Potonuli i spaseni
U knjizi Potonuli i spaseni, Primo Levi ovako opisuje “sećanja na drastična iskustva” u životu:
“Sećanje na neku traumu, pretrpljenu ili nanetu, samo je po sebi traumatično, jer njegovo prizivanje izaziva bol, ili barem uznemirava: onaj ko je bio povređen teži da odstrani sećanje na to kako ne bi ponovo osetio bol; onaj ko je nekog povredio potiskuje sećanje duboko u sebi kako bi ga se oslobodio i olakšao svoj osećaj krivice.”
Moje sećanje na drastično iskustvo u životu vezano je za Jadransko more, bojne brodove i početak rata u Jugoslaviji, kada sam kao osamnaestogodišnjak bio regrutovan i raspoređen u jedinice Jugoslovenske ratne mornarice. Stigao sam 17. septembra 1991. nakon neuspelih pokušaja da se oslobodim vojske. U to vreme je Vlada Republike Srbije donela dekret po kome su svi bili obavezni da se odazovu vojnom pozivu, izuzev onih koji su upisali fakultete od vitalnog značaja za državu: mašinstvo, elektrotehniku, građevinu, medicinu, stomatologiju i veterinu. Budući da sam pripadao septembarskoj (106. mornaričkoj) klasi, koja je bila uglavnom sačinjena od budućih brucoša na Beogradskom i Novosadskom univerzitetu, a da nisam upisao nijedan od pomenutih fakulteta, već naprotiv studije književnosti, našao sam se odveć brzo u ratnoj drami koja je eskalirala iz dana u dan.
Već na samom početku svoje knjige, Primo Levi piše da istorija književnosti i kulture nudi jednu stereotipnu predstavu, tj. pogubnu frazu da posle bure dolazi sunce, posle bolesti zdravlje. Moram priznati da sam i sam tako razmišljao u tim danima, dok sam pokušavao da neke stvari zabeležim u svoj Brodski dnevnik, kako sam nazvao crvenu sveščicu, zapravo rokovnik iz očeve firme, kakvi su se nekada delili poslovnim partnerima u privredi Jugoslavije. Zahvaljujući činjenici da sam neke svoje zapise pisao preko indiga u duplikatu, te da sam ih potom slao osobi s kojom sam bio u prepisci tokom 1991. i 1992., danas sam u stanju da rekonstruišem neke svoje zabeleške a samim tim i društveno politički kontekst u kome sam se nalazio. Čitanje tih fragmenata nakon skoro četvrt veka za mene je bolnije, čini mi se, od samih proživljenih dana. Oni svedoče o svagdanjoj borbi jednog mladog bića da se snagom zdravog razuma odupre represivnom sistemu. Uz to, treba imati u vidu da nakon mog ulaska u kasarnu Kumbor u Crnoj Gori, prestaje svaki dotok informacija o realnim događanjima na ratom zahvaćenim područijima Jugoslavije. Morao sam da se oslanjam samo na ono što neposredno vidim i čujem.
Iz Brodskog dnevnika:
Kumbor, Boka, 17. septembar 1991.
Gledan sa magistrale, Kumbor liči na grotlo izubadano noževima čempresa. Nećemo odmah u kasarnu. Odlazimo na još jedno piće. Prolazimo sporo pored žičane ograde. Iznutra vojnici viču da ne ulazimo pre ponoći. Kasnije, na prijavnici prevrću mi torbu i uzimaju tablete. Viču na nas što kasnimo. Guraju nas u mrak. Daju nam brojeve. Ličimo na gomilu umirućih svitaca dok nas sprovode ka šatoru. Sa džombinog radija koji nam uzima podatke dopire pesma EKV-a “Prvi i poslednji dan”. Potom nas guraju dalje ka hangaru. Daju nam tanke strunjače. Nas nekoliko stotina ostajemo da ležimo na podu dok desetari u SMB uniformama viču na nas i gase svetla. Nema umivanja ni praja zuba. Znojavi smo i umorni kao životinje. Iz mraka dopire dreka starešina. Stižu novi regruti…
Tek mnogo kasnije, po povratku iz vojske moći ću da rekonstruišem realne fakte između kojih se usadio moj život u to vreme. Činjenica je da sam u Kumbor stigao samo dan kasnije pošto je Vojna komanda Crne Gore objavila poziv na mobilizaciju, ali isto tako na sam dan kada je JRM otpočela operaciju pomorske blokade Hrvatske. Čitava operacija “očuvanja teritorijalnog integriteta Crne Gore i Jugoslavije” za epicentar udara imala je Dubrovnik kao najistureniju i najnebranjeniju tačku novog evropskog kopna koje se pomaljalo iz rastakanja Jugoslavije. Bio je to napad na ono što je poslužilo kao konstruktivno drugo za JNA i Miloševićevu mutant-državu. Dubrovnik je u svojoj dugoj povestio bio, kako ga precizno opisuje komparativistkinja Dunja Fališevac, „mesto resorpcije, reprodukcije i svojevrsne sinteze gotovo svih relevantnih poetoloških i estetičkih praksi kultura Zapadne Evrope“.Neki filolozi sa srpske strane, poput Novaka Kilibarde, videli su ga u to vreme kao svoj budući „bordel i jadranski Hong Kong“.
Iz Brodskog dnevnika:
Kumbor, Boka, 20. septembar 1991.
Sad nas ima oko 400. Teško se diše od vonja tela i imalina. Prde i hrču. Ovo nisam nikada doživeo a što je najgore, stalno pristiži novi… I novi… Noćas nije bilo vike oficira, ni kazni, ni straha – samo vetar. A možda ima straha. U nama. Srodio se s ljudima. Sumnjam u obuku ovde kao što mi ne prestaje skepsa prema ovoj zemlji. Ovde je pravo ratno stanje. Hrvatska i granice gore. I sve je više regruta… Juče se na igralište spustio crni helikopter i uzbunio nas, vojnike, uskomešao sive kape i crne mornarske trake. Naše oči su iščekivale izlazak ljudi ptica, ali to nisu bile ptice, već ucveljene žene i deca. Za njima se iz metalnog komarca izruči i mrtvački kovčeg… Tamo, na granici sa Hrvatskom se puca, a oni se premišljaju da li će da nas pošalju u Pulu na obuku… Ne znam šta kažu vesti, ne znam šta je izvan ovih zidova osim smrti na jugoslovenskoj zemlji…
Neuspešnost da se oslobodim vojne obaveze, kao i moja upornost da se u životu posvetim literaturi, a ne recimo (spasonosnoj) medicini za koju sam se ranije spremao, uticali su na to da odluka o mom budućem pozivu bude stavljena na najtežu probu. Dolazak u vojsku, koja se istog trenutka pretvorila u ratno iskustvo, mnogo je puta stavio na preispitivanje moju odluku da mi u životu bude važnije literarno delo recimo jednog Artura Schnitzlera, nego njegov medicinski rad, Freudova Nelagodnost u kulturi pre nego njegova studija O afaziji, na kraju krajeva, Švabica Laze K. Lazarevića, pre nego njegova studija o ranom otkrivanju Parkinsonove bolesti ili išijalgije. Stoga mi tih dana nije preostalo ništa osim pisanja i to u nemogućim uslovima, kada je sam taj čin u vojničkoj zajednici bio tretiran kao neprirodan, nepoćudan, čak nerijateljski. Sve više se pričalo o unutrašnjoj kontroli, suzbijanju dezerterstva i antipropagande. U poslednjem trenutku, vojna komanda donosi odluku da nas ne šalje u Pulu, već nas prebacuju u jedno staro odmaralište u Baošićima, gde ćemo proći kroz ubrzanu obuku pre nego što nas pošalju na brodove JRM. Za to vreme, nastavljala se interna propaganda u improvizovanoj kasarni o velikoj opasnosti koja nam preti u Boki, tj. o neprijateljskim ratnim formacijama sačinjenim od “30 000 ustaša, 7000 terorista, uključujući u krudske plaćenike” koje se grupišu nedaleko od Dubrovnika.
Iz Brodskog dnevnika:
Baošići, Boka, 28. septembar 1991.
Pitam se gde je granica trpljenja, na kom stupnju unutrašnjih nemira čovek postaje životinja… Dobili smo puške jutros. Kako se čovek oseća sa nekoliko kilograma ubojitog i umašćenog gvožđa? Pod okrutnim suncem, nauljeni metal gori pod prstima, dok mi, nagnuti, petljamo oko nepoznatih delova. Vode nema, znojav sam i umoran… Nosim pušku a mrzim je. Gnušam se iznenadnog oduševljenja nekih drugova koji neće da se odvoje od tog ćutljivog stvorenja koje rasklopljeno liči na gomilu đubreta…
Dok traje moja obuka u Baošićima, uveliko teče i blokada hrvatskih luka i ostrva, o čemu se u kasarni ne govori. Ono što saznajem je upozorenje da nas neizostavno čeka skora prekomanda, jer je mornara i vojske premalo i da možemo svakog časa očekivati komandu nameštanja “kreveta na crno”. Iz pravca Prevlake dopire brundanje artiljerije, noću su sve češća puškaranja po okolnim brdima. U tom trenutku, Boka Kotorska je puna rezervista i naoružanja, a do maja 1992, Crna Gora će zasigurno, nakon operacije povlačenja JNA i pljačkanja imovine federalne armije sa severnog Jadrana, postati zona sa najvećom koncentracijom oružja, eksplozivnih naprava i ratnih plovila na Mediteranu. Sam pojam Evrope je u to vreme, posredovanjem državne propagande, dobio predznak nečeg neprijateljskog, dvoličnog, perfidnog, čak zlokobnog. Slika Evrope, posmatrana sa dubrovačkog akvatorija, krivila se u onoj meri u kojoj je ratna stvarnost, dirigovana iz Beograda i Podgorice, deformisala svakodnevicu. Početak Dubrovačke operacije 1. oktobra, u kasarni je predstavljen kao nužan odgovor na provokacije koje su trajale već dugo sa hrvatske strane. Iz tih noći, dok sam ležao u spavaoni bez sna i osluškivao, sećam se glasova pijanih rezervista koji su se kretali u rasturenim grupama, koristeći svaku priliku za dreku i puškaranje. Bilo je nečeg apokaliptičnog u toj jeseni. A zapravo nestajao je jedan svet i jedan način života koji sam poznavao. Za onaj drugi, nisam bio spreman.
Iz Brodskog dnevnika:
Baošići, Boka, 10. oktobar 1991.
Marširamo uzbrdo. Noge su nam kao kod gusenica, stopile se s telom. Gamižemo naviše, sve dalje i dalje od Baošića. More je samo krhotina ogledala ispod nas. – Brže to! Brže! viču na nas. Znojavi smo. Zadnje kuće ostaju za nama, sa njima i civilizacija. – Lezi! Gotovs! U trenu smo na zemlji. Svako je zaposeo jedan dugi ukorovljeni red voćnjaka. Oko mene su sasušena stabla mandarina sa ponekim uvelim listom koji je zaboravio šta je to nežnost. Nama predstoji puzanje, ratna tehnika opstajanja. Rat, za rat se spremamo… Za dan dva, ovde se očekuje prekomanda. Juče smo videli veliki brod u zalivu koji nas čeka.
U zatvorenim militarističkim sistemima prestaje svaka učinkovitost civilnog znanja i pisanja. Odnosno, počinje period eksploatacije drugih sposobnosti za koje čovek nije mogao ni da pretpostavi da ih ima. Izdržljivost, poslušnost, ravnodušnost, svako odsustvo empatije, poverenje u sistem, odbijanje da se prihvate činjenice i da se o svemu misli logično. Takva situacija, kako će se ispostaviti, nije bila karakteristična samo za vojsku, već je pre svega uzela maha i kod intelektualne elite u Srbiji, navodeći vrsne istoričare poput Radovana Samardžića, inače istraživača dubrovačke prošlosti, da se povodom ratne devastacije tog grada, odredi kao o “situaciji koja nije opasna za Dubrovnik”.
Iz Brodskog dnevnika:
Na barži, Tivat, Boka, 25. oktobar 1991.
Barža na kojoj smo prenoćili vezana je za veliki betonski dok. I svuda oko nas su brodovi, u daljini kranovi dugačkih kljunova. U moru oko brodova plutaju ljudska govna. Neretko, užasno smrdi. A jutros nas je na tom doku dočekalo pravo brdo smrti. Izveli su nas na fiskulturu i odveli do njega. Radi se o brdu čaura od 57 mm od ispaljenih granata sa topovnjače 403. Osamsto ogromnih, umašćenih, smrdljivih, hladnih, mrtvih, otrovnih, pocrnelih čaura. 800!!! I još mnogo drvenih kutija za njihovo skladištenje. Pred nama je brdo koje je odnelo mnogo ljudskih života proteklih noći. Noćna mornarska smena ih je istovarila na molo i odmah na brod ukrcala 1000 punih granata. Ređamo te čaure u drvene sanduke. Primećujem džombe dok kradu čaure kako bi kasnije isekle njihovo dno za pepeljaru na kojoj će ugravirati nešto za uspomenu. Niko od njih ne razmišlja o učinku tih bivših granata… Šta bi ostalo od mog grada, pitam se, kada bi jedne noći bio tučen topovima sa oko hiljadu granata kao Dubrovnik ovih noći? Ko bi smeo da se vrati na to zgarište, koja bi ptica preletela preko njega?
Tokom predratnih godina, dok sam pohađao srednju školu, nisam ni primetio kada je tačno Slobodan Milošević došao na vlast. Kada sam se osvestio, on je već bio tu i upravljao je našim životom kao i pomorskom flotom JRM, u koju sam dospeo te jeseni. Početak mog sazrevanja kao mislećeg bića otpočeo je tek tu, u dubrovačkom akvatoriju, na brodovima čije su cevi bile okrenute ka kopnu koje se “otrglo” od Jugoslavije. Kada sam dospeo na DBM 241, desantni brod minopolagač, kojim je sve do maja 1992. evakuisana JNA iz kasarni na primorju, već je bio “očišćen” oficirski kadar. Bivši komandant broda bio je Albanac a komandant mašine Hrvat. Obojica su se skinuli sa broda, dok je bio na sidru, nedaleko od Šibenika.
Iz Brodskog dnevnika:
Na brodu DBM 241, Tivat, Boka, 26. oktobar 1991.
Sada sam na palubi desantnog broda minopolagača DBM 241. Visoko sam u mraku i more se crni kao nikad pre. Ovaj rat, kao i svi prethodni, kao i oni koji će doći, ništa dobro neće napraviti. Srušiće mnoge zidove, u ljudima, a onda će podići nove, veće, u njima i oko njih.
Promrzle su mi kosti prošle noći pod jednom dekom, u mornarskoj spavaoni, u potpalublju.
Čujem od starijih mornara da ćemo uskoro isploviti… a onda…
Pišem dnevnik a to je ovde opasno. Svi me upozoravaju. Kažu da je jedan mornar odležao mesec dana zbog toga… Pa neka ga nađu. Baš me briga. Moj dnevnik i nije dnevnik, nisu to ni klasična pisma, on je pre svega opiranje tenzijama iz spoljašnjeg sveta… Uskoro isplovljavamo. Verovatno za Pulu… Ne znam kada ću ponovo moći da pišem…
Za novog zapovednika doveden je poručnik bojnog broda, kog je KOS JNArasporedila na DBM. On se skinuo sa broda tek u leto 1992. kada se pridružio Vojsci Ratka Mladića u Bosni, gde će kasnije, napredovati do visokog čina. Lako se može pretpostaviti da ga je taj put, koji je otpočeo u Dubrovačkoj operaciji direktno vodio do Srebrenice, nakon čega je završio u visokim telima Vojske RS. Kao kormilar na brodu, po formaciji sam bio raspoređen za njegovog posilnog. Taj čovek iz Bjeljine, delovao je kao da vodi neki svoj lični rat protiv Hrvatske, Evrope, Šeste flote, celog sveta. Na brodu je uveo diktaturu, zabranio je posedovanje knjiga i pisanje dnevnika. Jednog dana je naredio nižim oficirima da izbace sve iz naših škafeta i kreveta, te da sve knjige, sveske, papire i olovke bace na jednu hrpu nasred mornarske spavaone. Bilo je strašno videti te nemarno pobacane knjige na svim jezicima i pismima Jugoslavije, koje su mornari iz moje klase, kao i oni od ranije, doneli na brod. Bilo je u tom činu nečeg identičnog sa granatiranjem Dubrovnika i Konavla tih dana. Pre svega opiranje razumu i humanosti.
Te dve slike su ujedno i izvitoperene slike Evrope, od kojih je Srbija krenula početkom devedesetih. Taj pad u varvarstvo odneo je sa sobom mnogo života, potonuli su i mnogi gradovi, među njima Vukovar, Prijedor i Sarajevo. Činilo se tada da je bitno bilo samo preživeti. Biti spasen. No kada se prva godina rata završila i kada sam došao u Beograd, koji je uveliko živeo u svom “neučestvovanju u ratu”, shvatio sam ono što sam pronašao kasnije i kod Levija. Preživeti nije bilo ni približno dovoljno. Trebalo je shvatiti svoje iskustvo i pomoći drugima da ga shvate. Trebalo je pronaći jezik i izboriti se ponovo za pojmovno mišljenje u društvu koje se okrenulo ka antievropskim vrednostima. Ovakve stvari, kada prođu, ostaju u sećanju Evrope kao traumatični događaji u povesti za koje kažemo “da ćemo učiniti sve da se više nikada ne ponove”. Međutim, usled zaborava, one se vraćaju. U tom kontekstu, Mediteran se pojavljuje kao potisnuta memorija Evrope, nešto poput Balkana na moru, s kojom nas ovih dana kolone migranata sa Bliskog Istoka suočavaju ispod južnih evropskih zidova.
Tekst je pročitan na konferenciji "Europa neu denken" koja je održana u Dubrovniku od 9. do 11. oktobra 2015. Izvorno je objavljen na nemačkom jeziku u istoimenom zborniku 2016.
