Tvrdoglave ruke

(sve što hoću/hoćuneću...)

Šta (hteti) reći o tekstu čije se telo lomi kao i htenje o kojem je reč; koji se ispisuje (a onda i čita) u prostoru i stanju razilaženja i razlika nagoveštenih već i samim grafičkim sredstvima; koji treba sastaviti od tri tipa jedinica – tri i vizuelno sugestivna načina pisanja, iskomponovati iz tri tonaliteta, čije su (dis)harmonije pravi „predmet“ dela?

Dominantno lirski, iako ga je nemoguće svrstati u određeni žanr ili određenu književnu vrstu, mada sadrži oznake svih rodova, mešajući i stapajući različite stilske registre, ali i ekavicu i jekavicu, kao još jedan kontranormativni potez i jedan od znakova nepristajanja na definisane identitete, poetički eksperiment Maje Solar efektno komunicira preplet dijahronih formativnih situacija i iskustava, materijalnih uslova, psihosomatskih stanja, senzacija i doživljaja, želja, (samo)nametnutih obaveza i emocija. Lirski subjekat i junakinja ovih poetsko-proznih zapisa se sa njima suočava istražujući jezik/govor i (ljubavno) pismo, kao i svoje telo u konkretnom prostoru i tela u intimnom dodiru i prožimanju.

Nered i (u)red(nost), nepravilnost (grafičkog oblika, upotrebe pisanog jezika) i pravilnost, razbijenost i monolitnost, asocijativno i narativno povezivanje motiva, sinestezija i analiza, „besana kuhinja“ i „nespavaća soba“ samo su neke od kvaziopozicija koje određuju ritmičko-sintaksički, pravopisni i grafičko-vizuelni odnos pesme u stihu i pesme/poeme u proznom „stubu“, rada panike i rada nesanice, koji se manifestuju, izražavaju, ali i uzajamno pojačavaju kroz, linearno gledajući, prva dva tipa diskursa. Panični strahovi, kako od samoće i izolovanosti, tako i od prepuštanja drugome do samozaborava, od neizvesne i materijalno neobezbeđene budućnosti, od prekomernih obaveza i nedostajanja, kao istovremeno i uzroci i posledice nesanice – trajnog efekta svih od najranijeg detinjstva delatnih (samo)prisila – koja se pak opsesivno bori protiv sebe, traži svoje poreklo, objašnjenja, moguća rešenja, izražavaju se kroz ritmove koji prenose osećaj kidanja i rastakanja, spoljašnjih pritisaka i unutrašnje teskobe, konvulzija, prenadraženosti i napetosti. Mnogooblična panika, čiji su delovi njena staništa i oruđa, mesta rada i izvedbi, izlazi iz tela, osamostaljuje se i postaje takoreći lik, cimerka u skučenom stanu, istovremeno i protivnica i saučesnica – antropomorfna, zoomorfna (kučka, na primer, kao realizovana metafora), a donekle poput sobne biljke koju je teško „gajiti“. U toj svojoj protejskoj grotesknosti i samoreprodukciji, panika funkcioniše i kao mitsko biće – tekst u formi stupca/stuba može da zaliči i na totem.

Delovi teksta, a pre svega oni poetski ispisani u slobodnom stihu, predstavljaju i svojevrsne dnevničke zapise označene količinom i vrstom napitaka ispijenih u toku dana. Voda, razne kafe i čajevi, kao fiziološka potreba i olfaktorno-gustatorni stimulansi, deo su scene pisanja. Pisanje se odvija u kontekstu ukidanja i obesmišljavanja spoljašnjih, vantelesnih načina organizacije i segmentacije vremena u vidu mernih jedinica. Time se dodatno ističe uloga tela u doživljaju sveta i u njegovom tekstualnom preoblikovanju, pri čemu se telo, što eksplicitno, što metaforički ili aluzivno, povezuje sa dejstvom različitih diskursa i njihovih praksi. Individualni doživljaj njihove moći i njihovog načina delovanja prenosi se i ironijom osenčenim motivom (drevnih, naizgled dalekih i „tuđih“) bogova, kao atavistički, ali se oblikuje i formalno-vizuelnim sredstvima: delovi teksta u formi stupca preširokim marginama sugerišu i nevidljive a sputavajuće pritiske i stroga ograničenja, ukalupljivanje, one zavese s kraja knjige iza kojih „hunta bogova“ guta „moj san“.

Međutim, kako se motivi, fraze, raspoloženja prelivaju iz jednog tipa organizacije teksta u drugi, njihove uzajamne interakcije prenose se i na plan erotskih slika u trećem, „talasavom“ tipu (štampan je kurzivom i bez velikog slova na početku kratkih, često eliptičnih rečenica u prezentu), koji i grafički sugeriše kvalitete katarzičnog iskustva čije modalitete tako sočno i minuciozno opisuje, ne ukidajući njihovu snolikost. Tom kvalitetu doprinosi i prelaz sa prvog i drugog na treće lice, kao da slike i čulni utisci koje evociraju potiču iz imaginarnog, permanentno sadašnjeg prostora u kojem se stapaju sećanja na intimno doživljeno i(li) viđeno, snovi, projekcije ispunjene želje i sanjarije, kao i likovi voljenih/željenih. S obzirom na to da se direktni govor voljene osobe u ostalim delovima teksta prenosi kurzivom – a pritom je njegovo stvarno, fizičko postojanje ionako izmičuće i neizvesno, kao da je materijalizovano halucinantno sećanje na doživljaje tela, dodira, pogleda i glasa, kao da junakinja iznova proživljava njegovo prisustvo, njegove reči i postupke – ove erotske scene mogle bi biti i njegovo, a ne „delo“ junakinje/pripovedačice. Mogle bi biti njegov „umetak“ ili pak, što zvuči najprimamljivije, njihov koautorski rad, najviše nalik poetizovanom scenariju. U svakom slučaju, implicitna erotika postaje – „neskriveno“ – eksplicitna i telesna. Poslednja erotska scena, koja se odvija pred staklenim zidom biblioteke, ostavlja neizvesnom mogućnost onih unutra, potpuno udubljenih „u svoje poslove i dane“, da vide šta se dešava s one strane možda samo jednostrano providnog stakla. Drugim rečima, sekvenca erotskih scena ljubavnike, na kraju, iz zatvorenih prostora intime izvodi u svet. Pitanje vidljivosti neskrivenog i pitanje mogućnosti ili sposobnosti začitanih očiju da sve vide (ili nadziru?) proširuju domen značenja opisane situacije, dok u sferu čistog i totalnog, samodovoljnog, od svega ostalog izolovanog užitka uvode momente nelagode i kolebanja.

Uprkos čitalačkom očekivanju koje nameće kompozicija kroz ciklično ponavljajući sled, uslovno rečeno, lirskog, epskog i dramskog (ili panika–nesanica–erotika), poslednji od osam zvezdicom (i spiskom napitaka) odvojenih delova nije tripartitan: „trijadi“ ili „triptihu“ (bošovskom „vrtu“ u kojem razlika između užitka i mučenja nije uvek ni jasna ni stalna) nedostaje erotska sinteza, pa se knjiga završava sećanjem na prvo seksualno iskustvo s voljenim, tačnije njihovim razgovorom nakon toga i njegovim rečima koje su zapravo izraz bezuslovne podrške.  Otuda „stub“ ipak može da ima i drugačije značenje. Ili da ga, makar potencijalno, sadrži kao svojevrsnu utopiju, kao što spavanje obuhvata paradoksalni san (o kojem junakinja razgovora s partnerom). Prividna, formalna nedovršenost teksta odbacuje ideju konačnog razrešenja prikazanih muka i borbi sa sobom, svetom u sebi i oko sebe; u datom okruženju, ostaju „dakle: napetost, nesanica, neprekidno rastuća narativna nepogoda, narativni vrhunac, skučena kuhinja…“ s početka knjige, iz perioda pre dolaska „ti“, jer ti svojom brigom, pažnjom, podrškom i empatijom od njih ipak ne može(š) da spasi(š) – nešto (još) uvek nedostaje, nešto (još) nikada nije bilo dovoljno tu da bi savršena celina bila moguća.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović