Kamenovanje Jugoslavije
Prošlo je tačno trideset godina od objavljivanja „Memoranduma SANU“ (24. 09. 1986), dokumenta koji je trasirao pogubnu politiku Srbije od dolaska Slobodana Miloševića na vlast, sve do njegovog pada. No dalekosežni uticaj tada formulisanih programskih načela i ciljeva ni danas ne bledi. Većina medija u Srbiji se osvrnula na ovaj okruguli datum, ali sedmični magazin Nedeljnik učinio je i više od toga: Objavio je četiri intervjua sa akademicima, kao i izvode iz originalnog dokumenta kako bi nove generacije upoznao sa ovim „bezazlenim tekstom“, kako ga je predstavio urednik Veljko Lalić. Naime, priča o „Memorandumu SANU“ vraća nas u sada daleku 1986. godinu, kada je grupa akademika, inače politički vrlo aktivna još od vremena pada Akeksandra Rankovića, jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova i šefa službe državne bezbednosti, odlučila da utiče na političku scenu Srbije a posredno i Jugoslavije. Koordinator ovog posla bio je Dobrica Ćosić, nekadašnji Rankovićev najbliži saradnik, koji je iz tog perioda nasledio jake veze sa onim delom državne bezbednosti, koji je ostao veran Rankoviću. Njegov ulazak u Srpsku književnu zadrugu, a potom u Srpsku akademiju nauka i umetnosti označio je početak dugog perioda dominacije srpskog nacionalističkog krila DB-a ovim institucijama. Da bi sve bilo po propisu, Ćosić se izborio da pridobije većinu akademika, distribuirajući im društvene povlastice i apanaže. Tako je odlukom Predsedništva SANU došlo do formiranja Komisije koja je bila zadužena za pisanje tzv. dokumenta za „spasavanje“ Jugoslavije. Simbolično, početak ovog posla počeo je na Vidovdan, 28. 06. 1985. a okončan je 5. oktobra naredne godine, nakon što je „ukradeni“ dokument objavljen u Večernjim novostima. U budućnosti, biće to datumi izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, odnosno njegovog konačnog pada sa vlasti.
Percepcija ovog dokumenta u Srbiji danas, bar na osnovu specijalnog izdanja Nedeljnika, moglo bi se reći da je slična premijerovom odnosu prema sopstvenoj prošlosti. Nije sve to bilo tako loše, hteli bi da kažu, koliko su drugi odgovorni za ruženje Akademije. Novi predsednik SANU Vladmir Kostić, koji se u javnosti pojavljuje i kao mogući predsednički kandidat na izborima 2017. godine, celu priču vidi kao tešku hipoteku koju akademici više ne mogu da nose. On naivno veruje u priču da se tu radilo o „ukradenom dokumentu“ iza kog SANU nije stala zvanično. Akademik Matija Bećković ide još i dalje, optužujući Nepoznatog Nekog da je ukrao dokument i izmanipulisao akademike. Takođe, navodi da Memorandum nikada nije pročitao ali da se slaže sa onim što je napisano o jeziku i kulturi. A tu zapravo piše da se od srpskog jezika i sprske književnosti neprestano otimalo i da se ona razgrađuje. Biće to dominantna teza srbijanskog intelektualnog mainstreama tokom dugih decenija. Takve poruke se i danas mogu čuti u akademskom diskursu. Ipak, centralna tema ovog dokumenta bila je Jugoslavija kao neodrživi okvir za novo uspostavljanje veze SR Srbije sa Srbima izvan matične republike. Ovaj politički nalog dvadeset i trojice akademika, otkucan na sedamdeset i četiri strane, postaće glavni pogon Miloševićeve ratne politike i izvor nestabilnosti na tlu bivše Juglsavije do dana današnjeg. Glavni vektori sukoba išli su prema Sloveniji i Hrvatskoj i njihovom zahtevu za konfederalnim principom Jugoslavije, dok je na unutrašnjem planu akcenat bio na ustavnom razvlašćenju dveju pokrajina, Kosova i Vojvodine. Za ovakav posao, Dobrica Ćosić je odabrao tim akademika, dok se sam sklonio u senku kako neko ne bi pomislio da je on umešan u sve to. Naravno da je on bio taj koji je ovaj dokument prosledio javnosti, jer je dobro znao da bi moglo doći do problema ukoliko bi cela Akademija morala da se izjasni o Memorandumu. Ovako je izazvao upravo ono što je i želeo. Poturio je Akademiji teret krivice za plasiranje razornih nacionalističkih ideja koje je sam zastupao još od 1968, odnosno od XIV sednice CK SK Srbije. I dok su akademici pokušavali da se opravdaju u javnosti, Ćosić je već napravio simbiozu sa novom političkom nomenklaturom i Miloševićem na čelu.
Danas, trideset godina od pojave ovog zapaljivog materijala kome poriču toksičnost, izgleda kao da u njemu još uvek ima života. Kao u holivudskim filmovima B produkcije, ispod naizgled mrtve površine kao da nešto pulsira. To nešto danas se može videti najbolje na primeru Bosne i Hercegovine, odnosno jednog njenog entiteta – Republike Srpske. Insistiranje Milorada Dodika na referendumu, njegovo neprestano savetovanje sa beogradskim političkim vrhom, kao i dvosmislene izjave srpskog premijera Aleksandra Vučića povodom hazardnih igara u Banjaluci, navode na pomisao da bi taj zloćudni deo Memoranduma mogao metastazirati u nekom trenutku.
Tekst je izvorno objavljen na portalu Versopolis.com
