Vreme stida i razonode

Dok se u tematskom središtu niza evropskih romana na početku 21. veka nalazi ambivalentni autorski osećaj stida prema vlastitom socijalnom i klasnom poreklu, novi roman Barbi Marković obeležava jedan drugačiji stid. Radi se o stidu prema zemlji porekla, ili precizno govoreći, prema društvenom i kulturnom nasleđu Srbije iz 1990-ih. Za razliku od većine antiratnih i antinacionalističkih tekstova postjugoslovenskih književnosti, koji počivaju na direktnom polemičkom i satiričkom impulsu, autorka temi devedesetih prilazi s istorijske i emocionalne distance, istovremeno rezignirano i razigrano. Naslovnu sintagmu – verschissene Zeit – čiji bi direktni prevod bio usrano vreme, autorka nezvanično prevodi živopisnom i u krajnjoj liniji preciznijom sintagom – spičkano vreme.

O devedesetima je u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji već pisano (i pevano), ali kao i svako prelomno doba u istoriji neke zajednice, ono je neiscrpna tema koja se sa protokom vremena transformiše u diskurzivni univerzum citata, interpretacija i arenu ideoloških sukoba. Slično kao prema Prvom ili Drugom svetskom ratu, svaka nova generacija na ovim prostorima određuje se prema nasleđu devedesetih, tako da je ta tema danas pre svega ideološki lakmus-test za onoga ko o njima piše.

 Slučaj Barbi Marković specifičan je u tom kontekstu jer autorka već dugo živi u Beču i piše na nemačkom. Njen roman napisan je tako da ima dodatnu otkrivalačku i etno-političku komponentu, budući da je namenjem publici koja nije neposredno upoznata sa društvenim realijama o kojima je reč. Na jezičkom i kulturološkom nivou roman je stoga prevod neprevodivog. Ciljano uprošćena leksika i sintaksa signal su da je tekst oblikovan unutar drugog jezika; šavovi tog veštačkog spoja vidljivi su na primer u pojašnjavajućim autorskim fusnotama. Nepodudarnost i jezička otuđenost teksta – koji kao da je poput plastične presvlake navučen preko društvene realnosti o kojoj govori – istovremeno simuliraju diskurs digitalnog doba. Ogoljen i mehanizovan jezik u krajnjoj liniji proizvodi poetički višak u proznom tekstu.

Pored toga što je baziran na estetici i predstavljačkim strategijama video-igara, žanrovsku matricu teksta čine coming of age narativ, omladinski i avanturistički roman. U središtu radnje ove postmoderne bajke je tinejdžerka koja devedesetih odrasta u beogradskom naselju Banovo brdo. Zajedno sa svojim starijim bratom i prijateljicom iz komšiluka, romkinjom Kasandrom, oni čine (anti)heroje potrage i zapleta koji uključuje ekscentrične naučnike, lokalne kriminalce i turbo-folk milje iz tog doba. Iz naučnofantastične književnosti i kinematografije preuzet je i parodiran motiv putovanja kroz vreme s ciljem da se naknadno utiče na istorijske tokove i preusmerava budućnost.

Neutralni koncept vremena kao prazne i naknadno nametnute arhivske pregrade koja se puni istorijskim sadržajima ukršten je s razumevanjem vremena kao izvandruštvene sile koja nadilazi političke datosti i podriva društvenoistorijske procese. Funkcija fikcionalnog putovanja kroz vreme nije samo implicitni uvid o zatvorenom krugu i večnom prezentu političke i socijalne distopije u Srbiji. Njegov efekat ogleda se takođe u multiplikovanju identiteta junakinja i junaka, o temporalnom izmeštanju iz jednog vlastitog ja u drugo, što je još jedna dodirna tačka romana sa ontološkim matricama video-igara.

Prološko poglavlje, smešteno u sredinu osamdesetih, donosi prvo suočenje petogodišnje junakinje sa fenomenima vremena i prolaznosti, odnosno njenu inicijaciju u prostor istorije i civilizacije. To se može čitati kao alegorija za Jugoslaviju koja na prelazu iz osamdesetih u devedesete izlazi iz mitski depolitizovanog socijalističkog perioda i ulazi u romanesknu istoriju nacionalističkog košmara, građanskog rata i socijalnog beznađa. Figura oca, nasilnog vojnog oficira i primitivnog porodičnog autokrate, takođe je oblikovana kao alegorijska predstava Srbije devedesetih; njegova detronizacija i sakaćenje – u alternativnoj prošlosti – ujedno su (nemoguća) utopijska projekcija izbavljenja porodice.

Bezosećajnost naratorskog glasa može se uporediti sa digitalnim programima za čitanje teksta, ali je takođe izraz ironije koja se može dovesti u vezu sa namešteno nadmenom hipsterskom pozom, kao reaktualizovanim oblikom dendizma i njegovog elitističkog prezira prema društvenoj okolini. Ali u književnom svetu Barbi Marković to je ujedno već i parodija hipsterske (sup)kulture i njenih vrednosnih koordinata. Slična dvostruka ironijska oštrica primenjena je, primera radi, na neke od neuralgičnih tačaka iz istorije jugoslovenskog socijalizma: na pokret nesvrstanih i studentski protest 1968. Infantilizovana perspektiva usložnjena je naratorskim glasom u drugom licu koji nedozreloj junakinji hladno i naoko bezinteresno tumači paradoksalnu i nadrealnu stvarnost koja je okružuje. U osnovi romana je postupak satiričke kontramajeutike, što bi značilo porađanje – ne razuma – već ludila i abnormalnosti iz ljudi i društvenog okruženja o kojima se piše.

Društvena panorama „Svedevedesetih“ („die Allneunziger“) obuhvata – između ostalog – turbofolk, video-igru Mortal kombat (1 i 2) i latinoameričku sapunicu Kasandra, zatim balkansku proročicu Kleopatru, kraljicu među proročicama, „Oči boje duge“ Dr Iggija i Džejevu „Nedelju“, sve do nenadmašnog hita „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, čiji doslovni prevod na nemački efektnije od svega svedoči o nadrealnosti društva; tu su naravno redovi u prodavnicama i pred benzinskim pumpama, apokaliptični javni prevoz, hiperinflacija i dileri deviza, dizelaši, mafijaši, udbaši i ratni zločinci, ratni profiteri i posleratni biznismeni. Socijalna zona sumraka nije samo scenografija u koju je smeštena radnja romana već je njegova glavna tema.

Pri rekonstruisanju društvene panorame devedesetih, koja se razvija kao narativno gomilanje predmeta, odeće, (pop)kulturnih proizvoda i tipičnih situacija iz beogradske svakodnevice tog doba, ključna perspektiva i sentiment mogu se okarakterisati kao antinostalgija, za razliku od formalno sličnih postupaka iz narativa tzv. jugonostalgije. Autorka preokreće jedan od tipičnih političkih mitova o zlatnom dobu i isporuluje čitaocima priču koja je njegova negacija. Devedesete su oblikovane kao ostvarena distopija i okamenjeni društveni prezent. U tome se ogleda smisao epiloga romana, smeštenog u godinu 2001, na scenografiju prvog pokušaja gay parade u Beogradu.

Sastavni deo romana je zasebno štampana brošura u kojoj su likovi i radnja romana transponovani u društvenu igru, dok se pripadajuće karte i mape mogu preuzeti na sajtu izdavača. Za razliku od nekih ranijih knjiga srpske književnosti, namenjenih ljubiteljima ukrštenih reči ili oblikovanih kao priručnici za gatanje, roman Barbi Marković nije primer političkog eskapizma niti relativizovanja, odnosno neobaveznog poigravanja istorijskim temema.

U prvom romanu Izlaženje, „remiksu“ Bernhardove novele kojim se autorka etablirala na nemačkoj književnoj sceni, devedesete su ideološki talog i simbolički negativ jedne anestezirane i, kako će se ispostaviti, kratkotrajne i bezrazložno optimistične faze iz prvih godina 21. veka. U narednom romanu Superherojke mozaički je preko životnih priča iz miljea postjugoslovenske umetničke emigracije u zapadnoj Evropi oblikovana priča o nekadašnjoj zajedničkoj zemlji i posledicama njenog raspada. U novom romanu autorka hronološki ide korak unazad, ali tako paradoksalno stiže do aktuelnog političkog trenutka. Odabravši da o devedesetima govori posredno, u tekstu provučenom kroz estetsko sito video-igara i naučne fantastike, Barbi Marković je u krajnjem učinku na planu intelektualne kritike i umetničkog razobličavanja postjugoslovenskih društvenih procesa otišla korak dalje od mnogih drugih tekstova koji su toj temi prilazili polemički direktno.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović