Ovo traje dugo

Kako razrešiti nakaradno i apsurdno – teorijski gotovo nemoguće, ali u našoj praksi ipak postojeće – krivo srastanje neregulisanog turbokapitalizma i neupokojene ratne prošlosti devedesetih? To je ključno pitanje koje postavlja Siniša Tucić u novoj zbirci pesama Mehanički monstrumi (Enklava, Beograd, 2020). Odsustvo odgovora na to pitanje je utvara koja se provlači kroz zbirku i izranja na površinu teksta u različitim kontekstima i oblicima.

Zbrika se uobličava kao pesničko kretanje kroz noviju istoriju i fragmente socijalne realnosti, reminiscencije na lektiru, teorijske koncepte od feminizma do kritike totalitarizma i kapitalizma. Heterogenost, kako u smislu društvenih tema kojih se pesnik dotiče, tako i s obzirom na različite periode iz novije istorije o kojima piše, ispostavlja se samo kao površinska. Pojedine pesme napisane su i pre dvadesetak godina, ali njihovo značenje, iako u današnjem kontekstu dobija nove akcente i mogućnosti interpretacije, u osnovi ostaje isto.

Milenijumski prelazak na projektni, menadžerski kapitalizam, jeste prelazak na proizvodnju samih potreba potrošača, gde je kritika već inkorporirana u sistem i tako lišena istinske subverzivnosti. U našem kontekstu taj novi duh kapitalizma ima svoje nezanemarljive specifičnosti i lokalni kolorit, oko kojih Tucić fokusira niz pesama iz nove zbirke. On ironizuje novi jezik korporativnog kapitalizma, gde rad nije proces nego projekat, obrazovanje je obuka, a sve pod kontrolom vrhunskih lidera budućnosti. Predsednik države je takođe menadžer, pre svega PR-agent, a ne političar: „Vaš predsednik vas voli,/ menadžer će boravak u logoru učiniti prijatnim.“ Aluzije na aktuelnu raspodelu pseudopolitičkih uloga nisu destimulisane, jer „diktatura je zanat/ koji se uči“.

Niz pesama donose portrete društvenih marginalaca sa novosadskog predgrađa, ratne izbegličke sudbine koje do danas nemaju naznake integracije u novu sredinu i normalnog života. Oslikano je društvo u kome sistemski nema pravne zaštite ni dostojanstva za radnike, kao što nema širokodostupne zdravstvene zaštite za bolesne. Socijalna beda i bezizlaz prepliću se sa ideološki šizoidnim nuspojavama tranzicije i metastaziranog nacionalizma, poput likova „pravoslavnih pankera“. Te naratizovane pesme mogu se čitati i kao nacrti za romane. Tucić slika društvo oko sebe kao vrednosni vakuum, kao zatvoreni palanački prostor u kome se ni u tragovima ne mogu naći normalnost i elementarno građansko dostojanstvo. Internet postaje jedini kanal kojim je moguće izmestiti se iz tog zatvorenog postapokaliptičnog okruženja.

Ratovi devedesetih ostaju za Tucića prelomni događaj. Sadašnjost, iako već četvrt veka udaljena od rata, i dalje je postratna i postapokaliptična, jer gotovo sve što je u društvu loše – a loše je skoro sve – svoj koren ima u devedesetim. To nije samo generacijski pogled na postjugoslovenske ratove, radi se o političkom moralu i samosvesti koji nameću takvu perspektivu. Pesnik zalazi u privatne motive iza ratnih nepočinstava koja se po automatizmu smatraju kolektivno-nacionalistički inspirisanim. To nije univerzalizacija ili relativizovanje zločina, već empirijski pogled na kontingentnost mržnje i individualnost poriva za osvetom, koji se naknadno prenose na kolektivni plan međuetničkog ili međuverskog neprijateljstva.

Eliptični stih, intelektualna ironija niskog intenziteta i polemičko-argumentativni ton pesničkog izlaganja, prepoznatljivi iz autorovih prethodnih zbirki, obeležavaju i novu knjigu. Probijajući se kroz talog socijalnog i istorijskog, pomalja se Tucićeva pesnička vizija koja počiva na jasnoj opoziciji idealnog i materijalnog, subjekta i objekta, duha i tela. Kretanje te pesničke imaginacije u okviru pojedinačnih pesama ima ustaljenu putanju: najpre se emancipuje od konkretnog društvenog okvira iz kojeg polazi, da bi se na kraju u njega opet vratila, prošavši prethodno kroz misaonu apstrakciju i jezičku kristalizaciju. Istorijsko zlo se prenosi na metafizički nivo, ali se ne ostavlja tamo, već se vraća u – etički jedino održivi – domen realno-istorijske kolektivne odgovornosti i individualne krivice. Tako svaka Tucićeva pesma čini zatvoreni krug poetske i intelektualne dijalektike.

Zbirka nije podeljena na cikluse, ali se u njenom sklopu ocrtava linija tematskog kretanja od početnog fokusa na lokalnim postjugoslovenskim istorijskim simptomima i društvenim ambisima, preko univerzalno zahvaćenih fenomena i ćorsokaka globalnog kapitalizma, sve do ličnog egzistencijalnog sudara sa tom realnošću, koja neminovno obuhvata oba pomenuta konteksta. Polazna tačka Tucićeve pesničko-intelektualne nevesele avanture je svest o dematerijalizaciji društvenih odnosa i ideologije. Ključna je dilema, da li je u takvom kontekstu moguća realna, subjekatski delatna pozicija.

Ljudsko telo postaje objekt civilizacije, potrošni materijal u procesima biopolitike. U tom smislu je iskustvo života sa invaliditetom bitno za zbirku i ono se proteže u dva pravca: najpre iz indvidualno egzistencijalne perspektive, ali naglašen je i njegov društveno-simbolički aspekt, koji vodi ka temi narativa političke korektnosti. U blago satiričnom tonu pesnik govori kako o konzervativnom strahu od razgradnje patrijarhalnih društvenih matrica i heteronormativnih identiteta, tako i o imperativu političke korektnosti, koji s jedne strane oslobađa manjinske identitete normativnog nasilja, kako simboličkog tako i telesnog, ali ih istovremeno – pošto istovremeno dematerijalizuje i deindividualizuje telo („Čovek je tabela,/ čovek je grafikon.“) – praktično desubjektivizuje.

Na jednom polu tog kompleska je subverzivno-emancipatorski potencijal imperativa političke korektnosti u odnosu na etnički nacionalizam, retrogradni i opresivni patrijarhat, kao i religijski fundamentalizam; dok se na suprotnom polu, kada ti narativi prerastu u diskurzivne instrumente uspostavljene hegemonije – što bi se uslovno moglo tvrditi za aktuelni trenutak u razvijenim demokratijama tzv. prvog sveta – gubi njihov emancipatorski potencijal i oni postaju totalizujući diskursi potčinjavanja i kontrole. U aktuelnom srpskom kontekstu, politička korektnost još uvek ima nedvosmisleni subverzivni karakter, kao vid diskurzivne borbe manjinskih emancipacija i sekularizacijskih težnji unutar duboko patrijarhalnog i klerikalizovanog društva.

Kafkijanski kompleks u Tucićevoj poeziji prenet je u virtuelni stupanj „bombe-civilizacije“. Identitetska konfuzija i egzistencijalna nelagoda u postmodernom digitalnom dobu ukršteni su sa nepristajanjem na modernistička diskurzivna ograničenja, hijerarhije i hegemoniju. Pesnikovo stanovište svakako je daleko od konzervativno-katastrofične žalopojke nad savremenim svetom, sve češće u našem (pseudo)intelektualnom mejnstrimu. To je očigledno u naslovnoj pesmi koja ima epilošku funkciju u zbirci, a izvedena je kao parodično-polemičko pismo iz budućnosti upućeno Disu i njegovoj „Jutarnjoj idili“.

Zbirci Mehanički monstrumi prethode četiri Tucićeve pesničke knjige, Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001), Nove domovine (2007) i Metak (2012). Iako spada u autore koji se kako poetičko-stilski tako ni tematski bitno ne menjaju, svaka njegova nova zbirka je intrigantna i važna za pesničku scenu. Ta poezija je sumorna i onespokojavajuća, ali nije pesimistična ni fatalistička; takva je, kakva jedna poštena i hrabra poezija u dvadeset prvom veku mora da bude.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović