Prošlost dugo gori

Goran Sarić je važan svedok ratnog vremena, iskustva opsade i etničkih progona, baš zato što je odabrao da ostane u Konjicu, što ne govori u ime bilo koje od vladajućih partikularnosti, već u ime ličnog iskustva koje prožima univerzalnim zapažanjima. U opkoljenom rodnom gradu, gde se zatiče pod velikosrpskom opsadom i granatiranjem u trajanju od dve godine (1992–1994), prisiljen da prati iz dana u dan ratne strategije i mahinacije agresora (JNA), ali i drugih armija (HVO i armije BIH), on postupa pre svega kao usamljen glas ogoljene humanosti, bačene na dno tog grotla. Svest o toj uslovnosti i „izabranosti“ za svedočanstvo koja ga je oslobodila od etnocentrične pozicije i time dodatno usamila, deluje iz njegovog vlastitog dubinskog etosa, uprkos sveprisutnom oportunom svrstavanju u odabrane tabore. Ta etičnost prožima svako Sarićevo razmišljanje o apsurdnosti položaja višestruko opkoljenog „običnog“ čoveka.

Na jednom mestu u dnevniku Sarić sebe naziva „krpârom“ koji mora da se suoči sa uzaludnošću napora da ostavi sveobuhvatni pisani trag, što ga dodatno tera na kratku formu i lapidarno izražavanje, kao da time omeđuje krajnje domete ratne oskudice. Otuda on razuđuje svoje svedočenje umećući razne glasove, poput sopstvenih pesama-posveta, ili pisama koje je dobijao i dobija od drugih – koji ga bodre i hrabre da istraje ili mu poveravaju sopstvene strahove i mračne slutnje – a koje i sam piše svojoj ženi ili sestri  u hipokoristicima (Davikica, Cile). Tu su i umetnuti citati Andrića, Markuzea, Hakslija, Kalvina i svih onih knjiga koje mu „dođu pod ruku“ i posluže kao „kroki“, moto i predah u danima kada nema šta novo reći. Knjige su njegova drugarska ispomoć, i ne samo zbog toga što on ostaje profesor maternjeg jezika i književnosti u Konjicu sve dok može, do pred samu emigraciju u Holandiju 1994. godine. Knjige pri tom „najlepše“ gore, ne samo od zločinačke ruke, već upravo od ruke onog koji ih najnežnije čuva, a koji mora njima podložiti peć kako bi se ogrejao. Zato Sarić za potpalu bira knjige koje se najmanje čitaju. Ironično, to su knjige o marksizmu, urušena ideološka „nadgradnja“ jednog do temelja razorenog poretka.

Umetnuta u samo srce ovog svedočanstva, kao njegov negativ, nalaze se pisma koje je slikar Lazar Drljača, poznat kao „poslednji bosanski bogumil“, pisao u potpunom usamljeništvu, u mirnodopska vremena SFRJ, iz sela Borci, Šantića vile, nedaleko od samog Konjica. U potrazi za „pobratimstvom duša u svemiru“, osobenjaštvo jednog dragovoljnog izgnanika (koji je trajno napustio Pariz i akademsku karijeru da bi se osamio u brdovitoj, rodnoj Bosni do same smrti) – nameće se „iz drugog plana“, gotovo metafizičkom aurom, kao opomena i uzor u posvećenosti koja zrcali svakodnevni pacifistički trud, požrtvovanost i izgaranje samog Gorana Sarića. Iskreno odan suživotu, Sarić ostaje trajni posvećenik „komšijske“ i svake druge nadnacionalne solidarnosti – idealu jugoslovenstva. Sumnje i razočarenja stoga retko prelaze u potpunu ogorčenost jer on ne nalazi ni vremena ni opravdanja za potpuno odustajanje. Iako na jednom mestu priznaje da mu se „sve smučilo“, on ipak pomaže stradalima, raduje se zbog preživelih u tonu drugarske prisnosti, tepanja, bodrenja i navijanja, pamti one brutalno ubijene i beleži uspomene na njih, dobrovoljno radi za Crveni krst, sređuje komšijsku kuću pogođenu granatom, učestvuje u prenošenju pošte i „razmeni zarobljenika“ koja se sve vreme sabotira od strane nadređenih, okopava baštu u „rodnoj ratnoj godini“ nalazeći u tom poslu istrajnost i svrhu. Ili, kada „ne radi ništa“, razmišlja o toku i ishodima rata, izgledima da preživi pod stalnim nestašicama hrane, struje i vode, da ne skrene pameću pod pritiskom „viška slobodnog vremena“, suočen sa apsurdom koji iskušava svaki vid produhovljene marljivosti. Čak i najteskobnija situacija – u kojoj mora izmanevrisati kolima između snajpera, na putu do radnog mesta, ili detalj o majci „paničarki“ – biva obojena humorom, ironijom, ali i nežnošću i time pošteđena viška patetike.

Posebnu preokupaciju Dragana Sarića čini potreba za demaskiranjem sveprisutnog simptoma društvene mimikrije, što on, po očiglednom uzoru na Česlava Miloša, naziva imenom ketman. U knjizi Zarobljeni um Česlav Miloš je definisao ketman kao vrstu društveno poželjne maske – kako privatne tako i javne – u prilagođavanju na krajnju neslobodu i nečovečnost totalitarnog poretka. Ljudi počinju da se adaptiraju na Novo vreme, dok racionalizuju svoje potčinjavanje, intimno verujući da su očuvali sopstveno ljudsko jezgro i slobodnu volju. Dragan Sarić uočava jasne odlike „ketmanluka“ u načinu na koji njegovo dojučerašnje prisno okruženje, ono što on naziva svojom avlijskom Bosnom, počinje sve više da govori jezikom nacionalnog resentimana:

U našim isprekidanim i nervoznim trućanjima o politici, uglas psujemo nacionalne lidere i stranke koje su nas, eto, u sve ovo uvalili, „udaramo“ po lopovluku u gradu, zgražavamo se nad vijestima o sve novim i novim zločinima... Ipak pod površinom čini mi se, tinja (i) nešto drugo. Ogromna većina ljudi oko mene, naime, mnogo radije, strasnije, da tako kažem: bogatije, razuđenije, priča o zlodelima Onih Drugih (...)

Jedan od najporaznijih zaključaka ovog dnevnika je da je ketman sa obogotvorenjem kulta nacije postao masovni akt legitimacije sopstvene nove pravovernosti i identitetske ispravnosti. Taj ketman nije daleko od duha i filozofije palanke. On uvek „igra“ na pozornici, upravo najviše u trenutku u kom demonstrira svoju „milosrdnu nadmoć“. Tako je jedan od najživopisnijih portreta koji Sarić daje upravo slučaj jednog preobraženog novovernika, istaknutog člana HDZ, koji je osamdesetih – u vreme kada sam Goran Sarić sa drugim istomišljenicima izlazi ispod kišobrana komunističke partije i osniva Udruženje za jugoslovensko demokratsku inicijativu –  bio partijac „iz prvih borbenih redova“. Taj isti „novopečeni bojovnik“ sada se javno moli „Isusu“, krsti, i u istom dahu vadi nož kojim demonstrira sopstvenu novostečenu „zaslugu“. Konačan poraz etičnosti i trajni nestanak svake mogućnosti suživota dešava se „predstavom“ u kojoj je svako sebe ubedio u sopstvenu moralnu ispravnost dok molitvu shvata kao unapred podareni oproštaj za svaku vrstu „transgresije“. S tim je u vezi i prepoznavanje karaktera „herojskog rata“ kao karijerističkog i dubinski licemernog. Sarić kritikuje korumpiranost ratničkog etosa i činjenicu da nijedna strana ne želi da rizikuje u direktnom obračunu ili direktnom razrešenju „neodržive“ situacije u kojoj se gubi svako dublje opravdanje za dalji nastavak sukoba. Ipak, sukob traje uprkos toj nelogičnosti. Upravo u tom prividu sveopšte „kapitulacije“ vidi se žilavost i istrajnost planske destrukcije. Opšta kriza morala i „talački“ karakter sukoba omogućava ratu režim dugog trajanja. Burleskni karakter stvarnosti zastupljen je pre svega kod podređenih u hijerarhiji počinilaca zločina, kod nižih vojnih činova i običnih vojnika, kao u onoj humoresknoj sceni gde vojnici međusobno razmenjuju cigare i piće, a zatim za potrebe „instanci“ ispaljuju simboličan „vatromet“ u nebo, ne bi li simulirali dalji, „uspešni“ nastavak dejstava. Svojevrsni maskenbal je prisutan i u sakrivanju onih nadređenih koje Sarić podrugljivo naziva pihtijama, iza činova, naređenja i direktiva, posebno iza velikih reči-fasada koje istrajavaju uprkos poražavajućim faktima. Čitav arsenal „mirnodopskog“ novogovora prati ratnu invaziju i operativne manevre. Zvanična terminologija „obrađivanja“ sukoba dodatno razotkriva sopstvenu banalnost i trivijalnost kroz„jeftino“ sročenu birokratsku aljkavost (Za skoro godinu i po dana rata ovdje je, koliko znam odrađen samo jedan čestit pokušaj riješavanja pat pozicije).

Vrlo je inspirativan i prisan način na koji Goran Sarić koristi idiome i ustaljene jezičke obrte kako bi izvrgao ruglu duh preterane militarističke ozbiljnosti i strogosti – recimo, „krofnicom“ naziva vojnika koji ispaljuje naredbu „kao da citira Sokrata“. Ti trenuci su poput književnih „laksativa“ vedrine koji na kratko razbijaju mračnu atmosferu sveprisutne ubilačke pretnje i psihoze. Naravno, postoje i trenuci duboke nesreće koji kao da traže invenciju u jeziku, kao u crtici sa naslovom-kovanicom „ljudomet“ gde se predstavlja „živi zid“ Srba – zatvorenika logora Sale – koju pripadnici armije BIH podmeću pred granate Karadžićevih Srba. Groteskni „karambol“ sukoba uhvaćen je u toj jednoj reči-zamci, u samo jednoj kondenzovanoj, apsurdnoj blic-slici.

Upravo u tim mikro-narativnim dometima nalaze se i prave vrednosti ove knjige. Ona se čita pre svega kao „pokazna vežba“ jednog mogućeg otpora svom ketmanstvu i pritvorstvu ljudske vrste.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović