Iz srca patrijarhalnog kapitalizma

Patrijarhat i kapitalizam, to su dva sistema dominacije i eksploatacije kojima poezija Maje Solar nastoji da se suprotstavi. U oba slučaja pesnikinja zahvata i globalni i lokalni kontekst. Patrijarhat se pokazuje kao osnovna matrica celokupne civilizacije, na njemu počivaju sve društvene institucije, pa i sam jezik. Uz to postoji i patrijarhat koji je specifično balkanski, onaj koji konzervativci smatraju delom nacionalnog identiteta.

Kapitalizam je iz perspektive Maje Solar drugo ime za normalizovanu nejednakost među ljudima. Robovlasništvo i feudalizam, moglo bi se zaključiti, samo su predistorija kapitalizma. Na lokalnom nivou kapitalizam je tranzicijski, postsocijalistički. Država (Srbija) je provizorijum za provođenje ličnih interesa onih na vlasti ili pri vlasti, korupcija i besprizorna otimačina su osnovni modusi funkcionisanja. Srpski kontekst podrazumeva i nasleđe rata iz devedesetih. Pesma „mir mir niko nije kriv“ prikazuje učesnike rata i ratne zločince kao posleratne biznismene: „i sada svi trguju robom iz transnacionalnih kompanija/ i nobody nije kriv“. Ratni biznis je samo preobučen u mirnodopski.

Ako je prva pesnička zbirka Maje Solar Makulalalalatura (2008) bila više na tragu jezičke i feminističke poezije karakteristične za Ažinovu školu i antologiju Diskurzivna tela poezije Dubravke Đurić, nova autorkina zbirka Bez začina (2017) najpre se može dovesti u vezu sa zbornicima socijalne i angažovane poezije Do zuba u vremenu (2014) i Rez (2016) koje je priredila Ivana Maksić.

Knjiga Maje Solar pokreće dva pitanja: kako poezija danas može da bude društveno relevantna i ko može govoriti u ime potčinjenih i eksploatisanih? Pesme nastaju iz perspektive subjekta koji oscilira između političkog i privatnog, suočen sa beznadežnim ekonomskim i društvenim stanjem i intimnim, emotivnim osujećenostima. Pesničko Ja je nerazlučivi hibrid intelektualno-političkog i emocionalno-privatnog Ja. Prvo je pobunjeno i beskompromisno, drugo je u traženju sebe i ranjivo.

Subjekat u prološkoj pesmi „Uputstvo za umiranje“ deklariše se kao „ja,/ feministica. koja se bori za drugačije/ emotivne i proizvodne odnose“. Druga prološka pesma „Uputstvo za upotrebu“ pokreće pitanja ko, kako i za koga danas može i treba da piše poeziju, da li se ona piše i objavljuje za široku publiku ili za mali krug takozvanih profesionalnih čitalaca. Poezija ne sme da ne misli, smatra Maja Solar, a misliti znači aktivno učestvovati u političkom životu. Ona sa podsmehom razobličava koncepte „razumljivosti“ i „prozirnosti“ pesničkog teksta i deklariše se kao „brehtijanka“, jer polazi od ideja da poezija mora i formom i sadržajem biti politička, odnosno u oba aspekta mora biti subverzivna.

U digitalizovanoj svakodnevici i društvu medijskog spektakla, pojedinac je uronjen u okean teksta i slika koji pred njegovim čulima promiču zaslepljujućom brzinom. Na kraju zbirke pesnikinja u autopoetičkom eseju govori o „antihermeneutici“ kao načinu na koji čita svet oko sebe, a to je istovremeno i način koji smatra adekvatnim za čitanje vlastite poezije. Umesto otključavanja značenja iz teksta, ona pledira za „plivanje u spektaklu teksta“.

Poezija tako postaje lični jezički trag pobune, ne sâma pobuna. Ona više ne može da bude elegija ili himna, uputsvo za bogougodni patriotski i uzoran porodični život, jer tada reprodukuje etno-nacionalne narative i patrijarhat, homogenizuje zajednicu a ukida društvo. Osnovni impuls prvog ciklusa pod naslovom „navijam za društvo“ je podrivanje koncepta zajednice, jer on ukida individualnost i nameće fiksne identitete, to je prinudna kolektivizacija, pre svega nacionalna i verska. Na to se nadovezuje ciklus „naravno da nije prirodno“ u kome se raskrinkava društvena konstruisanost rodnih, porodičnih, proizvodnih, potrošačkih uloga.

U ciklusu „ekonomske“ u fokusu su različiti negativni i diskriminatorski aspekti savremenog kapitalizma. Naslovna metafora – bez začina – izraz je pobune protiv kapitalističkog koncepta štednje, ponovo aktuelnog poslednjih godina, istovremeno sa nesagledivim rastom industije luksuza. Ekonomije štednje pokazuje se kao lažno ime za legitimisanje i zaoštravanje eksploatacije, i to od radnika i penzionera u Srbiji do radnih migranata u Kini. Prazan frižider postaje simbol siromaštva i socijalnog beznađa. Jedna od najuspelijih slika u zbirci odnosi se na srpske penzionere, o njima pesnikinja piše: „želuci im se skupljaju u zrno bensedina“. Ona oštro osuđuje globalni poredak u kome je čovek sveden na „samo-još-jednu-kičmu-za-povijanje“ i zalaže se za društvo koje bi „jamčilo osnovni dohodak svima“.

Feministički angažman u zbirci ima različita lica, od raskrinkavanja kulturalnih i identitetskih mehanizama patrijarhata do direktnog prikaza nasilja u porodici, od poetskih portreta ikona feminizma i žena koje su živele u senci slavnih muževa do omaža jugoslovenskom feminističkom časopisu iz 1930-ih Žena danas. Žena je u savremenom kapitalizmu svedena na telo – ukazuju stihovi Maje Solar – glavna svrha tog tela je konzumiranje modnih i kozmetičkih proizvoda.

U ciklusu „nečija žena“, na primerima životnih saputnica i saradnica poznatih filozofa, umetnika i revolucionara, obelodanjuje se podređenost žena u istoriji, počev od njihovog imenovanja kroz i preko muškaraca. Žena postoji isključivo kao nečija žena – oporo sugeriše i ismeva Maja Solar u naslovnoj pesmi ciklusa – njena pozicija meri se prema tome kako se potčinjava patrijarhalnom poretku, koliko se protiv njega ne buni, pa je prema tome ili uzorna i dobra žena ili je proglašavaju vešticom.

Knjigu zatvara „Samointervju“, koji je kao forma na tragu autopoetičkih tekstova autorki Ažinove škole. Ovde je reč o eseju preobučenom u oblik intervjua u kome autorka izlaže viđenje odnosa poezije, teorije, politike i društvenog angažmana. Pozicija Maje Solar nadovezuje se na tradiciju marksističke društvene teorije, svejedno da li ćemo je nazvati neomarksizmom ili postmarksizmom. Ona demistifikuje idealistički i elitistički koncept poezije, predstavlja ga kao instrument vladajuće klase za očuvanje vlastitih pozicija, u društvenoj, ali i u književnoj sferi. Autorka govori otvoreno i beskompromisno i o „institucionalnom zverinjaku izdavaštva“, književno polje predstavlja kao „složeno i vrlo gadno političko polje“.

Poezija Maje Solar samosvesno i programski ne želi da bude prozirna, da bude cenjena i voljena, ne zanima je da se dopadne čitaocima, nego želi da menja samu sebe, svoje čitaoce i svet u kome nastaje. Istovremeno je svesna koliko je takva promena nemoguća. Taj nerazrešivi paradoks lebdi na zbirkom Bez začina, kao uostalom nad konceptom revolucionarne umetnosti uopšte. Put za izlazak iz paradoksa je u shvatanju poezije kao otvorenog procesa, a ne kao dovršenog i samosvrhovitog umetničkog dela. Poezija – poput ove koju piše Maja Solar – postaje tekstualna praksa koju treba razumeti kao jedno od sredstava u borbi za pravednije i slobodnije društvo.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović