Jugoslovenstvo između poraza i otpora
Uprkos višedecenijskom poricanju, falsifikovanju i reviziji, jugoslovenski „kompleks“ i dalje proganja exYU prostore na način kako je možda „bauk komunizma“ nekada proganjao Evropu. Budući da nacionalistički režimi na prostorima bivše SFRJ ne uspevaju da izađu na kraj sa idejnom i društvenom superiornošću jednog progresivnijeg, „utopijskog“ projekta, događa se i „reprizni“ post-jugoslovenski prezir vladajućih nacionalista prema ideji jugoslovenstva kao sinonima za poreknutu društvenu ravnopravnost. Post-jugoslovenska društva se tako sve vreme vrte u začaranom krugu besperspektivnosti i suspendovane budućnosti. Po rečima Viktora Ivančića: „Nema budućnosti za državu i naciju koje su kontinuirano ispod nivoa svoje prošlosti.“
Istoričar Dragan Markovina, osnivač Nove ljevice, jedan je od najaktivnijih glasova „novog“ jugoslovenstva. Svoje delovanje u Splitu zasniva na otporu i pamćenju, rekonstruišući sećanje na Split kao jedan od gradova začetnika jugoslovenske ideje. U svojim knjigama Povijest poraženih (2015) i Jugoslavenstvo poslije svega (2016) dokazuje da se sećanje na Jugoslaviju u postjugoslovenskom kulturno-istorijskom prostoru formira unutar manjinskih, međusobno ogledajućih krugova u Srbiji i Hrvatskoj, što ukazuje na idealističko-utopistički karakter vernosti jednoj ideji uprkos svemu i posle svega.
Jugoslavenstvo poslije svega osmišljeno je kao idealistički omaž nepokolebljivom istrajavanju jedne ideje. Ova knjiga, koja se sastoji od ranije objavljenih autorovih novinskih tekstova, intervjua i kolumni, trasira put novom vrednovanju privrženosti nominalnom jugoslovenstvu, postavljajući pitanje šta je to još uvek delatno u njemu ali i kakvo je ono bilo u socijalističko-federativnoj zajednici, kao i pre nje, u začecima, koliko ga je bilo, kao i koja su ga zastranjenja pratila. Ova antiautokratska pozicija zapravo kritikuje i manjkavosti bivšeg socijalističkog sustava koji je nasuprot proklamovanoj federativnosti svojim centralizmom urušavao mogućnost izražavanja suštinskog mešovitog i nadnacionalnog identiteta. Pitanje jugoslovenstva mapira se kroz ispoljavanje raznolikih talentovanih individualizama, iskakanja iz mediokritetske osrednjosti, koja su najčešće sistemski gušena.
Aktivističkom, politički potentnom i za elite opasnom jugoslovenstvu, Markovina suprotstavlja nostalgično jugoslovenstvo, koje smatra politički bezopasnim i naivnim. Ipak, u iskušenju sam da se ne složim sa ovom kulturno-istorijskom dijagnostikom, budući da postoje tipovi nostalgije i melanholije koji „oplakujući“ izgubljeni objekat ljubavne čežnje (frojdovski rečeno) istovremeno proizvode aktivni zalog i kapacitet sećanja za neke nove prakse politički usmerene, društveno delatne aktivnosti. Valter Benjamin je, uostalom, pisao iz takve „poražene“ pozicije melanholično-revolucionarnog subjekta.
Jednom prilikom, Viktor Ivančić je definisao pisanje Dragana Markovine kao hrabro razračunavanje sa mitovima o „vekovnoj“ državotvornosti, koje je sažeo veoma slikovito u prizor čoveka koji ulazi u hram sa čekićem i počinje da razbija jednu po jednu „svetinju“, a zatim se okrene i vrati na početak da dovrši ono što je ostalo. Nova jugofilska, gotovo revolucionarna borbenost prepoznata je u takvoj jednoj individualnoj gesti pojedinca koji se ne miri sa konstitutivnim mitovima novih nacija, nastalih pre svega ako ne i isključivo na metodama brisanja jugoslovenskog revolucionarnog nasleđa.
Svežina i aktuelnost jugoslovenstva koje zastupa Markovina nalaze se u pristupanju toj ideji kao idealu i visoko postavljenom moralnom, kategoričkom imperativu. Ni ne čudi što jugoslovenstvo za njega nije pre svega (izgubljeni) model državnog suvereniteta, niti slavljenje sada već bivših državotvornih simbola – Markovina uviđa da je svaka državotvornost skopčana sa autoritarnošću – već je to vrsta kompletnog, sveobuhvatnog pogleda na svet. Jugoslovenstvo nije ni nekakav antikvarni monument, ni petrificirana doktrinarna zagledanost u dostignuća nekadašnje komunističke partije, niti pak a priori disidenstvo od takvog modela koje je u mnogim slučajevima završavalo u novom oportunizmu i konvertitstvu sa nacionalizmom.
Markovina se posebno interesuje za Feral Tribune kao jedinstveni model društvenog angažmana u gotovo nemogućim uslovima nacionalističke mobilizacije i propagande. Način na koji su se feralovci, sredinom osamdesetih godina prošlog veka pojavili u medijskom prostoru, spajajući na avangardan način društvenu kritiku i britku novinsku satiru (služeći se na način persiflaže zastranjenjima propagadnog, zvaničnog jezika medija) retrospektivno se može videti kao razlog zašto je idejno, „integralno“ jugoslovenstvo kao jedino emancipatorsko disidenstvo – suprotstavljeno nacionalističkom kvazi-disidenstvu – preživelo u jednoj vrsti učinkovite društvene kritike i posle kraha Jugoslavije.
Avangardnost jugoslovenske ideje Markovina vidi u visoko individualizovanom govorenju drugim jezikom, samim tim i u potpuno suprotstavljenom pogledu na stvarnost koju taj jezik ozakonjuje, u odnosu na dominantne nacionalističke narative. Ova lucidna primedba o drugačijem simboličkom vidu komunikacije međutim, u njegovoj knjizi, ostaje na nivou početnog uvida, i potrebna je dodatna analiza spektra mehanizama i sredstava u samom jeziku kojima se kristališe i konstituiše novi jugoslovenski profil pisanja i mišljenja.
Taj moralni imperativ, iako nije strogo ideološki omeđen, ipak nije ni stvar ili potreba kolektivnog mišljenja, već se stvara, u tzv. postjugoslovenskom prostoru, u nekoj vrsti prinudnog samoizgnanstva pojedinca – misleće individue – koji ne pristaje na postojeće pervertirane društvene obrasce. Kroz Markovinin izbor „pravih“ Jugoslovena, čiji su portreti prerasli u zasebne istorijski i kulturološki znamenite minijaturne studije, otvara se još jedna dimenzija jugoslovenstva – njegov proročki, anticipacijski karakter kroz emancipaciju od mišljenja većine. Primer Stipe Šuvara zorno govori o tome da je čovek „establišmenta“ mogao i te kako da bude protiv glavne struje u partiji i da ne kompromituje svoj sopstveni revolucionarni ideal.
Portret Miroslava Krleže izdvaja se po sopstvenoj usamljenosti – on se danas slavi kao nacionalni klasik čime se pacifikuje njegova reč, dok se ono polemičko, društveno aktuelno, delatno i mobilišuće u njegovom izrazu jednostavno prećutkuje.
Čini se da priča o odanosti jugoslovenskoj ideji koja prevazilazi uske državotvorne okvire završava u unutrašnjem ili stvarnom egzilu skopčanim sa nemogućnošću života pod okolnostima društvene opresije i nacionalističke torture – kao u slučaju Gorana Babića koji je izbegao od hrvatskog nacionalizma da bi se obreo u Beogradu, prećutno se saglasivši sa situacijom provizornog priznavanja postojanja koje mu je ponudila ta takođe nacionalistički zadojena sredina.
Ova jugoslovenska kolekcija tekstova Dragana Markovine može se čitati i kao skica za dalja i produbljena istorijska i politička istraživanja, ali i pored toga, uzbudljivo je i produktivno razmišljati o tome šta svakog od nas ponaosob čini i može učiniti Jugoslovenom, kao što je značajna i teza da je rat devedesetih bio razračunavanje s jednom manjinskom, nepriznatom „nacijom“, prerano urušenom, koja je bila tek u nastajanju. Jugoslovenstvo danas izgleda kao politička himera, ali i vredan politički angažman neodustajućih, beskompromisnih pojedinaca. Pogled kroz manjinsku „dioptriju“ inspiriše čitaoca da dokaze još uvek živog i aktivnog jugoslovenstva potraži u sopstvenom okruženju i/ili u sebi samom. Stoga je konačno jugoslovenstvo skopčano sa uspehom ove kritičke autorefleksije nad prošlošću i sadašnjošću.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Srđan Veljović
