Mistična reka kapitala
KAO GANG
Potrebno je malo dosade
Kako bi osetio stvari. Recimo:
Avgust, sediš na obodu kreveta
U kamenoj mediteranskoj kući,
U prijatnom frižideru. Memla se
Širi iz lepe uspomene. Zuji sve
Oko makija i grlića mastike. Ne
Znaš šta češ sa leđima pognutim,
Rukama na kolenima, sa bradom
- Divljinom koja niče, i ne staje.
Stala je jedino kiša, još u aprilu,
I zmije se lome poput krtih
Stena. To je izvan, a suvi vazduh
(pusti san bronhija) ne prodire bez
Pustinjskog peska. Radijske vesti
baritoni čitaju pogrebno da bi znao
šta je neizlaz, melanholija srasla
poput tumora. Kad zatvoriš oči,
ukloniš se odavde i vidiš teče
kredit, kao Gang. A kako?!, kad
nema više nikakvih snegova
da se otope.
*
Ovo je centralna pesma stožernog ciklusa („Kapitalizam“) najnovije pesničke zbirke Petra Matovića (Užice, 1978) koja je pod naslovom Iz srećne republike objavljena u Kulturnom centru Novog Sada. Po mnogo čemu, ova pesma integriše sve Matovićeve pesničke i intelektualne preokupacije iz preostalih pet ciklusa („Ne hleb, već morfijum“, „Nova tržišta“, „Pre plamena“, „Osipanja“, „Podeljenost“) ove knjige. Moglo bi se reći da je ova pesma mesto uviranja motivskih linija prethodnih pesnikovih života (Koferi Džima Džarmuša, 2009; Odakle dolaze dabrovi, 2013), tačka preloma, kao i delta odakle se šire rukavci ka nečemu većem kao novoj temi koja intrigira ovu poeziju. To veće i neizgovoreno u ovoj pesmi ostavićemo za kasnije. Vratimo se sada stihovima pesme „Kao Gang“ koja poziva na tumačenje kao na putovanje.
„Kao Gang“ ima dve strofe u kojima se evocira jedna mediteranska uspomena. Okvir za ovaj povratak je bezosećajna utrnulost subjekta, kao i njegovo suočenje sa sopstvenim životom na kraju. Da bi ponovo počeo da „oseća“ stvari, subjekt pribegava igri sećanja i to na časove za koje veruje da izviru iz „lepe uspomene“: avgust, mediteranska kuća, napolju je vrućina, on se nalazi u prijatnoj hladovini. Tišina kao drugi jezik poezije (omiljeni Matovićev topos) ovde je pretvorena u zujanje insekata i leta. Reklo bi se da je jedino što ga uznemirava proces rasta divljine unaokolo, koja je izvan njegove volje. Drugu strofu otvara slika suše, koja je počela sredinom proleća. Pogrebni bariton koji čita vesti (svakako sa Radio Beograda 1) zatvara sliku sećanja i vraća subjekt u melanholiju onog ovde i sada. Nakon toga će uslediti meditativno poniranje u svet iza letovanja, Mediterana, tišine, u ono što izaziva egzistencijalno drhtanje a što subjekt detektuje „kao Gang“.
Kada se pročita ova pesma, čitalac ostaje pod utiskom njenog završetka koji napokon dešifruje njen naslov. No kada se vratimo ponovnom čitanju, jer ona to zahteva, shvatamo da taj naslov, kao i završetak pesme zapravo imaju slabu tek fonološku vezu koja navodi na važan sporedni put za njeno razumevanje: Gang je sveta reka hinduista, Matovićeva pesma je pesnički zapis o gubtiku svetosti. Gang u njegovoj pesmi jeste „reka“, ali nije Gang; njeno imenovanje podseća na staru indijsku praksu da se sve reke iz sliva ovog hidrološkog giganta nazovu rekom „kao što je Gang“. Stoga i to što protiče kroz Matovićevu pesmu ima sličnu intenciju do koje dolazi usled mitološkog preslikavanja: po dužini (2500 km), po snazi, po spajanju nezamislivih krajnosti (Himalaja i delte u Bangladešu), po nezaustavljivosti protoka, naposletku po integraciji svih pritoka, naselja i ljudi oko reke, neba – gde izvire – i zemlje kroz koju prolazi do ušća, koje bi trebalo da ponudi iskupljujenje. Isto tako, dolazi do povezivanja mrtvih i živih, kao na stvarnim obalama Ganga, gde neprestano gore lomače, odakle se pepeo meša sa vodama danas jedne od najzagađenijih reka (učinkom „velikog biznisa“), u kojoj se milioni vernika okupa u vreme prolećnih rituala.
Matovićeva reka nije Gang, ali mu sasvim nalikuje. Do nje se dopire tek pošto subjekt prođe kroz „terase svesti“, unazad, da bi u trenutku duboke meditacije sagledao čitav njen tok. Šifra koja dekodira stanje utrnulosti pesničkog subjekta je reč „ kredit“, koji danas jedini priskrbljuje „moć jednog Ganga“. Subjekt, kog pogrebni glas sa radija prene iz „lepe uspomene“, zapravo je jedna njegova pritoka koja će zajedno sa milionima drugih jednog dana, uz velike napore, stići do velikog zaliva. Naravno, postoji mnoštvo razloga da se do tog cilja nikada ne stigne. Naime, jedan pogled unatrag, na visoke planine pod kojima izvire ova mistična reka, utvrđuje da „nema više nikakvih snegova da se otope“. Iza ovog stiha nastupa ambis, jer sledi ono neizgovoreno: ova reka (kapitala) i ne obnavlja se prirodnim kruženjem vode, već isisavanjem novca iz miliona pritoka (dužnika) koji teku ka njenom moćnom koritu koje se neprestano puni. Ona dakako ne izvire na nebu, već iz našeg dužničkog ropstva, ona izvlači i ono što sami ne posedujemo, crpi iz nas kao iz najvećeg sliva na svetu. Njen tok je zaista nezamislivo dug; od mnogih dužnika u najboljim godinama – obično uzima sve mesece i godine do kraja života, bar onog radnog dela.
Gang je bio reka majke prirode, iskupljenja grehova i očišćenja, ponovnog povratka životu, dok je Matovićev „kao Gang“ nezaustavljivi proces „bankarske oplodnje kapitala“ koji vodi ka širokoj delti odakle počinje ono neizgovoreno: prostor društvene nejednakosti. Na ovom mestu se otvara i čitava zbirka Iz srećene republike, slika jedne tranzicione društvene zajednice („Povratak sa tržnice“), koja se sagledava iz provincije („Kako nešto nestaje?“, „Ukus aluminijuma“, „Strepeći od celine“) sa putovanja po rubnim predelima Evrope („Na perimetru“ – Split, „Budeći se u oktobru“ - Baltik, „Poljska“ – sećanje na Holokaust) kroz fragmente religioznih tekstova koji su davno dijagnostikovali prvobitni greh demokratije, tj. njenu vezu sa kapitalizmom („Iz dnevnika oca A. Šmemana“). Otuda i intimna veza sa Mediteranom, prostorom početaka demokratije kao i potonje poniranje u njene podzemne vode, tj. kreditorski sliv koji predstavlja njenu žilu kucavicu. Odatle izvire ciklus „Nova tržišta“ u kome se naziru obrisi sveta bez ljubavi, kome ona nedostaje kao što Americi i Kini nedostaju nove tržišne ekspanzije. Kao rezultat ovih tenzija nastaju i povremeni autopoteički zapisi rasuti po zbirci Iz srećne republike, baš kao i stanje podeljenosti iz poslednjeg istoimenog ciklusa. Čitavom ovom svetu suprotstavljen je fragilni svet intime, uzurpirane zone topline koje subjekt Matovićeve poezije još uvek drže na okupu, uprkos neumitnom proticanju reka ka neimenovanom jednom – besmislu života.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
