Kruženje kostiju u prirodi: moć jezika i jezik moći

Reci vatra, prva zbirka pesama bosanskohercegovačke autorke Selme Asotić, sadrži 37 pesama, od čega sedam pesama u prozi, čiji su osnovni simboli, pored naslovnog, kosti, zubi, krugovi i nebo. Na nivou celine, zbirka je komponovana kao unutrašnji monolog, koji povremeno prekida direktno obraćanje majci, ocu, potencijalnoj ili bivšoj ljubavnici, ali bez istinskog dijaloga ili nekog oblika višeglasja. Reci vatra jeste zbirka pesma koja se u pogledu izbora tema i motiva umnogome oslanja na savremenu bosanskohercegovačku književnost, u kojoj je tema rata i dalje neprikosnovena. Uprkos svojevrsnoj suženosti u pogledu teme i perspektive iz koje lirski subjekat progovara, pesnički glas je suveren i ubedljiv, budući da autorka teži poetičkom iskoraku u odnosu na dominantno razumevanje i propratno kontekstualizovanje rata. Naime, ona čini korak napred kada se hvata u koštac sa političkim tabuima. Umesto veličanja antiratnog humanizma, ona upire prstom u humanitarizam kao izraz jedne u korenu zavojevačke, agresorske politike koja profitira od tzv. balkanizacije, što je lajtmotiv koji povezuje gotovo sve pesme koje više problematizuju nego što poetizuju odrastanje u ratu. Drugim rečima, Selma Asotić ne preza od toga da otvoreno imenuje mehanizme reprodukovanja moći, gde sam jezik ima neizmerno važnu ulogu.

 U jednoj od pesama u prozi, koja govori o ratnom veteranu koji će u miru izvršiti samoubistvo, naratorka – lirska junakinja koja nas uvodi u atmosferu porodične tragedije – konstatuje:  Amerikanci nameću mirovni sporazum i ustav za koji niko nije glasao, napisan na jeziku koji niko od njih ne govori. Kažu da je to mala cijena za mir.

Umesto da dočarava unutrašnji doživljaj žrtve, autorka najčešće daje jezički portret na osnovu koga biva jasno da je žrtva unapred oblikovana kao žrtva jezičkom ekonomijom agresora. Dalje, ona se u ovom poetskom eksperimentu često služi i ironijom, koja obuhvata raspon od sofisticirane do brutalne, po čemu je, među savremenim domaćim pesnikinjama, možda najbliskija Tanji Stupar Trifunović. Jedna od pesama u prozi (bez naslova), koja govori o norveškom doktorantu koji radi sa lokalnim informantima, u potpunosti je izgrađena od višeslojnih nijansi ironije – Što više ratujemo, to više trebamo Nou iz Osla, još par genocida i njegova je profesura. Retorika koja propituje i osporava razgranat jezik moćni(h) jeste podloga na kojoj se izdvaja metaforični sloj teksta.

Apstraktni simboli, kao što su svi derivati simbolike sagorevanja (vatra,  lomače, plamen), krugovi, kosti i nebo, „drago i nedostižno“, svoj umetnički smisao ostvaruju u sintezi sa konkretnim temama, među kojima primat ima generacijsko iskustvo, odrastanje u postdejtonskoj Bosni i Hercegovini kao najmanji zajednički imenitelj koji oblikuje ljude autorkine generacije. Drugim rečima, kroz celu zbirku ona poetizuje formativni značaj postdejtonskog konteksta, činjenicu da je njena generacija, rođena koju godinu pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma, oblikovana ne samo ratom nego i, insistira pesnikinja, razornim posledicama tako postignutog mira. Generacijsko iskustvo u poeziji Selme Asotić važno je razumeti da bi se shvatila suština umetničkog postupka, gde se emocije tuge, gorčine, teskobe i pobune, kao dominantni utisak u čitanju, rađaju ukrštanjem distanciranog pogleda na vlastitu patnju, na jednoj, te ironije i prkosa spram onoga što tu patnju uzorkuje i umnožava, na drugoj strani.

Bit generacijskog sastoji se iz osećaja duboke osujećenosti i pomirljivog, gotovo pokornog prihvatanja da je puko preživljavanje maksimum koji se od života može očekivati. To upečatljivo dočarava jedna pesnička slika iz pesme Autoportret crtan kao krug – Otvaraju se / Razine oči i u njima nana vidi - / umiraćemo u praznim sobama / kroz nas će kao poslednja uvreda proći / život kakav je mogao biti. Ova pesma posebno je zanimljiva ne samo zbog toga što, kako naslov sugeriše, predstavlja neku vrstu autopoetičkog (p)ogleda, nego i zbog oneobičavanja u prikazivanju doživljaja rata u svesti deteta. Zvuk rata dočarava se graktanjem mitraljeza, odnosno prskanjem papagajevog srca, a zatim se završava pesničkom slikom koja sadrži metaforu kruga – Papagajevo srce / Veličine je zrna. / U kutiji za cigare, umreženo korijenjem hrasta, ono bubri iznova. Nevino /  kao krug. Ne pamteći ništa. Metafora kruga očito je važna za samorefleksiju lirskog ja, budući da se u pesmi Monolog za drugi dejt kaže U mojoj glavi je farma krugova. Pored ravni metaforike, na nivou poetike kruženje poseduje dvostruk značaj. Najpre, pesma Krajolik sa stopama u pepelu, kojom zbirka Reci vatra počinje, završava se sledećim stihovima – Drveće guta vatra, čitave šume. U jednom trenutku / U jednom trenutku / više neće biti ničega što bi moglo izgorjeti. / Vatra nema budućnost. Kakvo olakšanje / za vatru. Isti obrt nalazimo i u poslednjoj pesmi Niko ne piše kući – I ja još trčim prema tebi širom otvorenih ruku. / Trčim unazad / uvijek, mama. Dakle, kruženje je istovremeno i egzistencijalna dijagnoza i princip organizacije teksta. No ovde se mogu dobro ilustrovati i ograničenja autorkine poetike i ostvarenog književnog izraza.

S izuzetkom pesme Sekvoje, koja jedina nije pisana u prvom licu, i pesama u prozi u kojima lirski subjekat preuzima masku neutralnog pripovedača, ponekad se oseća prezasićenost predvidljivošću glasa, jer najčešće progovara iz „ja“, što diktira jednoobrazan ton i perspektivu. Takođe, jednostavnost već pomenutih ključnih simbola krije opasnost od njihovog rasplinjavanja u pukim apstrakcijama, naročito zato što autorka često varira jedne te iste motive-simbole. Međutim, srastanje konkretnog i apstraktnog originalno je izvedeno u pesmi Lekcije o ratu, gde autorka povezuje motiv kruženja sa motivom kostiju kao metaforom doslovne propadljivosti:

Nikad ne završava. Ovo bježanje. / Rat ide za tobom i jeca od kostobolje. Čita tekst/ zabrinutog intelektualca: Moramo / spasiti Ameriku od balkanizacije. / Smijete se ti i tvoj rat. Iz vaših usta sipa ruda / sumnjivog porijekla. U prolazu / govoriš ispeglanim košuljama: Znate li / za kruženje kostiju u prirodi? Čovjek je najprije / koža i kost, onda samo kost usred bijela dana, / kost u zemlji, ispliva za majskih kiša u tvom vrtu, / ti tom kosti miješaš čaj, jer tvoj rat razvio je gadan kašalj. / Za praznik puknu / vatrometi, ti šmugneš pod stol. / Tijelo pamti, ali ništa ne nauči.

Pronicljiva ali i morbidna stilizacija životnog ciklusa, koncentrisana u metaforama ženske utrobe i kostiju, na primer kada se u pesmi Nana kaže Četiri puta je njena utroba / izrešetana otkucajima, ukorenjena je u savremenoj bosanskohercegovačkoj književnosti koja tematizuje iskustvo rata, naročito onoj pisanoj iz perspektive deteta ili o iskustvu deteta. Primera radi, Amila Kahrović Posavljak u zbirci pesama Koščice, gde se govori o nebesima sazdanim od uterične truleži, tematizuje poglavito uzaludnu, bolnu i fizički mučnu smrt i stradanje dece. Dakle, iako Selma Asotić bira ne preterano originalne i višestruko eksploatisane motive, kosti u njenoj poeziji označavaju ne samo nesvodivu suštinu smrti nego i suočavanje sa sobom koje omogućava pronalazak vlastitog poetskog glasa. U tom smislu posebno je važna pesma pod naslovom Coming out, čiji naslov jasno upućuje na trenutak „izlaska iz ormara“, odnosno obznanjivanja homoseksualnosti. Motivi kosti, vatre i neba ovde ocrtavaju drugačiji značenjski horizont – proces (samo)oslobođenja:

Bilo je tijelo. / I drugo tijelo. / Između njih kost u grlu. Kretala se kroz gomilu nonšalantno / kao vatra. Čitava neba / gladovala su na mojoj koži.

Lezbejska žudnja prikazana je tako da tek njeno potpuno prihvatanje predstavlja preduslov oblikovanja i potvrđivanja poetskog glasa. Međutim, pojedina mesta, poput pesme Tebi za ljubav, bez obzira na revolucionarnu retoriku koja treba da poveže lično i političko, predvidljiva su i zvuče pomalo klišeizirano u odnosu na uglavnom vešto sklopljen mozaik kritike vladajuće ideologije i fragmenata emocionalnog i intelektualnog sazrevanja. Ipak, kristalisanje poetskog izraza iz odnosa sa i prema drugim ženama, u celini uzevši, jedan je od najznačajnijih kvaliteta ove poezije. Pesme Nana, Baka odlazi u obećanu zemlju i Matrilinearnost mogu se čitati kao svojevrstan mikro-ciklus u okviru zbirke Reci vatra. One govore o prisutnosti i žilavosti ženske tradicije, što poslednja strofa pesme Matrilinearnost ilustruje upečatljivim metaforama, tonom koji istovremeno evocira i hroniku i manifest: Jedna ugrize / kamen u ustima, druga / proguta zube. Treća pljune. / Progovori. Iako je tradicija o kojoj je ovde reč porodična, a ne književna, mnoštvo oralnih metafora dopušta da se ona tumači i kao poetički stav. Poezija Selme Asotić poezija je čiji poetički temelj, jednim bitnim delom, uistinu predstavlja relaciono određivanje žene prema drugim ženama.

Drugim rečima, njen lirski subjekat otelovljuje kolektivni identitet i transgeneracijsku povezanost žena na književno uverljiv način. Reč je o doživljaju koji se, na nivou čitalačkog isksutva, može opisati kao autentičan senzibilitet. Iako su iskliznuća u kliše vidljiva, snaga umetničkog glasa i osećajnosti u zbirci pesama Reci vatra autorke Selme Asotić leži u kompaktnosti, međusobnom dopunjavanju teme i postupka. Bez obzira da li govori o ratu, generacijskom doživljaju sveta, lezbejskoj ljubavi ili matrilinearnosti, ona jezik politike, koji duboko prožima ove teme, razobličava političinim jezikom i razara iznutra.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović