O iskušenjima slobode i tiraniji identiteta

Najnovija knjiga Želimira Periša Gracija od čempresa zaokružena je i ubedljiva zbirka pripovedaka, koju čini šest priča raznolikih hronotopa.To su: „Kako se na gumnu vrši žito“, „Gracija od čempresa“, „Kad se Ivan-Marin dohvatio moje kose“, „Bajka o Gašparu, Melkioru i strahovitim zvjerovima što u krotke siju sjeme zla“, „Ida kraljica tratinčica – Prvi dio“ i „O zanimanjima u doba Velikog sranja“. Vreme i mesto ni u jednoj od ovih priča nisu eksplicitno izrečeni, već, naprotiv, tendenciozno podražavaju logiku i retoriku legende, mitologije i narodne književnosti. Takva estetika prepoznaje se i u  Perišovom romanu Mladenka kostonoga: kazivanje o vještici Gili kako ga uz gusle pjeva Želimir Periš (2020), za koji je autor osvojio „Kočićevo pero“ i nagradu T portala za najbolji hrvatski roman. No, stilska srodnost nije jedini razlog zbog kojeg je čitanje Gracije od čempresa gotovo neizbežno opterećeno zasluženim priznanjem kritike u slučaju romana Mladenka kostonoga.

Budući da su tri od šest priča iz zbirke takođe ranije objavljene, prirodno je da u njima, oslanjajući se na jednu od osnovnih zakonitosti naracije ‒ da u retrospektivu učitavamo kauzalnost ‒ tragamo za motivima, idejama i postupcima koji su autora doveli do impozantne konstrukcije kakva je Mladenka kostonoga, naročito u poređenju s dominantnim ispovedno-monološkim modelima u savremenoj domaćoj prozi. Ipak, narativno ustrojstvo zbirke priča primorava nas da je čitamo inverzno u odnosu na roman. Premda oba književna delâ karakteriše nedvosmisleno postmodernistički postupak u maniru Umberta Eka ili Itala Kalvina, gde izokretanje vremenskog sleda događaja u pripovednju izvrće i tačku gledišta, i na taj način čitaocu otežava linearno povezivanje i zasnivanje smisla, u slučaju romana nastojimo da iz mozaične i kolažne kompozicije rekonstruišemo hronološku i narativnu celinu.

Kada je o zbirci pripovedaka reč – činimo obrnuto, pokušavajući da jedinstvenu nit, ideju-vodilju razaznamo u njenim replikacijama u svakoj pojedinačnoj priči. U svih šest priča prepoznajemo zajedničku idejno-tematsku postavku – sukob pojedinca s raznovrsnim oblicima društvene prinude, koji postepeno prerasta u poetičko-politički pregovor o tome šta čini temelj jedne zajednice. U tom smislu je posebno zanimljiv vremenski raspon u koji Periš smešta svoje pripovesti, jer nas na time pisac diskretno opominje da civilizacijski progres nije stvar vremena ili tehnološkog razvoja, već pitanje humanizacije odnosa među ljudima. Radnja priča „Kako se na gumnu vrši žito“, „Bajka o Gašparu i Melkioru“ i „Ida kraljica tratinčica“ odigravaju se u srednjem veku, dok u ambijentu pripovedaka „Gracija od čempresa“, „Kad se Ivan-Marin dohvatio moje kose“ i „O zanimanjima u doba Velikog sranja“ prepoznajemo elemente najskorije prošlosti i savremenog trenutka. Iako se s pravom naglašava buntovni karakter Perišovih junakinja i junaka, oni, iako najčešće stradaju u konfliktu s mehanizmima i egzekutorima opresije, nisu puki anarhisti ili utopisti. Naprotiv, njihov stvaralački i stradalački moral i patos (u aristotelovskom smislu) mnogo više prizivaju ključne ideje ranog Marksa – da je sloboda pojedinca uslov slobode svih, te da „ljudska suština nije apstraktum koji je svojstven individuumu“ već […] „sveukupnost društvenih odnosa“.

Priča „Kad se Ivan-Marin dohvatio moje kose“ je u kompozicionom i idejnom pogledu najjednostavnija. Pripovedačica Jasna-Marija progovara iz zagrobnog života u prvom licu, pripovedajući sled događaja koji je doveo do njenog ubistva. Njen ubica Ivan-Marin kažnjava je zbog lezbejske veze, seksualnog iskustva koje je shvaćeno kao transgresivno i izopačeno u okvirima koje nameće „malograđanski, malodušni i maloumni“ kolektiv. Međutim, efekat ove priče je književno najprizemniji, jer umesto dinamičnog višeglasja i ulančavanja kompozicionog, narativnog i simboličkog sloja teksta, pripovedanje teži isključivo simbolizaciji. Tako, na primer, kosa, kao poljoprivredna alatka, simbolizuje ograničene privilegeje koje žene, pod određenim uslovima, mogu uživati u patrijarhalnim društvima, ali koje lako mogu postati smrtonosne.

Ova pripovetka-minijatura slabija je u odnosu na ostale možda i zbog toga što u njoj izostaje dimenzija koja je tako karakteristična i osobena za Periša – pretvaranje političkog u poetički pregovor i obrnuto. Bez obzira na to da li je insistiranje na samoidentifikovanju fiktivnog pisca s likom stvarnog autora sprovedeno na očuđujuć i duhovit način kao u slučaju romana Mladenka kostonoga, ili je ono pomalo izlišno, na primer u završnoj priči „O zanimanjima u doba Velikog sranja“, ovaj postupak nas uvodi u Perišovu po-etiku autorstva. Iako je glas pisca kao junaka izrazito individualizovan i upečatljiv u tekstu, književno stvaralaštvo je privilegovana aktivnost ne samo zato što se na taj način beleži konflikt pojedinca i društvenog diktata nego i zato što se prenošenjem priče ojačavaju ili podrivaju  temelji društvenosti.

Poslednja priča „O zanimanjima u doba Velikog sranja“, smeštena u postapokaliptičnu budućnost vraćanja civilizacije na stadijum čopora, ispripovedana je kao agon projektne menadžerice i stand-up komičarke Suze i pisca Želimira. Pisac je mogućnost da preživi u nekom obliku prvobitne zajednice, koja nastaje iz smrtnosnog koktela neoliberalnog individualizma i tehnokratije, kupio vlastitom sposobnošću pripovedanja.

No, njegov status u nazovizajednici biće uzdrman i ugrožen uplivom frivolne stand-up komedije. Ipak, rešenost pisca da zapiše svoju priču na opiljcima nekadašnjih knjiga u zgarištu jedne biblioteke, što je scena kojom se Gracija od čempresa završava, pojačava efekat pripovedne situacije iz prve priče i na taj način zaokružuje zbirku. U priči „Kako se na gumnu vrši žito“ narator odlučuje da ipak zabeleži istinu, u inat društvenim i crkvenim autoritetima. Prva i poslednja priča jedna drugoj dopunjuju smisao, zato što u prvoj književna reč predstavlja čin pobune protiv društvene nepravde, a u potonjem slučaju pisanje se ispostavlja kao zalog nastanka buduće civilizacije. Tako individualno spasenje autora-pripovedača-pesnika, otelotvoreno kroz vernost vlastitom delu kao metafori humanističkih ideala, postaje preduslov komunikacije koja prevazilazi neposredne potrebe i na taj način formira čoveka kao društveno i istorijsko biće. Međutim, naličje ove konstelacija ogleda se u tome što je dosezanje slobode, makar i samo one duhovne, uvek prikazano kao oslobađanje od, ali ne i kao proces pun unutrašnjih protivrečnosti. Time umetnički izraz postiže slikovitost, ali povremeno izostaje dubina.

Potreba autora da se u tekstu identifikuje kao pisac su(bli)mira suštinu onoga što autora čini autorom, a umetnost civilizacijskom i civilizujućom praksom. Umeće pisca da odvoji bitno od nebitnog, pojedinačno od opšteg, princip je podjednako važan i za umetnost i za utemeljenje jedne društvene zajednice. To posebno dolazi do izražaja u načinu na koji se konceptualizuje usmeno stvaralaštvo. Ili, rečima pripovedača Mladenke kostonoge, „to je guslarov posao – znati prepoznati epsko u životu“. U istom duhu Ida i njeno društvo jednakih, ušavši u legendu koja postaje opšte dobro, jer se generacijama prenosi od usta do usta, odnose pobedu nad golom silom svetovne i crkvene vlasti, koje fizički uništavaju i Idinu zajednicu i zapis o njenoj herojskoj borbi.

Estetski užitak pospešuje to što Periš o tako teškim sudbinama i provokativnim idejama govori krajnje ležerno, stilizujući pripovedanje u duhu raznovrsnih komičkih tradicija u svetskoj i domaćoj književnosti – od Servantesa do Viktora Ivančića. Ono što se često prepoznaje kao utopijski karakter ili utopijsko stremljenje Perišovih likova zapravo je ogromno saosećanje autora prema svojim junakinjama i junacima. Oni, međutim, nisu utopisti u smislu građanskog ili anarhističkog individualizma, koji produbljuje jaz između individue i kolektiva.

Bez obzira na to da li u borbi s različitim vidovima ugnjetavanja momentalno ispaštaju ili bar donekle pobeđuju u tom neravnopravnom okršaju, junakinje Želimira Periša stradaju uverene da su pravednija društva moguća i vredna žrtve. Isto važi i za Graciju, gde u slučaju njenog ubistva čempres simbolizuje univerzalnu ljudsku žudnju za uvažavanjem i slobodom, i za Idu, koja je uspela da pokrene najpre žensku, a zatim i opštenarodnu pobunu protiv tutorstva muškaraca nad ženama i aristokratije nad kmetovima, iako je na kraju ipak surovo kažnjena.

Činjenica da nam Gracija od čempresa, kao, uostalom, i Mladenka kostonoga, pruža galeriju prkosnih ženskih likova, kao i da ovi tekstovi prikazuju različita iskustva i aspekte potlačenosti žena – kontrolu seksualnosti, ekonomsku prinudu, (ne)mogućnost samostalnog izbora – podstakle su kritiku da Periša čita primarno u ključu „aktuelnosti“ i „angažovanosti“. Zaista, Želimir Periš je profeministički orijentisan pisac u onoj meri u kojoj je feminizam danas u stanju da podriva primirja s autoritarnim i tradicionalnim konsenzusima. Upravo zbog toga ne bi trebalo izgubiti iz vida kakvu ulogu tu igraju poetika jezika i autorstva.

Umeće pobune ovih junakinja, proporcionalno stilskoj veštini njihovog stvaraoca, iznova dovodi u pitanje utvrđene hijerarhije, fraze, ideologeme i identitete, koji ne predstavljaju ništa drugo do manje ili više proizvoljne podele kojima se ljudi drže u stanju nemoći, otuđenosti i potčinjenosti. Identitetsko raspoznavanje i praznoslovlje, kako nas poučava iskustvo i Gracije od čempresa, i Ide, kraljice tratinčica, i pisca Želimira, nije ništa više nego emocionalno nabijen jezik dogme. Optimizam pričanja i pisanja, o čemu svaka priča u zbrici Gracija od čempresa na neki način govori, i jeste u tome što nas iznova podseća da je put oslobođenja nesumnjivo teži, ali, baš poput čempresa, simbola raja, nagoveštava mogućnost drukčijeg puta i novog početka.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović