Maska u ogledalu

„Teško mi je govoriti kao žena.

Mogla bih biti žena kao što ljudi bivaju shizofrenici

i skrivati maternicu u stisnutoj šaci velikog muškarca.“

Eho navedene replike kojom se otvara knjiga ranih dramskih tekstova Ivane Sajko Žena-bomba (2004), nakon što je odjekivao u potonjim autorkinim žanrovski hibridnim, proznim i postdramskim tekstovima – pomenimo antiratni roman o devedesetima Rio bar (2006), uobličen kao mozaik subverzivnih ženskih monologa – doseže sve do njene nedavno objavljene knjige. U kratkom romanu Male smrti, taj eho međutim kao da stiže na kraj svog puta, do granica čujnosti, gde se preobražava u svoju pojavnu suprotnost. U novoj knjizi autorka naime na scenu proznog teksta izvodi muškarca i daje mu priliku da govori o sebi i u svoje ime. Ispostaviće se da je to ubojit način da se izrazi jedno feminističko stanovište i dekonstruiše patrijarhat kako u društvenim institucijama tako i unutar književnog kanona. Ali krenimo redom.

Pozicija koju Ivana Sajko danas zauzima na postjugoslovenskoj književnoj mapi i put koji ju je do tog mesta doveo u mnogome su tipični za hrvatsku književnu i umetničku scenu tokom poslednje dve decenije. Od početaka u okviru zagrebačkog izvedbenog i teorijskog kolektiva BADco, kao mlada autorka koja, prema vlastitim rečima, piše drame koje nisu drame i prozu koja nije proza, njena pozicija i književni rad, uz podršku međunarodnih fondacija i prevodilačkih mreža, postepeno uplovljavaju u okvire interkulturne i, možda još preciznije, transkulturne paradigme, postajući deo glavnog toka savremene evropske kulturne i intelektualne produkcije. Ocrtana putanja ogleda se na kraju i u podatku o autorkinom aktuelnom mestu boravka: Berlin.

Roman Male smrti može se čitati kao autorski pokušaj da se podvuče crta i sumira kako vlastiti tako i kolektivni pređeni put u poslednjih nekoliko decenija. U tom poduhvatu autorka nastoji da izbegne pojednostavljujuće perspektive i crno-bele zaključke, ali ne odriče se potpuno moralizatorske perspektive, koja potom i sama postaje predmetom esejističkog propitivanja i dekonstrukcije. Pripovedni okvir teksta je putovanje vozom mlađeg sredovečnog intelektualca, novinara i pisca, iz malog priobalnog mesta u Hrvatskoj u kojem je odrastao, prema Berlinu, gradu u kojem je često boravio i gde nakon raskida dugogodišnje veze namerava da otpočne novi život.

Tekst obuhvata misaoni tok naratora u prvom licu, koji naizmenično kruži oko nekoliko uporišnih tačaka i linija u sećanju. Prva je detinjstvo u dalmatinskoj seoskoj sredini, sa babom koja se brine o dvojici dečaka, dok majka, koja je prethodno sa decom pobegla od njihovog oca, alkoholičara i nasilnika, odlazi u Nemačku kao gostujuća radnica. Drugi tok je koncentrisan na pripovedačevo vreme provedeno sa ženom od koje se upravo rastao, pre svega njihov zajednički intelektualno-boemski život u Berlinu. Na rubovima teksta oslikana je i evropska izbeglička kriza iz 2015, koja se prelama i ukršta sa gastarbajterskim narativom iz vremena jugoslovenskog socijalizma.

Glavni junak je umorni postjugoslovenski i evropski intelektualac koji iz metaforične i stvarne evropske periferije putuje u simbolični i stvarni centar savremene Evrope. Na tom putu osim ličnih dilema i privatnih protivrečja, bezuspešno pokušava da se suoči sa ključnim društveno-političkim pitanjima sveta u kojem živi. Uokvirene depresivno-melanholičnim tonom pripovedanja, koji je samo delimično rezultat ljubavnog raskida, a više plod junakovog karaktera i pogleda na svet, ocrtajavu se konture savremenog globalnog trenutka kojim ne samo da dominiraju nepojmljive socijalne i ekonomske nejednakosti, već i očigledna nemogućnost realnog zasnivanja pravičnijeg poretka i odsustvo ostvarive političke alternative.

Majčino gastarbajtersko iskustvo iz Zapadne Nemačke osamdesetih osvetljeno je paralelno sa aktuelnim migrantskim tokovima miliona ljudi iz Azije i Afrike, sa nejednakošću, diskriminacijom i implicitnim rasizmom upisanim u te društvenoistorijske trendove. Jugoslovenski i postjugoslovenski kontekst poprimaju crte evropskog unutrašnjeg Drugog i postaju simbolične društvene koordinate za aktuelnu globalnu podelu severa i juga. Životna putanja junaka i različiti društveni konteksti kroz koje se ona razvija svedoče s jedne strane o relativno velikoj socijalnoj i klasnoj prohodnosti savremenog evropskog društva, i tako kontrastno potcrtavaju paradokse, pre svega diskriminatorku i rasističku prirodu odbijanja da se imigrantima iz ekonomski deprilivegiranih delova sveta pruži mogućnost integracije.

Roman Ivane Sajko tako se nadovezuje na liniju savremenog evropskog romana koji su na veliku scenu pre desetak godina iznele knjige Annie Ernaux Godine i Didiera Eribona Povratak u Rems: autofikcijski narativi koji počivaju na paradoksima klasne prohodnosti i otvorenosti, s jedne, i klasne predodređenosti i neprekinute reprodukcije razlika, s druge strane. Antijunak romana Male smrti, identitetski i intelektualno raspolućen između balkanskog ruralno-patrijarhalnog porekla i zapadnoevropske intelektualno-beomske sadašnjosti, uobličava se kao simbolična figura, bezmalo satirički tipizirana kada je reč o pripadnicima postjugoslovenske intelektualne i umetničke elite uključene u evropsku fondacijsku produkciju umetnosti i njene vrednosne koordinate. Autorka te kulturne trendove kritički oslikava kao okvir frustrirajućeg ali, u krajnjoj liniji, udobnog prekarijata, kao novi oblik dekadentne građanske boemije.

Samosažaljenje i autoviktimizacija junaka postepeno se gomilaju do mere kada postaju karikaturalni i autoparodični; tu spadaju i njegova tobožnja stvaralačka kriza, kao i način na koji bi želeo da piše i teme koje ga opsedaju. Figura pripovedača može se naposletku čitati prevashodno kao narativna maska, kao rodno kamuflirani autorkin alter-ego. Kao takav on je istovremeno izraz samopropitivanja i autokritike, jer ne samo da autorka pripada istoj (post)jugoslovenskoj generaciji kao i njen junak, već su im zajednički i spisateljsko-intelektualni habitus, kao i niz biografskih pojedinosti.

U neočekivanom završnom preokretu junaka naknadno vidimo u novom svetlu, što ga čini alegorijskom  karikaturom savremenog evropskog muškog intelektualca, depresivnog i neproduktivnog, načelno altruističnog, ali u praksi egomaničnog i narcisoidnog. Simpatije se tako jednoznačno premeštaju na stranu njegove partnerke, koja u tekstu ne dobija glas ni mogućunost da ispriča vlastitu priču. Ona je postavljena kao njegova suprotnost, književna prevoditeljka koja u okvirima esnafskog prekarijata i uprkos njemu, čini sve da izbegne depresiji i samosažaljenju, i ona je ta koja do kraja nastoji da sačuva njihovu vezu. Pročitan na ovakav način novi roman Ivane Sajko ukazuje se kao vešto postavljena književna zamka i interesantan intelektualni izazov upućen čitalačkoj publici.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: P. Gunjić