje ga ne bi isključilo, kao pozivanja na istoriju poput onih Todorova ili čak i samog Nansija. Na nesreću, Nansi to ne shvata i tako u njegovom predgovoru ovoj zbirci njegova zapanjujuće uskogruda osuda Blanšoa pada na njegovu vlastitu glavu.
Sam pojam „brisanja“ zahteva zasebnu studiju (a sad moram priznati da je to dobrodošla obaveza). Vrlo je primetan u L’espace littéraire ([Paris: Gallimard, 1955], koji je En Smok prevela kao The Space of Literature [Lincoln: U. of Nebraska Press, 1992]; nadalje skraćeno kao „EL”), gde služi da opiše piščevo iskustvo izgubljenosti u svom pisanju. („U brisanju ka kome ga pozivaju, „veliki pisac“ se i dalje suzdržava; ono što govori više nije on sam, ali to nije ni puko izmicanje ničije reči. Jer on održava autoritativnu, iako nemu potvrdu izbrisanog „Ja“. [EL 17-18/27] Ali on takođe stiče upadljiv ontološki značaj kad Blanšo opisuje dezintegraciju mesta u svojoj slavnoj meditaciji o slici i ne-prisutnosti leša. Taj esej, „Dve verzije imaginarnog“, počinje iskazom o slici koji je već od značaja za ovu raspravu: „Kad nema ničeg, slika u tom ničemu nalazi svoje nužno stanje, ali tamo nestaje. Slici je potrebna neutralnost i brisanje/iščezavanje/fading [effacement] sveta; želi da se sve vrati ravnodušnom ponoru gde se ništa ne potvrđuje“ (EL 345/254). Slika u nastajanju stvari, kao i slika u nastajanju jezika, kako je Blanšo opisuje na ovim stranama, i sama je vid brisanja. Ali ta slika u nastajanju upućuje na bezobličnu prazninu: „Kao da… monotonija beskrajne dezintegracije radi na tome da izbriše živu istinu svojstvenu svakom mestu i učini je ekvivalentnom apsolutnoj neutralnosti smrti“ (EL 353/259). U obe te poslednje rečenice, naziremo značenje „tout” u „tout s’efface”: to je poredak istine ili „dana“, ono što Blanšo u drugoj rečenici naziva „svet“ (vratiću se na ovu tačku). Dodao bih da kad god Blanšo u igru uvede pojam „sans,” „bez” (“x sans x”), imamo posla sa jednim vidom brisanja. Videćemo u nastavku dalje upotrebe ovog pojma od ključnog značaja.
[9] Razvijanje Blanšoove misli o fragmentaciji zapravo je nerazdvojno od njegovog okretanja pojmu „le neutre.” Za vezu između tih pojmova vidi L’entretien infini (447-458/298-313). Maurice Blanchot and Fragmentary Writing Lesli Hil (London: Continuum, 2012) posebno je dragocen za ovu temu.
[10] „Međutim, i dalje stoji da ako se smrt, ubistvo, samoubistvo iskoriste, i ako smrt gubi svoju žaoku postajući nemoćna moć, a potom negativnost, kad god neko napreduje uz pomoć moguće smrti, postoji nužnost da se ne zanemari ili naprosto prenebregne neiskazana smrt, smrt bez imena, bez koncepta, nemogućnost sama“ (ED, 112/66).
[11] Ova rečenica izvučena je iz Blanšoovog eseja „N’oubliez pas,” u Maurice Blanchot: Écrits politiques 1953-1993(Paris: Gallimard, 2008), 242. Ceo pasus glasi ovako: „Moramo li ponovo reći (da, moramo) da Aušvic, događaj koji stalno apeluje na nas, putem svedočanstava zahteva neiscrpnu dužnost da se ne zaboravi: Sećaj se, čuvaj se zaboravljanja, a ipak, u ovom vernom Sećanju, nikad nećeš znati. Podvlačim ovo je ono što je ovde rečeno vraća nas onome za šta sećanje ne postoji, što se ne može predstaviti, neizrecivom užasu koji je, međutim, uvek, na ovaj ili onaj način, i uvek uz bol, nezapamćen“ (preveo Zakir Pol u Maurice Blanchot: Political Writings, 1953-1993 [New York: Fordham University Press, 2010]. Vratio sam Blanšoovu referencu na „les témoignages” u množinu, sa obzirom na značaj teksta o Antelmu koji ovde čitamo. Vrlo je važno, verujem, to što neophodnost koju predstavlja Šoa prolazi u jednini.
[12] Bavim se ovim Blanšoovim esejima i njihovim uparivanjem u Last Steps: Blanchot’s Exilic Writing (New York: Fordham University Press, 2013), 34-56.
[13] Robert Antelme: Textes inédits sur L’espèce humaine, Essais et témoignages (Paris: Gallimard, 1996).
[14] Videti L’entretien infini (Paris: Gallimard, 1969), 196, 197. U prevodu Suzan Henson, The infinite Conversation (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1993), vidi p. 134.
[15] Videti Robert Antelme, Textes inédits, 75.
[16] Ovo se odnosi na susret sa mladom ženom na ulici, koji u Le pas au-delà (86-87) igra ulogu koju bih uz oklevanje nazvao „središnjom“. Moj komentar te epizode i njenog značenja za Blanšoa pojavljuje se u Last Steps, 130-136.
[17] Pojam kao da preuzima nešto iz Blanšoovog prethodnog opisa Antelma: “bio je tako jednostavan, a istovremeno tako bogat.” Ali ostaje izazov da se promišlja “ispunjenost” zajedno sa izlaganjem praznini na koje se Blanšo poziva u ovom tekstu.
[18] Ovde polazim od vrlo sadržajnog pasaža među stranicama o fragmentaciji u L’entretien infini koje sam ranije pominjao. Tamo Blanšo piše sledeće: “Da li ćete vi kao jastvo prihvatiti da to jastvo shvatite kao problematično, kao fiktivno, pa ipak neophodnije na ovaj način nego da ste bili u stanju da se sklopite oko sebe kao krug siguran u svoje središte? Onda ćete, možda, u pisanju, kao tajnu pisanja prihvatiti ovaj preuranjeni pa ipak već kasni zaključak koji je u skladu sa zaboravljanjem: da drugi pišu namesto mene, na ovom mestu koje niko ne zauzima a koje je moj jedini identitet: to je ono što smrt na trenutak čini radosnom, aleatornom” (EI 458/313). Videti moj komentar o ovom pasažu u Last Steps, 140-142.
[19] Fraza koju sam citirao završava se rečima “supposez-le.” Da se zamisliti kako se “le” odnosi na dete imenovano u frazi koja se neposredno nadovezuje na ovu.
[20] U La part du feu (Paris: Gallimard, 1949). Prevod Lidije Dejvis objavljen je u The Station Hill Blanchot Reader, ur. George Quasha (Barrytown: Station Hill Press, 1999), 359-400.
