Virtuelno Kosovo i zaboravljena albanska stvarnost 1989. godine

Virtuelno Kosovo i zaboravljena albanska stvarnost 1989. godine


 U trenutku kada je srpska štampa (dnevni, nedeljni listovi, književni magazini i druga periodika) na brojnim stranicama i u najrazličitijim tekstovnim i vantekstovnim žanrovima proslavljala 600 godina od Kosovske bitke, nastojeći da se na novi način „seti“ istorije, prošlosti srpskog naroda, njegove zaboravljene tradicije i potisnutih kulturnih modela, javnost u Srbiji bila je već temeljno pripremljena za nacionalne i nacionalističke diskurse kojima će se otvoreno potiskivati i brisati realnost svakodnevice albanske zajednice na Kosovu i Metohiji 1989. Događaji poput „slučaja Đorđa Martinovića“ (1985), pucnjave u paraćinskoj kasarni i Memoranduma SANU, predstavljali su efektno artikulisane medijske spektakle, svojevrsne virtuelne medijske stvarnosti sa kojima su se građani Republike Srbije mogli višestruko identifikovati, doživljavati ih kao realne a za koje krajem 1980-ih nije bilo potrebno niti neophodno utvrđivati stepen autentičnosti u odnosu na ono što bismo ovom prilikom nazvali realnošću Kosova.[i]

I mada se štampani (i elektronski) mediji metodološki opravdano istražuju kao i kao posrednici i kao agensi, moderatori različitih predstava o stvarnosti, te se u proučavanju stereotipova istraživači ne bave utvrđivanjem stepena njihove istinosti/fikcionalnosti, u slučaju 1989. godine i proslave godišnjice Kosovske bitke ipak je neophodno da suočimo (po principu ogledanja) različite stvarnosti koje su tada bile „na snazi“ u javnom prostoru Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Uprkos konstruktivističkom pristupu – po kom je stvarnost uvek već diskurzivno oblikovana – verujem da su pojedini događaji o kojima srpska štampa s kraja 20. veka izveštava bili „realniji“ od drugih te da medijski napisi o necivilizovanim, divljim Albancima nemaju isti status istinitosti kao i konkretno nasilje nad albanskom zajednicom tokom devedesetih. U tom suprotstavljanju medijskih diskursa i izvora o događajima na Kosovu nastojaćemo s jedne strane da vratimo u sećanje jedan segment društvenopolitičke slike Kosova s kraja 1980-ih i početka 1990-ih a da sa druge na osnovu medijskih konstrukata Kosovske bitke ukažemo na koji način su intenzivno konstruisana sećanja većinske zajednice u to vreme, praćena državnim nasiljem (administrativnim, policijskim i vojnim) doprinosila ne samo zaboravu već radikalnom negiranju stvarnosti Kosova.

 

Kosovsko vreme i sećanje

Kosovo o kojem u junu i julu 1989. pišu Politika, Duga i Književne novine – tada najuticajniji i najtiražniji štampani mediji – vremenski je ambivalentno mesto: ono obitava u stalnom klizanju između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; linearno shvatanje istorijskog vremena neprestano se uvrće i izvrće pa se istorijska prošlost nameće sadašnjosti kao svojevrsno stanje stvari, oslobođeno istorijskih specifičnosti, koje nema svoj materijalno istorijski kraj i početak, ali čitaoci ipak treba da je dožive kao onu „istinitiju“ sadašnjost 1989. godine, ili kao budućnost koju nužno treba ostvariti.

Najbolje primere pervertiranog shvatanja vremena, zloupotrebe i slobodne interpretacije istorijskih činjenica nalazimo u tematskom bloku tekstova u Politici (od 28. juna 1989), tekstu Matije Bećkovića, „Kosovo – najskuplja srpska reč“ i Dobrice Ćosića „Uspostavljanje istorijskog uma“[ii], objavljenima u dvobroju Književnih novina[iii].

Na naslovnoj strani Politike stoji nedvosmislena interpretativna instrukcija upućena srpskoj javnosti: „Kosovsko vreme“. Naslov ovog uvodnog, najverovatnije redakcijskog članka implicitno poručuje da pored istorijskog vremena, onog koje nam je poznato i blisko, postoji i nešto što se ne samo metaforički oblikuje kao slobodna asocijacija na prošlost Kosovske bitke već što „istinitije“ postoji kao instanca koja se zapravo stalno vraća u stvarnost Srbije. Iako članak počinje sentimentalnim iskazom o 28. Junu, danu u kom „naše misli lete u prošlost, šest vekova daleko i sleću na Kosovo polje, u zveket mačeva, u sudar srpske i turske vojske“[iv], te bi se moglo pomisliti da je reč o pokušaju retrospektivnog sagledavanja istorijskih činjenica, u daljem tekstu nedvosmisleno se ističe suprotno:

„Opet je kosovsko vreme, jer se na Kosovu i oko njega rešava sudbina Jugoslavije i sudbina socijalizma. Srpsko i jugoslovensko Kosovo hoće da nam uzmu, hoće, ali neće moći.

Kosovsko vreme traje i prožima istoriju i savremenost. To nije obično vreme. Ono je opomena, bilo je i danas je.“[v]

Izjednačavanje odvojenih istorijskih perioda nalazimo u brojnim tekstovima posvećenim obeležavanju godišnjice bitke, i u tom smislu najčešće nije reč o uspostavljanju asocijativnih veza ili načelnih analogija koje se dalje kritički preispituju i problematizuju, već o decidnom izjednačavanju koje onda, po alegorijskom ključu, implicitno ili eksplicitno zahteva od čitalaca da završe povlačenje paralele, ne uzimajući u obzir niz nelogičnosti i činjenica koje se istorijski jednostavno ne mogu poklopiti ili uklopiti. Međutim, insistiranje na tome da je kosovsko vreme jedno, i da se ono ciklično vraća u savremenost Srbije vodi ka legitimizaciji sve prisutnijeg pravnog i političkog nasilja predstavnika vlasti u republičkom parlamentu u Beogradu.

Stoga se prema ključu konflikta iz 1389, albanska zajednica na Kosovu (uprkos njenim brojnim legitimnim zahtevima) identifikuje kao figura Neprijatelja koji, budući poistovećen sa turskom silom iz 14. veka, pretenduje na teritoriju koja mu ni po kakvom, istorijskom, političkom ili demografskom pravu ne pripada što 1989. godine jednostavno nije tačno. S jedne strane, prisustvo albanskog stanovništva (čija se demografija menjala tokom istorije) na teritoriji Kosova beleži se i pre 1389. godine o čemu svedoče i izvori koji napominju da su u samoj kosovskoj bici takođe učestvovali pripadnici albanske etničke zajednice; s druge pak, na Kosovu 1989. godine većinsku zajednicu predstavljaju Albanci čija se prava, interesi, zahtevi ne mogu i ne smeju ignorisati niti dezavuisati kao uvek-već separatistički, nacionalistički i slično. Međutim, čini se da je u medijima pitanje prava albanske zajednice otišlo korak dalje: ona nema pravo na to da ima autentičan doživljaj sopstvenih prava i interesa budući da se predstavlja kao politički, kulturno i istorijski inferiorna u odnosu na srpsku. 

Sa vremenskim planovima, kao i razlikama između stvarnog i imaginarnog, realnog i fikcionalnog, književnog i vanknjiževnog, slobodno se poigrava i Matija Bećković, retorički toliko vešto menjajući hronološku i materijalnu logiku istorije da njegovi iskazi neretko dospevaju u logički ćorsokak što u osnovi za takav tip teksta ne predstavlja u tadašnjem trenutku nedostatak; štaviše, pervertiranje logičkih načela, u jednom dramatičnom, emotivno angažovanom i zapaljivom govoru i ima za cilj da čitaoce prevashodno angažuje u emotivnoj a ne racionalnoj ravni. 

 

 Foto: SrdjanVeljović

Foto: SrdjanVeljović

I kada se Bećković pozove na realnu činjenicu da nema mnogo zabeleženih epskih pesama sa kosovskom tematikom (nema ih u značajnijem broju ni u Vukovim zbirkama ni u rukopisima pre njega), njemu taj podatak ne služi da se zapita o realnim razmerama značaja kosovske tematike u usmenom stvaralaštvu i o kasnijoj konstrukciji kosovskog mita u redovima kulturnih i političkih elita. Naprotiv, on to potencijalno pitanje razrešava na sledeći način:  „Tajna je tako htela da se carstvo nebesko u poeziji o Kosovu spomene samo jednom. I to podvlači važnost i povećava skupoću ove pesme.“[vi] Umesto pokušaja istorizovanja nalazimo mistifikaciju i pozivanje na princip tajne u okviru kog je onda moguće sve interpretirati na način na koji to besedniku odgovara, što on i čini kada tumači značaj pesama prekosovskog i kosovskog ciklusa.

Istorija je dovodila u sumnju čak i mesto gde se bitka dogodila, a poezija je Kosovo uočila još pre Kosova. Poetska pronicanja su dosegnula da će to ubavo polje postati ne samo ubojno, nego i usudno i presudno. Pesnik je ovo polje odavno izabrao da smesti svoju pesmu.“[vii]

I mada je podela na prekosovske i kosovske pesme napravljena prema tematskom ključu, a ne prema vremenu nastanka tih pesama, za Bećkovića ona služi da Kosovku bitku sagleda u metafizičkom ključu, kao događaj koji je već bio anticipiran pre svog istorijskog datuma. U tom pogledu, on pervertira vremenski poredak, izvrćući istorijski trenutak beleženja pesama, njihovog nastanka i vremena o kome one pevaju: fikcionalno vreme događaja opisanih u pesmi počinje da tretira kao realno istorijsko vreme o kome te pesme na skoro dokumentaran način govore. Prateći logiku Bećkovićevog „zaključivanja“, tekstovi prekosovskih pesama (zabeleženih u 19. veku) datiraju još iz 14. veka, budući da pominju određene istorijske ličnosti, ili događaje koji su se istorijski mogli dogoditi pre Kosovske bitke.   

Verujem da ovakve vrste „previda“, paradoksa i logičkih omaški, rasutih na različitim mestima Bećkovićeg teksta, ne treba razumeti kao njegove realne greške ili posledicu njegovog neznanja, niti ih možemo pravdati iz perspektive opštije autorske poetike (prisutne i u njegovoj poeziji pre 1989) u kojoj se prepoznaju sklonost ka igrama reči, paradoksima, alogičnim slikama. Ne, jer je u pitanju tekst upućenoj široj javnosti, u okviru časopisnog konteksta, retorički usmeren ka proizvođenju realnih posledica u emotivnoj i psihološkoj ravni, gde jedan ovakav, nažalost za ono vreme paradigmatičan diskurs pokazuje da je u polju javnog govora sve moguće i sve prihvatljivo; štaviše, sve ono što se racionalnim rezonovanjem približava kritičkom prikazivanju stvarnosti postaje skoro neprihvatljivo jer nameće granice logike i društvene odgovornosti za izgovorenu reč. U pogledu razumevanja tadašnjeg odnosa javnosti prema Kosovu, ovakva gramatika stilskih rešenja, patetičnih i melodramskih ekskursa, iracionalnih i ispražnjenih metafora otkriva u kojoj meri je Kosovo artikulisano kao ispražnjen, virtuelni prostor, ne-mesto koje onda može da primi repertoar najrazličitijih alogičnih, antiistorijskih i nasilnih predstava o transistorijskom prisustvu i pravu srpske zajednice. 

Na sličan način se prema istorizovanju događaja i političke prošlosti odnosi i Dobrica Ćosić u delovima svog govora, odštampanog takođe u Književnim novinama. I njegove bombastične metafore imaju za cilj da umesto kritičkog razumevanja sadašnjeg trenutka, konfliktnog stanja i suprotstavljenih potreba različitih zajednica na Kosovu, nametnu ono što je istorijski završeno i zaokruženo, i što (bez obzira na različite paralele i analogije) nije identično savremenom trenutku. Govoreći o savremenim društvenopolitičkim odnosima u Srbiji, Ćosić ih ne posmatra kroz prizmu sličnosti sa nekadašnjom geopolitičkom slikom nakon Prvog srpskog ustanka; u njegovom tekstu to jeste ta slika čime se više nego jasno implicira neophodnost novog „oslobađanja“. Za Dobricu Ćosića, Srbija, Kosovo i Metohija i Vojvodina figuriraju kao trijada „beogradski pašaluk“[viii] – „prištinski begovat“ (aluzija na feudalni otomanski poredak na Kosovu) – „novosadsko vojvodstvo“ (što treba da izazove animozitet među tada još uvek socijalistički opredeljenom publikom ali i da prizove u sećanje pripajanje Vojvodine 1918. godine Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca). U svetlu takvog odnosa delova Republike Srbije, jedan od logičnih i implicitno naznačenih ishoda jeste ono što se dalje događalo u 19. veku: „oslobađanje“ Kosova, Stare Srbije i dalja teritorijalna ekspanzija bez obzira na i tada, u 19. veku izmenjene demografske okolnosti.    

Ne samo članci već i fotografije u novinama i časopisima „otkrivaju“ ili „podsećaju“ srpsku javnost da na takvom Kosovu žive isključivo „Srbi“, odnosno „srpski narod“ što je inače jedna od najčešće upotrebljavanih sintagmi u tadašnjim tekstovima. Zahvaljujući visoko frekventnoj upotrebi „srpskog naroda“, neprestano se podstiče utisak a zatim i kreira čvrsto uverenje o nepostojanju istorijskih specifičnosti u pogledu društvenih, klasnih, etničkih i jezičkih identiteta tokom poslednjih sedamsto ili osamsto godina na Balkanu. Srbi, predstavljeni u vidu organski homogenog, harmoničnog tela – organizma, postoje na prostoru Kosova kao jedinstven entitet u kom nikakve podele i razlike nikada nisu postojale; ako i jesu postojale, one su bile uvek spolja nametnute i „neprirodne“.

U tom pravcu, neki od autora članaka idu toliko daleko u svojim tezama da tvrde kako su Srbi jedini narod koji je svoje moderno poimanje nacionalnog identiteta uspostavio među prvima u Evropi, još u 13. veku, tokom postojanja nemanjićke države; dakle, ono što se 1989. godine artikulisalo kao nacionalni identitet, retrospektivno se i duboko pogrešno pripisuje srednjovekovnoj državi u kojoj su, istorijski gledano, bile mnogo značajnije staleške podele i identiteti te nikako ne može biti govora o nekom kontinuitetu nacionalne ideje.

Može se slobodno reći da su Srbi načinili izuzetak od opšteg pravila o nastanku nacija na prelazu iz feudalizma u kapitalizam krajem XVIII i početkom XIX veka. Oni su stekli nacionalni svest i time postali nacije mnogo ranije: u stvari, ovaj proces je već počeo sa zrelošću nemanjićke države sredinom ili krajem XIII veka da bi nastavio sa Kosovom i kasnijim borbama za slobodu, tako da su prvi srpski ustanak Srbi dočekali s već potpuno razvijenom nacionalnom svešću širom srpskog prostora.[ix]   

 Foto: Srdjan Veljović

Foto: Srdjan Veljović

Figuru tog komunalnog nacionalnog tela nalazimo svuda gde se u periodici posvećenoj proslavi godišnjice bitke pomene pitanje novog političkog i državnog identiteta Srbije, bilo da je reč o tekstovima ili fotografijama ljudi koji se u najrazličitijim grupama i grupicama kreću put centralne proslave na Gazimestanu. O tome naročito, u senzacionalističkom tonu, praćenom hiperbolizovanim poređenjima i metaforama, pišu novinari Duge, najviše u broju nakon Vidovdana, u kom je odštampan manji tematski blok – kraći članci sedmoro autora: Zoran Bogavac, Rajko Đurđević, Duška Jovanić, Danilo Ružić, Janko Vujinović, i Vesna Mališić koja je vodila intervju sa akademikom Dimitrijem Đorđevićem. Pored njih i u Književnim novinama nalazimo instruktivne pasaže, često u vidu autorskih komentara, štampanih uz pesme savremenih srpskih autora, čija je funkcija neprestano podsećanje na istovetnost onog nekada i ovog danas. Tako Dragomir Brajković u svojoj pesmi „Martinke u krilu“ inkorporira pojedine fraze i delove iz Rakićevih Konzulskih pisama napominjući da „danas o Kosovu, niko od nas ne može ni misliti ni pevati sam. Našem se glasu pridružuju glasovi naših predaka i prethodnika. Kosovo je jezgreni deo našeg kulturnog i pesničkog pamćenja.“[x]

Na ideju o iznenađujućem stepenu nacionalnog jedinstva, spontano izraženog u trenutku proslave godišnjice Kosovske bitke, i nenametnutog od strane partijskih i drugih organa, neprestano se vraćaju novinari Duge, u već pomenutom tematskom bloku, te tako Danilo Ružić u tekstu „Prapraznik svih naših praznika“ izveštava kako su dva miliona ljudi pešačili po šest časova da bi stigli na početak ceremonije, tačnije, na liturgiju koju je služio sam patrijarh.

 

A odozgo pripekla božja zvezda nemilosrdno. Nigde vode usput. Nigde izvora. Nigde sakadžije[xi]...

I niko ni reči, za divno čudo! Sami sebe da ne prepoznamo: jesmo li to uopšte mi, pitali smo se s nevericom. Koračali smo u širokim vijugavim redovima, jedan uz drugog, jedan iza drugog. Dva miliona i oho-ho ljudi, koji uopšte nisu došli na Kosovo Polje po nekakvoj društveno organizovanoj i proklamovanoj obavezi, kao monolitna disciplinovana masa. To je bilo zapravo dva miliona, koji su krenuli na put za svoju dušu, što se kaže, i vođeni nekakvim ličnim unutrašnjim potrebama... Kao da su mrtvi oživeli u živima, prekonoć.[xii]

           

Pošto je reč o spontanom „događanju naroda“ (kog čine pojedinci, sa jasnom individualnom i skoro duhovno probuđenom svešću o značaju ceremonije) a ne partijski organizovanom događaju (na čemu insistiraju i drugi novinari Duge), hiperbolizovanim prizorom dvomilionske mase sveta Ružić priziva sliku jedne „obrnute seobe“, odnosno simboličnog povratka naroda koji se istorijski i sistematski iseljavao tokom proteklih vekova, a koji 1989. sa novootkrivenom unutrašnjom svešću dolazi na teritoriju koja je, iznenađujuće, sudeći po reportažama i člancima, nenaseljena. Na njoj nema albanskog stanovništva sa svom njegovom kulturom, jezikom, društvenom i političkom tradicijom, pa i sa verskom baštinom. 

Takođe, pored novog okupljanja naroda o čemu izveštavaju i fotografije u julskom broju Duge (na kraju niza različitih fotografija – kolektivnih snimaka, fotografija dece, žena, i portreta seljakanalazimo ključni snimak Slobodana Miloševića, samog i uzvišenog za govornicom iz koje se u vis pruža državna zastava), Kosovo i Metohija je nedvosmisleno, ukoliko bismo sudili prema pisanju Politike, Duge i Književnih novina, i isključivo „naseljeno“ srpskim, hrišćanskim pravoslavnim manastirima, crkvama i spomenicima. Bilo da su u pitanju slike prepoznatljivih manastira (Pećka patrijaršija, Gračanica, Visoki Dečani) bilo da je reč o tekstovima posvećenim ovoj temi, na Kosovu 1989. godine nema tragove islamske kulture, orijentalne tradicije i albanskog kulturnog nasleđa. Insistirajući na spomenicima pravoslavne kulture a negirajući postojanje drugih baština, srpska štampa novostvorenim sećanjem potiskivala je i zaboravljala prisustvo drugih, doprinoseći tako virtuelnom doživljaju srpske javnosti da je Kosovo etnički prazna, odnosno metafizičkim „srpstvom“ ispunjena teritorija.[xiii]

Podsećanje na manastire i crkve kao paradigmatične svedoke srpskog i pravoslavnog prisustva (koje ironično, datira ne dalje od 9, odnosno 11. veka), treba da ukaže na ontološku a ne istorijskim okolnostima motivisanu, opredeljenost srpskog naroda da istraje tokom perioda turske / otomanske vlasti koja se neretko prikazuje u isključivo negativnom svetlu, kao vlast zasnovana na nasilju, progonu i represiji; a istorijska stvarnost 15–19. veka bila je zapravo mnogo složenija: izdržati period turske vlasti nije bilo u početku toliko neizvesno i nemoguće budući da je društveno uređenje podrazumevalo isključivanje hrišćanskog dela društva iz državnih poslova, te su hrišćani sa svojim crkvama imali odgovarajući stepen autonomije, tj slobode u ispovedanju vere i drugim crkvenim poslovima. 

Kosovo je, ne treba zaboraviti, pored diskursa patnje/izdržavanja, i mesto stalne smrti, poraza i mučeništva što u pojedinim tekstovima poprima razmere nekrofilnog patosa sa kojim se pojedini intelektualci „osvrću“ na temu stradanja koje je uvek i eksluzivno srpsko; pošto je i u drugim sferama albanska zajednica isključena, onda su i njene (u istoriji dokumentovane i realne) patnje i stradanja potpuno nevidljiva, što je posebno ironično u kontekstu činjenice da će kasnije, tokom devedesetih godina, upravo Albanci biti najveće žrtve represije, ubistava i policijske torture na Kosovu. Ipak, 1989. godine u prvom planu su narativi o srpskim žrtvama koji povremeno dobijaju nadrealne i skoro fantastične razmere, zahvaljujući nekritičkom transferu usmenih pričanja i zastrašujućih anegdotskih prizora (koji su neprovereni) a koji treba da istovremeno i uznemire i mobilišu srpsku javnost. Tako u svom čuvenom obraćanju „Kosovo – najskuplja srpska reč“, akademik Matija Bećković pominje neimenovane, vremenski neodređene priče o tome kako su Albanci svoje štale pravili od kamena sa srpskih groblja ili podizali kuće na srpskim grobljima. Takođe, viktimizacijski diskurs upadljivo se gradio i u slučaju srpskog seljaka Đorđa Martinovića koji je 1985. godine zatraživši medicinsku pomoć optužio dvojicu Albanaca da su ga dok je obavljao poslove na polju, napali i silovali flašom. Prve informacije o tome preneo je časopis NIN ali je priča o događaju veoma brzo dobila neslućene razmere, dijametralno suprotne interpretacije i pokušaje rekonstrukcije stvarnog događaja (čemu su doprineli i izveštaji medicinskih stručnjaka. Na kraju, niko nije bio ni izveden pred sud ali je „slučaj“ bio veoma brzo prisvojen u javnom prostoru, posebno među srpskom nacionalistički orijentisanom inteligencijom koja se često pozivala na Đorđa Martinovića kao na paradigmu položaja celokupnog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji; autor NIN-ovog članka nedugo zatim napisao je knjigu posvećenu tom događaju koja se prodala u tiražu od 50 000 primeraka, a 1986. godine grupa od 216 intelektualaca podnela je peticiju jugoslovenskoj skupštini u kojoj se jasno navodi da je slučaj Đorđa Martinovića slučaj celog srpskog naroda na Kosovu.[xiv]

 

Savremeno Kosovo u svetlu srpskih medija

Istina, uprkos brojnim tekstovima i fotografijama namenjenim proslavi i konstruisanju virtuelne stvarnosti etnički srpskog i pravoslavnog Kosova koja će postati jedan od opasnih političkih fantazama i opravdanje za buduće nasilje, srpski mediji nisu nezainteresovani za događaje na Kosovu, istorijsko mesto i savremene manifestacije nezadovoljstva albanske zajednice. Štaviše, ukoliko bi izveštavali o njima, tekstovi su najčešće nosili ili elemente viktimizacijskog diskursa namenjenog srpskoj zajednici (u kom su se brojke o istini, tačnom iseljavanju ili smanjivanju broja srpskog i crnogorskog stanovništva na Kosovu slobodno interpretirale i menjale) ili bi albansku zajednicu prikazivali u kontekstu figure unutrašnjeg neprijatelja (separatisti, nacionalisti, sa jasnim ciljem rušenja Jugoslavije) kome su suprotstavljani primeri lojalnih građana čiji iskazi, preneti u medijima, iznenađujuće liče na zvaničnu retoriku i diskurs vlasti u Beogradu.

 

Zaboravljeno savremeno, albansko Kosovo

Međutim, pogledamo li druge izvore, svakodnevica albanske zajednice tokom 1980-ih i 1990-ih izgledala je veoma dramatično: u roku od „svega“ desetak godina, primarna i mahom ekonomsko, društvena i kulturna kriza na Kosovu produbila se i zahvatila sve sfere života: privrednu, kulturnu, obrazovnu, političku, versku. Period 1980–1989. godine obeležili su brojni protesti (radnički i studentski) obeleženi sukobima sa policijom i ljudskim žrtvama,  kao i već pomenuti, medijski zloupotrebljeni slučajevi Đorđa Martinovića i pucnjave u paraćinskoj kasarni; a sve je to vodilo ekspanziji pravnog i državnog nasilja nad pokrajinskim institucijama Kosova i Metohije o čemu glavna, po čitanosti i tiražu najznačajnija glasila u tadašnjoj Srbiji, retko kada izveštavaju; ili kao što je već pomenuto, izveštavaju u inverznom, negativnom ključu.

Država, odnosno njeni predstavnici krajem osamdesetih i tokom devedesetih, tvrdeći da nastoje da uspostave efikasniji i pravedniji politički sistem (centralizovanu upravu u suštini), počinju da vrše ne samo neposredno nasilje nad velikim brojem sopstvenih građana, već i da ih u fundamentalnom smislu lišavaju političkih, građanskih i ljudskih prava čime ih u realnosti usklađuju sa širom rasprostranjenim stereotipovima o drugorazrednoj kulturnoj i civilizacijskoj vrednosti albanskog entiteta. Štaviše, nije reč o isključivo medijskom kreiranju opšte atmosfere straha (i kod Srba i kod Albanaca) već je, u slučaju albanske zajednice, Skupština Srbije donosila konkretne, pravno obavezujuće akte kojima je legalizovala i podsticala proces „brisanja“ Albanaca na Kosovu. Tako je u u skupštini izglasan specijalni zakon u julu/avgustu 1989. o tzv „o radnim odnosima“ na Kosovu što je srpskim predstavnicima omogućilo da u narednom periodu daju otkaze velikom broju Albanaca te je tako po pojedinim procenama, njih 80 000 ostalo bez posla a u prvim godinama devedesetih većina albanskog stanovništva nije više radila u sistemu javnog sektora koji je inače, bio sektor sa najvećim i najsigurnijim prihodima.  Donošenje ovog zakona samo je jedan od činova pravnog „nasilja“ započetog 1989. i kasnije postupno intenziviranog, u vidu ukidanja ustavom (iz 1974) garantovane autonomije Kosova i Metohije, što je postignuto donošenjem različitih amandmana, a 1990. i izglasavanjem novog Ustava Srbije.

U procesu ukidanja autonomije Kosova i Metohije, od posebnog značaja je početak 1989. godine kada su na martovskoj sednici kosovskog parlamenta izglasani amandmani na Ustav, predloženi u Beogradu, kojima je autonomija pokrajine svedena na čisto simboličku ravan dok je republička vlast preuzimala sektore kao što su policija, sudstvo, odbrana, socijalna i ekonomska politika, obrazovanje, itd. Iako je samo zasedanje proteklo u znaku izrazite tenzije zbog prisustva naoružanih snaga i oklopnih vozila, kao i različitih ličnosti koje nisu imale status poslanika u skupštini, a amandmani izglasani nezakonitom većinom (trebalo je imati dvotrećinsku većinu glasova što nije bio slučaj), vlasti u Beogradu su odluke pokrajinskog parlamenta dočekali u slavljeničkom maniru budući da je sa tadašnjim promenama, Srbija najzad imala „sigurne“ glasove na jugoslovenskom nivou. Međutim, nakon sednice kosovskog parlamenta, došlo je do novih protesta i sukoba sa policijom u kojima je prema zvaničnoj državnoj statistici poginuo 21 demonstrant i dvojica policajaca; nakon toga, slede brojna hapšenja albanskih zvaničnika, intelektualaca, direktora preduzeća čime se sve brže zatvara i pojačava krug nasilja na Kosovu.

Važan korak u daljem procesu marginalizacije i ukidanja prava albanske zajednice na sopstvene vrednosti, doživljaj identiteta i legitimiteta postojanja na Kosovu, bilo je i proterivanje albanskog jezika iz javne upotrebe, medija i školstva, što će kasnije dobiti svoje paradokse kada tokom devedesetih godina glavne ulice u Đakovici (inače gradu sa 97% albanskog stanovništva) budu dobile imena srpskih istorijskih ličnosti i vladara, umesto dotadašnjih albanskih. Međutim, i pre toga, na početku devedesetih, potiskivanje albanskog jezika praćeno je zahtevima iz Beograda da se na primer na Prištinski univerzitet upisuje već broj studenata, naročito onih iz drugih delova Srbije, čime se u medijima stvarala slika o legitimnom „povratku“ Srbije na Kosovo.  

U kontekstu javnog prostora, ne treba zaboraviti da je 5. avgusta 1990. godine na osnovu odluke okružnog suda u Prištini došlo do gašenja novina na albanskom jeziku, Rilindja, koje su predstavljale jedan od retkih primera pokušaja objektivnijeg izveštavanja povodom događaja koji su bili u srpskoj štampi ispunjeni etničkim konfliktom, posebno u slučaju pucnjave u paraćinskoj kasarni 1987[xv]. Za razliku od medija u Beogradu (Politika, Tanjug) i njihovog senzacionalističkog pisanja, preuveličavanja i neprimerenog izveštavanja o jednom apartnom, istina tragičnom događaju, Rilindja je vesti o pucnjavi pratila bez senzacionalizma, nacionalističke retorike, i sa odgovarajućom merom u uređivačkoj politici.

U pogledu položaja albanske zajednice i njenog dožiljaja sigurnosti odnosno straha, 1990. godine dolazi do još jednog, u medijima predstavljenog kao kontroverznog događaja: do masovnog trovanja albanske dece u školama (koje su u tom trenutku već bile podeljene na srpska i albanska odeljenja). Mišljenja su bila podeljena između teze da je u pitanju slučaj masovne histerije i teze o organizovanom trovanju (jedan od UN stručnjaka kasnije je tvrdio da je u vodi bilo prisustva sarina, otrova koji je tada proizvodila jugoslovenska vojska[xvi]). Štagod da je bio tačan uzrok nesreće, sam događaj pojačao je strah i gnev albanskog stanovništva čiji su pripadnici u pojedinim mestima napali domove Srba na Kosovu što je zatim poslužilo kao dodatni razlog vlastima u Beogradu da na Kosovo pošalju nove snage, 25 000 policajaca iz Srbije. Zbog te odluke sedam ministara iz kosovske pokrajinske vlade podnelo je ostavke u znak protesta zbog represivnih mera republičke vlasti čime je ponovo otvoren novi prostor za potpuno preuzimanje vlasti na Kosovu.

Iste, 1990. godine usledio i je veliki talas otkaza u prosveti pošto je 6000 nastavnika bilo otpušteno zbog učestvovanja u protestima dok su drugi otkaze dobijali zato što su odbijali da uče decu po novim školskim programima i kurikulumu u kom nije bilo mesta za albansku književnost i kulturu, kao ranije. Ovo je dalje vodilo otvaranju paralelnih školskih ustanova, bilo po privatnim kućama bilo u okvirima postojećih državnih zgrada, gde je profesorima dozvoljavano da uče decu na albanskom jeziku, po njihovom programu, ali bez plate koju bi Republika Srbija davala što predstavlja paradigmatičan primer (ne)funkcionisanja državnog sistema tih godina. U realnoj svakodnevnici Kosova država je na početku dopuštala albanskim profesorima da rade u fizičkom prostoru škola, ali ne i u zvaničnom pravno-finansijskom sistemu. Interesantno je da i danas nalazimo primere pogubne političke i obrazovne prakse koju sprovodi Republika Srbija.  Primera radi, 2012. godine, u trenutku kada je Ministarstvo prosvete delilo besplatne udžbenike na srpskom, za đake od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, Inicijativa za ljudska prava uputila je Ministarstvu Apel u kom se navodi da su đaci albanske nacionalnosti u Bujanovcu (njih oko 6000) krenuli u školu bez ijednog obezbeđenog udžbenika koji bi odgovarao standardima koji se primenjuju na udžbenike u drugim školama u Srbiji[xvii]. U podeljenim školama na Kosovu početkom devedesetih neretko se događalo da su i sami toaleti bili razdvajani na albanske i srpske. Vremenom se u ovako izgrađenom, paralelnom sistemu školovalo oko 400 000 učenika. 

Pored školstva, na sličan način dolazi i do izgradnje institucija zdravstvenog sistema, pa i finansijskog sektora koji je uglavnom finansiran zahvaljujući novcu koji je slala albanska dijaspora, nakon što je 1990. godine izglasan novi Ustav Republike Srbije (kojim se centralizuje vlast i ukida autonomija nekadašnjih pokrajina), koji je kosovska skupština nastojala da u junu 1990 onemogući, odnosno da spreči pokušaj republike da izvede ustavne promene. Međutim, iako je sednica kosovskog parlamenta bila zakazana za jun (pre datuma zakazanog referenduma), predsednik skupštine pomerio je zasedanje za 2. a onda i za 5. jul nakon referenduma. Ipak, skupštinski delegati okupili su se 2. jula ispred zaključane zgrade kosovskog parlamenta (njih 123), glasajući (114 glasova) za rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnim entitetom u okviru jugoslovenske federacije. Istina je da u proceduralnom smislu to glasanje nije imalo utemeljenje u tada važećim zakonima, ali je poslalo jasnu, realnu političku poruku o legitimitetu izglasane rezolucije i zahteva. Republičke vlasti su ignorisale tu vrstu poruke dok su glavni mediji o glasanju izveštavali kao o još jednom u nizu separatističkih pokušaja destabilizovanja Jugoslavije i Srbije[xviii].

Kasnije pokretanje paralelnih institucija u okviru albanske zajednice na Kosovu, i proglašenje nezavisne republike Kosova, odnosno organizovanje izbora 1992, ukazuje na to koliko je jaz između predstava o stvarnosti na Kosovu i Metohiji postajao sve veći, dok su sredstva njegovog prevladavanja od strane Srbije bila sve agresivnija i destruktivnija tokom devedesetih godina. Naime, Srbija u narednim godinama održava sistem na Kosovu koji podržava manjinski deo stanovništva, negira postojanje paralelne, ali veoma konkretne, legitimne stvarnosti albanske zajednice, koja nimalo nije virtuelna poput one o srpskom Kosovu iz 1989. godine u koju je srpska javnost „uronila“ u pokušaju da stanje opšte krize i njene uzorke pronađe na drugom mestu, izvan sopstvene unutrašnje politike i pogrešnih odluka u najrazličitijim sferama društvenog i političkog života. 

U tom trouglu između Kosova kao virtuelnog i ekskluzivno srpskog prostora (deistorizovanog, a nametnutog u svojstvu stalne sadašnjosti ili imperativa budućnosti), Kosova kao polja neprijateljskog, antijugoslovenskog delovanja albanskog separatizma (kako je srpska štampa kvalifikovala skoro sve albanske proteste i pobune), i zaboravljenog, nevidljivog Kosova na kom je vršen realan progon albanskog stanovništva, građani Srbije 1989. godine ali i kasnije, sve do danas, ostajali su uvek uskraćeni za brojne narative koji se tiču albanskog iskustva na Kosovu, ne samo u pogledu nasilja koje su trpeli već i početnih, nenasilnih vidova otpora koje su pružali represiji republike Srbije. Konstruisanje virtuelnog srpskog Kosova omogućilo je elitama u Srbiji da preusmere pažnju sa ozbiljnih problema u međurepubličkim odnosima (za šta je dobar deo odgovornosti snosila vlast u Beogradu) ali je to novoosmišljeno sećanje podrazumevalo zaborav, negaciju i pervertiranje onoga što je postojalo na Kosovu na kraju 20. veka a što je imalo svoje racionalne, istorijski razumljive uzroke. Dakle, možemo reći da nam primer medijskog izveštavanja iz 1989. godine otkriva mehanizme dvostrukog zaborava: s jedne strane je negiranje postojanja legitimnih interesa albanske zajednice a sa druge kreiranje aistorijske, iracionalne i potpuno virtuelne stvarnosti srpskog prisustva na Kosovu krajem 20. veka. U takvom „procepu“, javnost Srbije bila je ozbiljno onemogućena da u narednim decenijama zrelije odgovori na sve veće i složenije probleme u srpsko-albanskim odnosima na Kosovu budući da se realnosti albanske zajednice nije mogla i nije htela sećati dok je sećanje na zlatno doba srpske srednjovekovne državnosti bilo duboko pogrešno i štetno. Stoga je danas neophodno da se u srpski javni prostor uvedu složenije i raznovrsnije predstave o realnosti svakodnevnog života na Kosovu (a ne da se na RTS-u i u drugim medijima isključivo prebrojava koliko kosovskih državljana ratuje na Bliskom istoku), te da se dekonstruišu i kritički istorizuju predstave o vekovnom prisustvu i istorijskom pravu Srbije na prostor koji danas postoji nezavisno od institucija Republike Srbije.

 


Predavanje održano 15. decembra 2015. godine u Kući ljudskih prava i demokratije.


 

[i]
             Detaljnije vidi: Noel Malcolm, Kosovo: a Short History, New York: New York University Press, 1998, 334–356.

[ii]           Sam naslov članka sadrži elemente ironije budući da se u najvećem delu Ćosićevog govora pred publikom u Budvi uspostavljanje istorijskog uma u osnovi niti postiže niti je to, čini se, namera samog autora.

[iii]          Matija Bećković, „Kosovo – najskuplja srpska reč“, Književne novine, 779–780, 1. i 15. juli 1989, 1, 6–7; Dobrica Ćosić, „Uspostavljanje istorijskog uma“, 779–780,  1. i 15. juli 1989, 1, 3.

[iv]          „Kosovsko vreme“, Politika, 27200, 28. jun 1989, 1.

[v]           Isto.

[vi]          Matija Bećković, „Kosovo – najskuplja srpska reč“, Književne novine, 779–780, 1. i 15. juli 1989, 6.

[vii]          Isto.

[viii]         Što je netačna paralela ne samo sa političkim položajem centralne Srbije 1989. godine, već i geografski pogrešna identifikacija.

[ix]          Radomir Lukić, „Značaj boja na Kosovu“, Politika, 27200, 28. jun 1989, 3.

[x]           Dragomir Brajković, „Martinke u krilu“, Književne novine, 779–780, 1. i 15. jul 1989. Interesantan je, takođe, i paratekstovni postupak najvećeg broja pesnika čije su pesme objavljene u dvobroju Književnih novina, gde su autori uz odštampane pesme uvek prilagali i kraći prozni komentar čija je funkcija bila nedvosmisleno instruktivna; trebalo je čitaocu objasniti motivaciju nastanka pesme i njenu aktuelnost u odnosu na sadašnjost Kosova i Metohije. Tako i Ranko Jovović, uz svoju pesmu „Raspeće“ dodaje: „U pjesmi je, to se ljudskim srcem vidi, i asocijacija na našeg brata Đorđa Martinovića. Ovaj kolac na kojem je, ipak, ne samo mučen, nego i usmrćen – antihristi, antiljudi ljube kao simbol svoga boga-zla, mi Srbi držimo da je to znak najčudesnijeg javljanja Hristova lika u ovom nehrišćanskom vijeku. Na tom kocu Đorđe se ponovo rodio u nama.“, Književne novine, 779–780. 

[xi]          Reč sakadžija znači onaj koji u buradima (turska reč za bure, saka) donosi i raznosi vodu, čime se ponovo prostor Kosova i Metohije smešta u jednu anahronu ravan, u vreme koje ne odgovara savremenom trenutku proslave 600 godina od Kosovske bitke.

[xii]          Danilo Ružić, „Prapraznik svih naših praznika“, Duga, 8. 7 – 21. 7. 1989, 25.

[xiii]         Mediji i danas, na sličan način negiraju prisustvo spomenika islamske i drugih tradicija koji, iako novijeg datuma, takođe zaslužuju odgovarajuću pažnju, ne samo kao znaci istorijskog prisustva drugih zajednica već i kao mesta savremene religiozne prakse stanovništva Kosova; štaviše, za vreme oružanih sukoba na Kosovu tokom 1998 i 1999. godine značajan broj islamskih spomenika je nastradao zbog delovanja srpskih (para)policijskih i (para)vojnih snaga ali o tome se u srpskoj štampi ne može naći mnogo tekstova.

[xiv]         Noel Malcolm, Kosovo: a Short History, New York: New York University Press, 1998, 340.

[xv]          Vidi: Agron Bajrami, „Novine u državnoj i nacionalnoj službi“, u: Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa, ur. Aleksandar Pavlović, Adriana Zaharijević, Gazela Pudar Draško, Rigels Halili. Beograd: Institut za društvenu teoriju i filozofiju & KPZ Beton, 2015, 117–130.

[xvi]         Noel Malcolm, Kosovo: a Short History, New York: New York University Press, 1998, 345.

[xvii]         Nailje Malja-Imami, „Školstvo na albanskom jeziku na Kosovu i jugu Srbije (1945–2015) u: Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa, ur. Aleksandar Pavlović, Adriana Zaharijević, Gazela Pudar Draško, Rigels Halili. Beograd: Institut za društvenu teoriju i filozofiju & KPZ Beton, 2015, 222.

[xviii]        Detaljnije vidi: Noel Malcolm, Kosovo: a Short History, New York: New York University Press, 1998. 

O zaboravu nepamtljivog

O zaboravu nepamtljivog

Deindustrijalizacija i društveni zaborav:  primer Pančevačke pivare

Deindustrijalizacija i društveni zaborav: primer Pančevačke pivare