Emancipacija i tragedija - svedočenje protiv sebe same

Kada se prepriča radnja drugog romana nagrađivane bosanskohercegovačke književnice Amile Kahrović Posavljak, naslovljenog Izvedeni iz kičmi, ona zvuči kao zaplet sapunice. Dvoje mladih – student filozofije Adnan i Amina, maturantica tekstilne škole − zaljubljuju se i pokušavaju da svoju vezu održe u tajnosti. Razlog leži u činjenici da su njihove majke dalje rođake, ali i u tome što Amina potiče iz izrazito konzervativne, religiozne porodice. Kada Adnanovi i Aminini roditelji saznaju za vezu, Aminin otac gotovo iste večeri ćerku udaje za svog prijatelja-udovca, a Adnan, održavajući iluziju o mogućnosti obavljanja njihove veze, završava na ivici ludila. Radnja je smeštena u kontekst posleratnog Sarajeva, a na osnovu opisa Adnanovog i Amininog detinjstva pre rata može  se zaključiti da se radi o poslednjim godinama dvadesetog veka.

Opterećujuć i značenjski slojevit hronotop nije, međutim, dominantan razlog zbog kojeg je čitalački doživljaj mnogo bliži osećanju tragičnog nego melodramatičnog. Pored ove protivrečnosti, možda još veće iznenađenje jeste i to da Izvedeni iz kičmi nije roman o patrijarhatu, iako govori o prisilnoj udaji još uvek maloletne devojke, a sve to dešava se na pragu dvadeset prvog stoleća. Patrijarhalni odnosi u romanu jesu tek još jedna transverzala patnje i stradanja koja se proteže kroz celokupnost ljudskog postojanja, što ni junakinje i junaci, a ni pripovedačka svest u romanu ne dovode u pitanje.

Štaviše, za postupak Amile Kahrović Posavljak, koja je pre ovog romana objavila zbirku poezije Koščice (2016) i roman Smrtova djeca (2017), karakteristično je da društveni komentar samo nagoveštava, s evidentnom namerom da zaključke prepusti čitateljki i čitaocu. Ilustracije radi, u romanu Izvedeni iz kičmi razlika u svetonazorima između Aminine i Adnanove porodice suptilno je motivisana time što pripadaju različitim društvenim slojevima, koji su na drugačiji način preživeli rat. Dok su Adnanovi roditelji deo obrazovanih srednjih slojeva, te ljudi liberalnijih stavova, Aminini roditelji su se, kao pripadnici nižih društvenih slojeva, priklonili doktrinarnom islamu kao načinu preživljavanja u svetu neprekidne nepravde i patnje. No, autorka ne prikazuje genealogiju tih opredeljenja, već ih samo opisuje, tretirajući ih kao jednu od sila koje oblikuju živote pojedinaca i porodica. Stoga bi se otvorena osuda određenih društvenih pojava izravno sukobila sa načinom na koji Amila Kahrović Posavljak gradi tekst.

Njeno književno umeće jeste u tome što omogućava sapostojanje principijelno nespojivog, te čitalačko razumevanje za perspektivu i doživljaj sveta svakog od likova, a da pritom ishodište ne bude puki moralni relativizam. Ovaj metod mozaičkog komponovanja priče kroz uklapanje različitih perspektiva najviše dolazi do izražaja u umetnutoj pripovesti koja nosi naziv Interludij – u sjenama sablji. Roman Izvedeni iz kičmi sastoji se iz četiri dela – redom – Apokrifne oči, Interludij, Dine od kože i Oduzeti dani. S izuzetkom pomenutog drugog dela, u preostala tri pratimo razvoj Amininog i Adnanovog odnosa, koji i započinje zbog toga što nakon završetka rata porodice iznova uspostavljaju rodbinske veze. Radnja romana predočena je tehnikom pripovednog kontrapunkta – neprekidno se smenjuju Aminina i Adnanova viđenja istih događaja. U umetnutoj priči pak govori se o zajedničkoj pretkinji Adnanove i Aminine majke, o dedinoj sestri Sadeti. Iako hodžina ćerka, Sadeta beži sa svojim izabranikom Stojanom u partizane.

Zahvaljujući, pre svega, rafinisanom osećaju za detalj i sposobnosti građenja reljefnih likova, Sadetina odluka da prekrši norme sveta iz kog dolazi, i to dvostruko – udajom za inoverca i učešćem u izgradnji novog sveta – na nivou čitalačkog iskustva doživljava se podjednako legitimnom kao i osećaji poraza, gubitka i duboke sramote, koji Sadetinog oca Hasbiju vode u smrt, a brata Muhameda zauvek razdvajaju od nje. Pitanje emancipacije žene je, zahvaljujući sučeljavanju perspektiva, podignuto na nivo egzistencijalne drame, drame sudara svetova, pri čemu se s istim pijetetom govori o stradanju obe strane.

No, kolaboracionizam s ustašama i potkazivanje bližnjih, uprizoreni kroz odnos hodže Hasbije i mutevelije, koji uživa u Hasbijinoj nesreći i Sadetin odlazak koristi kao povod da njegovu porodicu optuži za saradnju s komunistima, osuđuju se kao etički neprihvatljivi. Drugim rečima, autorka uspeva da kroz mozaik odnosa – Sadete i Stojana, Sadete i Muhameda, Hasbije i mutevelije, bez previše opisivanja i dokazivanja povuče granicu između problematizacije društvenih pojava, s jedne i njihovog relativizovanja, s druge strane, a da istovremeno proces (samo)oslobođenja prikaže kao u sebi protivrečan, čak tragičan. Zato bi se moglo reći da je tema ovog romana razvoj međuljudskih odnosa uklještenih između društva, istorije i religije.

Međutim, oblikovanje istorijskih procesa – Drugog svetskog rata, raspada Jugoslavije i opsade Sarajeva – značajno je slabije u odnosu na poetizaciju religije. To se najbolje vidi u scenama Sadetinog pristupanja partizanskim odredima. Nasuprot svetu islamske tradicije, rađa se jedan novi – svet seksualnih i drugih individualnih sloboda, gde Sadeta i Stojan, ljudi različite veroispovesti i etniciteta, mogu da se prepuste emocijama, što kulminira u sceni prve bračne noći u jednoj od vojnih baraka. U knjizi Žena u okupiranoj Srbiji 1941−1944 (2020) istoričarka Ljubinka Škodrić piše: „Nakon insistiranja na priznavanju ljubavne veze, a zatim sklapanja partizanskog braka, bračni parovi su razdvajani i upućivani u druge čete, čime je faktički onemogućavan njihov kontakt. Ovo je bio efikasan princip obuzdavanja i kanalisanja intimnih odnosa pripadnika odreda i njihovog usmeravanja ka ispoljavanju vojne borbenosti”. Dakle, čini se da je Amila Kahrović Posavljak baveći se temom odlaska mlade Muslimanke u partizane pribegla pojednostavljivanju, oglušivši se ne samo o istorijsku verodostojnost nego i o višeslojnost date teme, s ciljem da naglasi određenu poentu, tj. ideju o tokovima istorije kao slepoj sili pred kojom je čovek samo manje ili više nemoćan.

Nasuprot tome, autorka pokazuje izvanrednu sposobnost da religijski sadržaj i jezik poetizuje kao svojevrsnu egzistencijalnu situaciju, što je nagovešteno i samim naslovom. Iako podseća na postupak imenovanja poznat iz romana Smrtova djeca, budući da se samim naslovom metaforično objedinjuje određena grupa ljudi, naziv Izvedeni iz kičmi pretenduje na univerzalnu simboliku. Metafora smrtove djece označava generaciju koju su rat i opasada Sarajeva ostavili praktično mrtve u životu, a koji nasiljem i autodestrukcijom pokušavaju da se izbore sa neprestanom izloženošću fizičkom stradanju i smrti. Naslov drugog romana Kahrović Posavljak pozajmljuje iz Kurana – Bog je potomstvo Ademovih sinova izveo iz njihovih kičmi kako bi oni sami bili svedoci protiv sebe.

Svedočenje protiv sebe samog jeste metafora egzistencijalne situacije u kojoj svaki izbor i svaka odluka zahtevaju određen stepen nasilja nad sobom i samoporicanja. Ove kontradikcije protežu se kroz istoriju jedne porodice i jednog podneblja, što, uostalom, umetnuta pripovest o Sadeti i Stojanu i treba da pokaže. To znači da su izvedeni iz kičmi ne samo protagonisti, već ljudi uopšte, budući da je to jedina čvrsta poveznica između religije, kao tradicijskog okvira, i istorijskog, kao plana promene. S obzirom na to da ova metafora funkcioniše kao princip koji povezuje različite dimenzije teksta, jedan u osnovi melodramski zaplet otkriva se kao psihološki uverljiv i intelektualno provokativan. Sličnom logikom se i patrijarhat, u fikcionalnom svetu koji je zaokružen idejom neizbežnosti patnje, ne izdvaja kao zasebna problematika.

Naposletku, pored unutranjih protivrečnosti teksta, i sama recepcija romana Izvedeni iz kičmi obeležena je svojevrsnim paradoksom. Za razliku od romana Smrtova djeca, Izvedeni iz kičmi nisu naišli na značajniju recepciju. To se može objasniti time što je prvi roman Amile Kahrović Posavljak zbog kompaktnijeg pripovedanja i prodornosti teme ipak, u celini, umetnički uspešniji roman. No, nedostatak adekvatne reakcije na drugi roman može se protumačiti kao simptom dubljeg nerazumevanja zbog čega glas ove bosanskohercegovačke spisateljice, odmah prepoznat kao jedinstven, zaslužuje pažnju i uvažavanje. Naime, dominantni tok regionalne proze, kada je reč o generaciji autorki i autora koji su kao deca preživeli raspad Jugoslavije i rat, utemeljen je na eksploataciji koncepta traume. Tako se romani ove generacije, pojednostavljeno rečeno, oslanjaju na dihotomiju žrtva-agresor, gde je zadatak autora i pripovedača poglavito u tome da nas ubedi da budemo na strani žrtve, što je zapravo autorova/pripovedačeva strana. Dakle, dominantna dilema je moralnog karaktera, a ona se u iskustvu čitanja oseća kao pritisak da se svrstamo na pravu stranu, neretko i bez osećaja za ono što je na planu stila i razvoja radnje ubedljivo.

Amila Kahrović Posavljak pak tematizuje patnju kao fenomen nezavisan od morala, i još važnije, od smisla, zbog čega se u tekstu ne oseća potreba da se iz čitateljke ili čitaoca iskamči empatija i potvrda. Ne želeći da svojim junakinjama i junacima pribavi identitet žrtve, te da na tome zasnuje legitimitet svoga teksta, ova autorka u neprestanoj je potrazi za književnim sredstvima kojima se određene ideje uobličavaju. Ona obuhvataju širok raspon – od urbanih kodova jedne vršnjačke grupe u romanu Smrtova djeca do verske metaforike Izvedenih iz kičmi. Prikazujući etičke probleme (i) kao egzistencijalne, autorka je jednu izrazito rabljenu temu u savremenoj regionalnoj književnosti – posleratno stanje koje je proizveo rat – čije su suvoparne predstave dovele do prezasićenosti temom mnogo pre nego što je ona mogla izgubiti na aktuelnosti − iznova oživela.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Jovan Čekić