Titula za Redžija
Enklava je, pod uredničkom palicom Zvonka Karanovića, poslednjih godina postala prava mala fabrika novih knjiga mladih autora i autorki. Ovakvu bi situaciju, inače, trebalo pozdraviti i podržati. No, kako je reč o sve prisutnijoj (i po kvalitet pogubnoj) praksi pretvaranja izdavačke kuće u familijarnu podružnicu radionice za kreativno pisanje – koja za posledicu ima galopirajuću inflaciju naslova, a u ovom slučaju i (ne samo vizuelno) prepoznatljivu uravnilovku hipstersko-(kc)grad(ov)ske estetike, u okviru koje se retko kad pojavi nešto zaista vredno pažnje – stvari ipak treba uzeti s krajnjim oprezom.
U toj naplavini produkcije svoje sigurno mesto zauzima i novi, drugi roman prozaiste i pesnika Vladana Krečkovića, Večeras padaš sam – krimić uronjen duboko u našu savremenost, koji prati zgode i nezgode dva prijatelja na pragu svojih tridesetih, jednog u Obrenovcu, drugog u Beogradu, i njihove prateće probleme s porodicom, partnerkama, poslovima i parama. Međutim, u poplavi južnih vetrova i državnih službenika – krimi-trilera koji su, izuzmemo li nekolicinu marginalizovanih medija, postali gotovo jedini izduvni ventili preko kojih je u ovoj zemlji još moguće javno progovoriti o sprezi države i kriminala – domaće knjige sa sličnom tematikom teško uspevaju da pariraju svojim mlađim ali neuporedivo moćnijim žanrovskim ortacima s velikih platna i striming servisa. Da bi to učinile, nije dovoljno da imaju „dobru priču“ i uzbudljiv zaplet; neophodno je da budu i pripovedno besprekorne, jezički ingeniozne, formalno inovativne i/ili karakterno neponovljive. A Krečković nam, nažalost, za sada daje samo natruhe toga.
Dva glavna junaka se, kako to biva po zakonima forme, uzajmno dopunjuju i zavise jedan od drugog. Po pravilu, elokvetniji od njih diktira priču, a nepatvoreniji vodi radnju, i taj odnos ne može da bude ravnopravan. Problem s ovom knjigom je u tome što prevladava pripovedač koji je blagoglagoljivi davež, pa roman pati od nezgrapnog viška materijala i pomanjkanja stilske ekonomije. Preterano deskriptivan i neselektivno obilan jezik – kao i, na mahove, wanna be sočno-dovitljivi registar (u uspelijim trenucima dovoljan da čitaocu izmami osmeh odobrenja, u drugim pak dostojan najgrozomornijih stilskih rešenja Vladimira Tabaševića ili Milice Vučković) – iskorišćen kao pokušaj vernog prenošenja govornog jezika, a ne kao, recimo, izraz kopirajterske profesionalne deformacije lika, ozbiljno pati od nedostatka ironijske distance i često zapada (sam) u sopstvenu karikaturu. Pored toga, radnju zagušuje neprestana pripovedačeva perspektiva, njegovo suočavanje s egzistencijalnim dilemama koje nikako da poprimi zahtevani stepen ozbiljnosti, kao i bolna prosečnost i neupečatljivost njegove ličnosti. Takav okvir potom utiče i na spuštanje lestvice čitaočevih očekivanja, a čitanje svodi na napeto, ali površno iščekivanje narativnih preokreta i raspleta.
S druge strane, Krečković nam je podario jedan vanredno uspeli karakter: simpatično blesavog, sirovo srdačnog, naivnog i iskošeno lucidnog Redžija, kroz čiju se životnu priču – siromašno poreklo, prinudno šljakerisanje od ranog doba, problem sa kockom i lokalnim kriminalcima, neodrživa ljubavna veza sa Sonjom – donosi temeljan i porazan presek aktuelne društvene situacije. Ima blage ironije u tome što je on svoj nadimak dobio po američkom košarkašu koji je obeležio devedesete a da nikad nije osvojio šampionsku titulu. Svaki Redži, avaj, ima svog Džordana, a u ovom slučaju tu funkciju ne preuzimaju ni lokalni gangster ni bivša devojka već – najbolji prijatelj, koji na kraju završava s perspektivnom i voljenom partnerkom, na pragu prelaska iz ralja kreativno-industrijskog pisanja u izazove istinski smislenijeg života, dok Redži ostaje kao neki daleki odsjaj tragičke figure. Ironično je i to što upravo njemu pripada bez premca najbolji odeljak romana, koji se nalazi u trećem (od četiri) poglavlja, kada se reč – konačno – potpuno prepušta ovom naelektrisanom mladiću i kada direktno čujemo njegov glas, a priču uspemo da sagledamo iz njegovog ugla. Jezički i afektivni intenzitet ovog ulomka teško je izboreni vrhunac čitave knjige, koja bi bila višestruko bolja da je autor imao (stvaralačke i pripovedne) snage da takvu energiju iznese na više od petnaestak stranica. No, bio bio to tada sasvim drugačiji, ambiciozniji i radikalniji roman.
Kao što je Krečkovićeva prethodna knjiga, zbirka poezije Pariz, Teksas, ponela ime po filmu Vima Vendersa, tako se i ovde mogu pronaći slične aluzije, a najsmislenija jeste ona koja – naslovom poslednjeg poglavlja – priziva film Lilja zauvek, čija preteća atmosfera nepravde progoni skoro svaku scenu ovog romana, koji, i pored toga, ne uspeva da dosegne mračnu poetičnost kultnog švedskog ostvarenja. Ipak, na tom su tragu svi kvaliteti knjige: well wrought triler, osetljiv na konkretne društvene i klasne determinante savremene Srbije, s nepogrešivim prikazom kriminalne pozadine lokalne političke fasade te otuđujućim štimungom ažurirane verzije nadzornog kapitalizma. Sve ukupno – da ostanemo u okvirima žanra i recentnih mainstream izdanja – neuporedivo zanimljivije od kvaziprovokativnih edgy trilera Vladimira Kecmanovića ili predvidljivih nadriistoriografskih mistifikacija Dejana Stojiljkovića, dakle: uspešnije kao dokument vremena nego kao književno ostvarenje, dovoljno za prosečan roman koji može da postane dobar komercijalni film.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Srdjan Veljović
