Smrt i njeni taoci

Smrt i njeni taoci

Prvi roman sarajevske spisateljice Amile Kahrović-Posavljak Smrtova djeca, novinarke i dobitnice nagrade Mak Dizdar za zbirku poezije Koščice (2016.), već u samom naslovu donosi sugestivnu i očuđujuću metaforu. Smrt više nije gramatički ženskog roda, ona je personifikovana i pretvorena u vlasnika ili gospodara. Međutim, punu i zloslutnu simboliku naslova možemo sasvim osvestiti tek nakon čitanja knjige. U njoj je smrt izdignuta na nivo principa koji posesivno prisvaja, guta i koji bar čitavu jednu generaciju u stasavanju ima „u svom posedu“ kao sluge ili taoce.  

Rat, preciznije – četvorogodišnja opsada Sarajeva – jeste hronotop romana, katalizator koji generiše i normalizuje brutalan poredak nasilja. Ono interveniše u sve sfere svakodnevice i oblike društvenog života, postajući njena konstanta i pravilo. Proces odrastanja i formiranja u uslovima tog vanrednog stanja u potpunosti je obeležen kompleksnom spiralom destruktivnog principa. Zlo se, gotovo viralno širi i zaposeda aktere, mutirajući u mnoštvo varijacija i oblika.

Pozicija naratorke i glavne junakinje Amine, na prelazu iz detinjstva u adolescenciju, nije ekskluzivna i može se smatrati „glasom generacije“. Ona odrasta prolazeći kroz užase rata zajedno sa svojim vršnjacima, čiji se broj iz dana u dan neumitno smanjuje. Neki od njih stradaju od mitraljeza ili snajpera, drugi umiru u snu, ili na ulici, a u prazninu koja ostaje posle njih uvlače se kolektivna zavisnost od narkotika, apatija i  mazohizam („rezanje“). Junakinja prelazi put od hipersenzibilnosti i specifične emotivnosti na početku, kada primorana na šišanje zbog vaški poredi taj čin sa amputacijom, do sposobnosti da aktivno ispoljava bes i mržnju, učestvujući u vršnjačkom nasilju i delinkvenciji: šutanju psića kao lopte, svakodnevnom gutanju sumnjivih tableta različite doze i spektra dejstva, kao i povređivanju mlađih ili slabijih od sebe...

 Odjednom, neobjašnjivo, osjetila sam užasnu navalu čudne strasti i počela stiskati njenu ručicu u svojoj. Stiskala sam što sam jače mogla i zarivala sam nokte u njeno meso. Plakala je, a ja sam osećala strašnu nadmoć. Toliku da sam se gadila samoj sebi.

U oštro polarizovanom ratnom kontekstu, pozicija žrtve, posebno nevine dece, neupitno je sveta. Stoga književna obrada njihovih svedočenja može izgubiti na kompleksnosti i pretvoriti se u plošne, predvidive, jednodimenzionalne opise, rečju – stereotip. U ovdašnjim romanima autora mlađe i srednje generacije koji tematizuju ratove devedesetih, fokalizator je najčešće upravo dečji, krajnje nepouzdan, traumatiziran, fragmentarnog iskaza. Amilina pripovedačica zadržava neposrednost, pa i uslovnu ograničenost dečje percepcije, ali je dodatno obogaćuje snažnom autorefleksijom. Insistirajući na bespoštednom samoogoljavanju i samoisleđivanju, bez zadrške i autocenzure, ona progovara o dehumanizujućem potencijalu ratne destrukcije i mapira genezu nasilja koje i od žrtava preko noći pravi „male dželate“. Mestimično se ova opšteprisutna svirepost hladno prihvata kao nužnost i jedina izvesnost. Katkad je proizvod opšte naviknutosti i naučenosti na patnju, ili dosade koja izvire iz svakodnevne skučenosti koja nosi aspekt golog preživljavanja i strogo ograničenog kretanja. Rituali ubijanja i mučenja transponuju se i introjektuju kroz samopovređivanja, ostavljajući za sobom podjednako tragične slike:

Radili smo to isprva da pokažemo hrabrost. Poslije smo radili iz navike. Potom iz dosade. (...) Krv mu je često tekla toliko da smo imali osjećaj da će iscuriti cijeli iz samoga sebe i da će od njega ostati samo kesa u boji kože s nacrtanim očima.

U jednoj epozodi, Nadinu, „kći najobrazovanijih ljudi u naselju“, koja svoj beg zasniva na izmišljanju egzotičnih priča i fiktivnog brata Muhameda, opijaju rastopljenim tabletama, da bi kasnije, kada izgubi svest, poskidali sa nje odeću u činu okrutnog ismejavanja i poniženja.

Uskoro će se Nadina pretvoriti u vreću od udova s kojom se može raditi šta se hoće.

Tinejdžerka Amina posebnu pažnju i poverenje ukazuje predmetima i njihovoj „dugovečnosti“. Lični predmeti koji ostaju nakon što ljudi poginu ili nestanu poput „prašinastog mirisa violine gospodina Šlezingera“ ili „kauča koji je nadživeo Edina“ svedoče o melanholiji preživelih kojima katkad, u vidu „surogata“, mogu ponuditi simboličku utehu. Kod junakinje Smrtove djece prisutno je i izvesno nihilističko privilegovanje predmeta nasuprot ljudima – predmeti imaju svoju istoriju, oni mogu nadživeti svoje vlasnike, oni neće tako lako izneveriti svojim naglim nestankom, pa je i vezivanje za njih bezbolnije: Sudbine predmeta sam uvijek voljela. Činile su se kudikamo zanimljivijima od ljudskih, koje su bile sve iste, završavale se smrću.

Kroz dinamične zapise o svakodnevici koji podsećaju na dnevničke, pratimo kako se menjaju definicije samog sveta u smeru negativne gradacije: Svijet je brzo počeo dotrajavati.(...) Cijeli je svijet postao podrum. (...) Cijeli svijet postoji samo da se polako pretače u groblje. Mnoštvo likova – dece, tinejdžera, roditelja, komšija – živopisno je, budući da skoro svaki lik razvija vlastite odbrambene mehanizme kojima se pokušavaju prevazići bol i sumorna ratna zbilja. Hipertrofija smrti i patnje donosi pregršt pitanja na koja deca ne mogu da odgovore: Lejlina sestra je silovana. Amra je poginula. Šta je to silovanje? Hoće li Edo opet hodati?  Odgovore na ova pitanja ne mogu dobiti ni od roditelja, budući da su nesposobni da se snađu u novim okolnostima. Njihov poredak vrednosti, kao i autoritet, ruši se i nestaje. Majke, tradicionalno patrijarhalno grube, ćerke oslovljavaju sa „sine“, naređujući: Hajde, sine, u kadu. (...) Hajde sad, idi dok ne puca..., spas nalaze u gajenju cveća, u magijsko-religijskim mantrama, okoštalim poštapalicama, ritualima gledanja u šolju ili pomicanja s mesta kada čuju za nesreću (Gluho i daleko bilo... Bog dao, bog uzeo... Sad je u dženetu). Neke od njih pokušavaju da očuvaju privid normalnosti, kuvajući ručak „od hrane pometene iz nekog dalekog svjetskog skladišta“, dok se one druge, kojima je rat odneo sinove, odaju opsesivno-kompulzivnom čišćenju stana, održavanju reda i discipline, ili se u ludilu skidaju gole i poput aveti besciljno hodaju naseljem.

Očevi su, pak, najčešće zarobljeni u vlastitoj nemoći koju iskazuju nasilnim izgredima ili provalom infantilnosti. Otac koji igra lutriju, mašta o novcu koji bi njegovoj porodici dao mogućnost slobode i simboličnog „novog početka“, drugi preti da će zaklati sina zbog loših ocena, dok se trećem „sav ratnički inat iz očiju otopio na sinovljevom mrtvom tijelu“.

Nemilosrdni poredak proliferacije destrukcije i opšteg siromaštva donosi i nov „moralni kodeks“, drugačije prioritete, pomeranje granica seksualno prihvatljivog ponašanja, ali i nove vidove bliskosti, kao i specifične rituale „bratimljenja“. Pružanje seksualnih usluga mladiću Elviru koji je ostao bez noge, za nešto novca ili kupljenih namirnica u samoposluzi, čin je koji bi se u mirnodopskim uslovima mogao okarakterisati kao laka prostitucija, ali u datom kontekstu on se imenuje aktom „solidarnosti“.

Kada je dobio kolica, neka od nas bi mu, iza garaža, sjedala na zdravu nogu. ... Nisam Nedimu krila šta se događa sa Elvirom iza garaža.. Svi smo na to pristali. Bila je to naša solidarnost s njim.

Nemogućnost da se vršnjaci ožale usled brzine kojom nestaju, provaljuje unutar jezika u vidu „sirovih“ slika i isprekidane sintakse. U tom decentriranom iskazu dramatično se narušavaju fiksne pozicije živih, ranjenih, poludelih, umrlih, košmara i jave. Na isti način se na pripovedačkom planu zamagljuju ratno i postratno stanje. Logika košmarnog sna precizno i ogledalno reflektuje samu stvarnost. Međutim, njegov „format“ je tek bleda kopija nečeg već proživljenog:

Sanjala sam mnogo mrtvih ruku i nogu pobacanih na gomilu, kako Nedimu ispadaju zubi, Suada kako me pokušava dohvatiti, a ja mu izmičem, Mirzu iz čije utrobe izlazim ja četveronoške kao pseto, Ajdina kako jede nečiju jetru, Amru kako sebi grebe lice...Husu kako mi pokazuje rupu u ramenu gdje je nekada bila ruka...

Roman Kahrović-Posavljak je sačinjen iz trideset tri poglavlja i ima cikličnu strukturu – završno poglavlje ujedno predstavlja uvodni pasus prvog, odnosno prologa. Odsustvo tačke u poslednjoj rečenici na vrlo eksplicitan način markira neprekinutost traume koja ima tendenciju ponovnog ispisivanja i nasilnog preobražavanja koordinata „sadašnjice“. Njeno odmotavanje, kao i pokušaj procesuiranja, delimično je omeđeno koricama ovog romana, ali njena otvorenost i potencijalna reiteracija upućuju na horizont transgeneracijskog i nelinearnog prenošenja.

Ovo nije samo upozorenje, već i britak komentar na javu postratnih i posttranzicijskih društava i njihovih „izgubljenih generacija“, osuđenih da iznova žive distopiju koja se već dogodila.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović

 

Prošlost dugo gori

Prošlost dugo gori