Ulični jež

„Mama, napokon!“, rečenica koja stoji na početku i na kraju novog romana Vladimira Tabaševića, tačka je iz koje, pred početak rata u bivšoj Jugoslaviji, počinje ali u kojoj se ne dovršava junakovo sećanje. Razrešenja ni utehe nema, kao ni povratka u imaginarnu mamadžbinu, kako je narator naziva. Oslobođenja od traume nema, ostaje samo večito kruženje tekstualnog sučeljavanja sa njom.

Zabluda Svetog Sebastijana poetizovani je narativ o odrastanju koji iz dečje perspektive predstavlja iskustvo ratne traume i izbeglištva. Prelazak iz predratnog hercegovačkog malovaroškog miljea u beogradsko predgrađe početkom devedesetih donosi rascep u porodici, smrt roditelja, osećaj nepripadanja novoj sredini, život u siromaštvu, klasnoj potčinjenosti i socijalnoj bezizglednosti. Odrastanje mladića-izbeglice u kriminogenom miljeu ulice, u radikalnosti i brutalnosti ratnog zaleđa (koje to zvanično nije bilo), ne vodi ka ličnom sazrevanju, nego uslovljava egzistencijalne i psihičke krize i pokušaj samoubistva.  

Naratorsko Ja projektuje se u destabilizovane i identitetski umnožene figure. Ta različita Ja često su ne više od čvorišnih tački u kojima se jezička masa sećanja zgušnjava i privremeno obrazuje konkretna lica. Karlo i Dino, kao odjek Džekila i Hajda, derivati su i nove inkarnacije Denija, glavnog junaka prvog Tabaševićevog romana Tiho teče Misisipi (2015). Oni su autorovo drugo ja, ili tačnije, drugo ti: ponekad ne više od imena koje slobodno pluta površinom teksta, najčešće narativna maska iza koje se autor zaklanja, da bi na kraju figurirali kao rivali u groteskno melodramskom ljubavnom četvorouglu. Narativni tok se razvija asocijativno, fragmenti teksta donose obilje različitih recikliranih stilova, parodije, pastiša, ulomke i travestije raznih žanrovskih matrica. Pomenuta gotik opereta u dekoru srpske tranzicije, iz drugog dela romana, počiva na niskim strastima, zločinu, preljubi, nepouzdanom očinstvu, figurama izgubljene dece i pronađenih roditelja, što je kopča novog romana sa prethodnim Pa kao (2016).

Iako se ponekad preigra u jezičkim vratolomijama koje postanu same sebi svrha, generalno su lirizacija proznog jezika, metaforizacija i igre rečima originalni i efektni. Tabaševićevo pripovedanje je lirski rad sećanja u jeziku i kao takvo je zavodljivo. Jezik se odlepljuje od (ne)stvarnosti na koju (bi trebalo da) upućuje i zakrivljuje se prema samom sebi. Paralelno sa tim metajezičkim slojem naracije, kroz tekst tiho teče i njegov metamemorijski sloj. Roman ne nastaje isključivo kao tekstualni performans vlastitih uspomena, bile one stvarne ili fiktivne, lične ili kolektivne, nego takođe u vidu narativnog i (pseudo)filozofskog ispitivanja fenomena sećanja.

Autobiografski utemeljena naracija o ratu, kao u romanu Tiho teče Misisipi ili pre toga u pesničkoj zbirci Kundak (2012), izvedena je iz infantilizovane perspektive. Iako dečja perspektiva ne ogoljuje do kraja uzroke i ideološke mehanizme proizvođenja rata – kao što je to slučaj u najboljim primerima postjugoslovenske antiratne proze (npr. Miljenko Jergović, Nenad Veličković, Ivana Sajko, Selvedin Avdić) – kod Tabaševića ona ne dovodi ni do moralne relativizacije i pojednostavljivanja (kao na primer u romanima Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića ili Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić). Saznajna perspektiva deteta je poput prazne table na kojoj iskustvo i jezik rata ostaju jasno ucrtani. Kao posledica tog kontrasta pripovedanje je ironično, na momente cinično, sudar dečje i perspektive odraslog u osnovi je gorko komički, ponekad crnohumoran. Ako već nije temeljnije razotkrio i dekonstruisao uzorke rata i zločina, kod Tabaševića barem nema samosažaljive patetike žrtve i neutemeljene autoviktimizacije.

 U romanu je iz autentične perspektive autsajdera prikazano licemerje zvanične državne politike, međunarodnih organizacija, ali i moralno problematična kulturna i umetnička eksploatacija izbegličkih sudbina. Koliko je u klasnom smislu osvešćen i subverzivan, toliko je Tabašević u rodnom smislu konvencionalan i ostaje u granicama patrijarhalne kulture. Kritika klasne nejednakosti ide pre svega na račun rodnih stereotipa, sam po sebi razumljivi mačizam glavnog junaka reprodukuje vladajuće patrijarhalno-seksističke matrice. Kao i u prethodnom romanu, ženski likovi ne samo da su negativno prikazani ili groteskno izobličeni, nego im je unapred ukinuta mogućnost da se ostvare kao aktivni subjekti, oni su svedeni na dvodimenzionalne, pre svega seksualne, objekte. Lik majke je odsutna i neuhvatljiva figura, nedostupna i kada je tu, ljubavnica drugih muškaraca, i na kraju, majka kao majčin grob. Podrugljivo-satirični portreti pozorišne rediteljke Eme i njene prijateljice i konkurentkinje Žane, u kontektsu savremenog srpskog društva i izvedene na tako jednosmeran način, u nadmenom, samozadovoljnom tonu, u najmanju ruku su nesuvisli i imaju autoparodični povratni efekat.

Naslovna metafora i njeno otključavanje u tekstu romana svakako nije najuspeliji aspekt knjige. Sveti Sebastijan bio je rimski vojskovođa koji u javnoj službi progoni hrišćane, dok privatno ispoveda istu veru. Prema predanju je, kada je razotkiven, izboden strelama tako da mu je telo ličilo ježa, što je motiv koji se u romanu pojavljuje u višestrukim metaforičkim i simboličkim aplikacijama. Ispostavlja se da se zabluda iz naslova odnosi pre svega na predvidljivo postadolescentsko otrežnjenje, na saznanje o nemogućnosti života raspolućenog između imaginicije i realnosti, između ličnih ideala i paklene društvene zbilje, kao i na uvid o problematičnosti jednoznačne moralne polarizacije između dželata i žrtve. Ova poslednja mogućnost naročito je banalizovana u epizodi o zabludi agenta tajne policije koji kontroliše progresivnu umetničku scenu. Takvo (koeljovsko?) variranje naslovne metafore, na sreću, nije preplavilo roman u celini.

Po lirizmu i hermetičnosti naracije, kao i autoreferencijalnom jeziku, roman se može uporediti sa prozom Srđana Srdića. Bitna razlika između dvojice autora je u različitom iskustvu sa devedesetim godinama, sa ratom i njegovim posledicama. Tabašević u tom smislu pripada generaciji rođenoj u drugoj polovini osamdesetih, među kojom treba pomenuti romane Proleće se na put sprema Bojana Krivokapića ili Uhvati zeca Lane Bastašić. Perspektiva te generacije na jugoslovenske ratove ima granični oblik fenomena koji Merien Hirš naziva postmemorijom. Granični u smislu da se traumatični događaji nisu desili pre njihovog rođenja, ali tako da oni u to vreme nisu bili ni odrasli ljudi, u stanju da događaje na adekvatan način razumeju. Trauma stoga i jeste i nije neposredno njihova, sablasti koje ih proganjaju istovremeno su i vlastite i nasleđene. Namesto fotografije – koja je za Hirš ključni medij u posredovanju traume/sećanja kod postgeneracije – u Tabaševićevoj prozi dolaze fotografije jezika, okamenjeni snap shot isečci pohranjeni unutar naratorove jezičke memorije.

Tabaševićeva jezička imaginacija i spremnost da piše o iskustvu deprivilegovane društvene margine bitno su osveženje u našoj prozi. Rat devedesetih kao temu možda nije do kraja iscrpeo, ali autobiografski utemeljenu perspektivu deteta na taj rat čini se da jeste. S druge strane, ratno izbeglištvo devedesetih u našoj književnosti još čeka obradu izvan pojednostavljujućih pogleda sa strane i različitu od onih koji reprodukuju srpske nacionalističke narative (kao na primer Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića). Aktuelna društvena realnost, preplavljena nasiljem i radikalizovana do granica patološkog, u koju je zakoračio u romanu Pa kao i završnim segmentima Zablude Svetog Sebastijana, ostavlja dovoljno neistraženih tematskih prostora. Pored toga tema migracije, kao nezaobilazni fenomen u globalnom okviru, u odnosu na koji autor ima insajdersku perspektivu, otvara obećavajuće mogućnosti za nove knjige.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović