Učitelj sveznalica

Dijagnoza o domaćem školstvu odavno je postavljena: već barem tri decenije ono tavori u glibu zastarelosti i zapuštenosti, krutosti i korumpiranosti. Đaci se kroz ovaj sistem podučavaju da, zdravo za gotovo, prihvataju sve što im se utuvljuje u glavu s pozicije autoriteta, ma ko da se tamo nalazi, a ne da povezuju ono što uče sa onim što žive. Srce školske tame čini njegovo visočanstvo test – usko zamišljena, standardizovana, jednoobrazna i kvantifikujuća provera znanja – u čije je uspešno savladavanje, nauštrb svih drugih aktivnosti, upregnuta celokupna prosvetna mašinerija. Ideja vodilja, formalno zacementirana famoznom “Strategijom razvoja obrazovanja do 2020. godine”, svodi se na luk(r)a(ti)v(n)o srbogojstvo: Srbi srpsko znanje prenose Srbima, pri čemu oni sa vrha ove sa dna bezobzirno izručuju zakonu tržišne potražnje. Nedavno uvedeno dualno obrazovanje je, između ostalog, fatalna posledica takve politike.

Dejan Ilić, koji bez sumnje spada među najupornije kritičare ovakve koncepcije obrazovanja – pa je i Fabrika knjiga, čiji je urednik, u poslednjih desetak godina načinila veliki educational turn – jedan je od retkih koji, osim primedbi i zamerki, neprestano nudi alternativne modele prosvetne politike i nove predloge za nastavni program. Na njegov osnovni stav – da je razgovor o školi uvek i razgovor o tome u kakvom društvu želimo da živimo – nadovezuju se pokušaji da se odgovori na tri ključna pitanja u ovom polju: čije se znanje uči u školama, kome je ono namenjeno i ko od njega ima koristi. Pošto se najčešće ispostavlja da to znanje nema nikakve veze sa konkretnim životom dece, koju škola takoreći otuđuje ili odučava od života, Ilić smatra da je nužno preokrenuti stvari i poći odozdo: od same dece i njihovog svakodnevnog iskustva. Takav pristup uzima u obzir društveni kontekst obrazovnog procesa i teži da đake osvesti o društvenoj nepravdi, osposobi ih za kritičko mišljenje i (pre)osmišljavanje vlastitog iskustva, odnosno da ih obrazuje za demokratiju.

U tom procepu između interesovanja dece i nametnutog kurikuluma upravo bi popularna kultura – koju u najvećoj meri “konzumiraju” baš đaci – mogla da se iskoristi kao veoma pogodno sredstvo plodnijeg susreta između dece i škole, i otuda Ilićev opravdani predlog da ona treba da se uvrsti u školski program. Pored toga, budući da se obrasci i vrednosti života u zajednici oblikuju u polju kulture, škola bi takođe trebalo da ponudi đacima alatke za razumevanje i vrednovanje kako visoke, tako i popularne kulture. Važnije je, uostalom, kako nego šta se čita ili gleda, jer to da li će dela imati emancipatorsku ili konzervativnu funkciju na kraju manje zavisi od njih samih a mnogo više od njihovih tumača. Ovakvim potezom pokazalo bi se i preko potrebno “poštovanje prema svakodnevnom iskustvu dece iz redova lošije stojećih društvenih grupa, što bi zauzvrat trebalo (pedagoški) da osnaži njihovo samopoštovanje”.

Fantastična škola, iako doslovno podeljena na pet odeljaka, u suštini se sastoji iz tri celine: u prvoj su okupljeni tekstovi o recentnim prevodima knjiga autora koji se bave obrazovanjem i društvom; drugu, centralnu i najopširniju, čine konkretni predlozi za novi nastavni program tj. tumačenja niza dela sf-a, horrora i fantastike (knjiga, filmova i stripova); treća je posvećena knjigama o obrazovanju domaćih autora, ali i teorijskim knjigama o književnosti, kulturi i društvenim mrežama. Na kraju je, kao pogovor, izdvojen prilog o stripu Hellboy, u kojem se sustiču gotovo sve teme kojima se knjiga bavi, a pre svega preklapanje biblijskog imaginarijuma iskonske borbe dobra protiv zla sa pitanjima radničkih prava i njihovog (samo)organizovanja koje bi vodilo promeni društvenog poretka.

U tekstovima koji čine okosnicu knjige po pravilu se vuku paralele između predloženog dela i tekućih društvenih zbivanja – na primer, District 9 i izbeglička kriza, Joker i Trump, eXinstenZ i medijska manipulacija i sl. – kako bi se ona zamišljenim čitaocima dodatno približila i učinila aktuelnijim. Pri tom, Ilićeva osnovna namera je da đacima pokaže šta znači ideološki tumačiti dela i kako to treba činiti, što tako upadljivo izostaje iz domaćih čitanki. Najzanimljivija i najpodsticajnija su, zato, ona mesta koja govore o ideološkim pretpostavkama žanrova epske i naučne fantastike (kao otelovljenjima modernističkih i antimodernističkih tendencija), o filmovima koji (apologetski ili kritički) tematizuju same škole, o meritokratiji kao izgovoru za nepravdu, o (anti)demokratskim kapacitetima superheroja, o zombijima kao radničkoj klasi itd. Naročito su važna razmatranja o odnosu između celokupne industrija zabave, s jedne, i morala, politike i ideologije, s druge strane – kada se, na primer, pronicljivo zaključuje da se “na tržištu zabave dobro prodaje pobuna, ali ne i prikazivanje razloga za pobunu” – a neka od važnih pitanja koja se tu pomaljaju jesu: može li komercijalna umetnost da ima subverzivni potencijal ili zašto dajemo novac nekome ko nas uverava da nije sve u novcu. Autor, naravno, smatra da ne bismo smeli da se oglušimo o ove ambivalentne poruke dela popularne kulture, ali je čvrsto uveren da sloboda naše interpretacije može da prevagne nad prinudom njihove interpelacije.

Dejan Ilić je, kaže Nenad Veličković, rođeni predavač, pa je i ova knjiga pravi pravcati udžbenik i pouzdan priručnik, kojim Škola za “petparačke” priče dobija svoj “žanrovski” nastavak i dodatak. Međutim, iznenađujuću novinu predstavlja pokušaj autorove intervencije (i) u nastavu veronauke, što na njegov dositejevski angažman baca i neznatnu senku svetosavskog kvaziprosvetiteljstva. Radikalniji zahtev bio bi, recimo, da se veronauka potpuno izbaci iz sekularne škole, a predloženi stripovi – iako tematizuju odnos lične i božje volje, otkrivenje, eshatologiju i verovanje kao temelj zajednice – obrađuju na časovima maternjeg jezika. Sem toga, Ilić retko dovršava svoja tumačenja (što je opravdano imajući u vidu pedagoški aspekt knjige), i radije se fokusira na kontekstualizaciju, postavljanje okvira za razgovor o delu i dalje usmeravanje tumačenja nego na bespogovorno insistiranje na vlastitoj interpretaciji. No, taj gest sokratovskog dijaloga – sa sve referisanjem na sopstvene tekstove kao na razgovore – može ponekad i da zavara, jer upravo je u takvom susretu, kako je to u emancipatorskom i antisokratovskom duhu tvrdio (Iliću mrski) Rancière, vazda prisutno suptilno usmeravanje ka poželjnom ishodu, na kraju čega se Sokrat (Ilić?) uvek pokazuje kao autoritet koji zna i čijoj se strani treba prikloniti.

Svi ponuđeni predlozi za drugačiji kurikulum su konstruktivni, dobronamerni i pametno osmišljeni, i zaista ima gorke ironije u tome što, u našim uslovima, čak i ideja da se dela naučne fantastike uvrste u lektiru predstavlja naučnu fantastiku. Ilićevo bezmalo fanatično poverenje u fantastične škole izraz je temeljnog uverenja da je svet moguće menjati nabolje racionalnim kapacitetima ljudi i da “emancipatorske poluge modernosti” – među koje spada i obavezna škola – treba upotrebiti za pobošljanje vlastitog položaja, a ne odbaciti ih. Škola, po njemu, ne bi trebalo da bude puka reprodukcija društva niti nekakvo izolovano polje, već platforma koja je u stanju da društvo obuhvati u celini i pokuša da ga razume i/ili podvrgne preispitivanju. Međutim, ovaj maksimalistički zahtev ne uspeva da ispuni ni sam autor, ostavljajući po strani, na primer, analizu trenutno najuticajnijih popkulturnih pojava poput muzičke industrije ili društvenih mreža kao što su Instagram, Tik-Tok i brojni Youtube kanali. Tako je, barem do naredne knjige, mladima ovaj prostor prepušten za samostalno istraživanje bez smernica edukatora.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović