Osujećeno stasavanje

Prozu sa ratnom tematikom sa prostora bivše Jugoslavije poslednjih godina karakteriše jedna književna dominanta – pozicija deteta, sa svojom infantilnom, nepouzdanom i fragmentarnom perspektivom. Ova dioptrija često unosi postupke pometnje u istorijski i hronološki sled stvari, kao i u sam postupak svedočenja, usled manje ili više voljnog očuđenja rata kao i celokupnog iskustva ratne svakidašnjice. Kod Nikole Leskovara, autora rođenog u Mostaru 1983. godine, dobitnika književne nagrade „Prozak“, ne samo da se oseća izvesno stilsko poigravanje ovim efektom očuđenja stvarnosti, upravo kroz poziciju retkom bolešću i granatiranjem Tuzle sputanog i fragmentisanog dečijeg svedočenja, već se ta stilska prezasićenost pretvara u svojevrsni književni manirizam i manifest. Čitalac je tako prepušten klizavim asocijacijama uzbuđene psihe koja sve oko sebe pretvara u metaforu, ili pak, manje ili više svesnu i uspelu alegoriju. Gotovo svaki prizor je bačen u kovitlac poetizovanih metafora i alegorijskih opisa, sa opasnošću da se prohodnost teksta zakrči usled gusto posejanih znakova dečijeg „slenga“. Jezik svedočenja proizveden za potrebe ovog stila, sastoji se iz mešavine bošnjačkog  i zagorskog govora.

U jednom detalju, dečak izgnan iz Tuzle u Varaždin, pod stepenicama, u podrumu, skriva „zabranjenu“ biblioteku pisanu sprskohrvatskim jezikom i sa tipičnom infantilnom naivnošću i imaginativnom zaigranošću upušta se u bukvalizaciju jezičkih zabrana: Ne pokazujemo ih nikome jer nas televizor upozorava da jezik  pravi genocid nad ostalim jezicima. Zamišljam slova skupljena na raport u abecedi, a zatim raspoređena strateški po knjizi kako iskaču iz nje kao iz bunkera i ubijaju druga slova.

Tijelo od soli se može tumačiti kao politička parabola, neka vrsta osavremenjenih komentara na Životinjsku farmu, koju glavni protagonista intenzivno čita, poredeći društvenu nomenklaturu sa onom orvelovskom, animalizovanom i hijerarhizovanom. Političkom scenom defiluju depersonalizovane funkcije – Odijela (političari), Uniforme (vojnici) i Haljine (sveštenici) – dok su oni, emigranti iz Bosne, podjarmljeni i potlačeni, krajnje izopšteni, smešteni u neku vrstu „rezervata“. Dečakova porodica na čelu sa ocem koji je bivši JNA pilot, odbija da se povinuje zakonima rata koji se vodi na zemlji, u vazduhu i u medijima, mada mora da poklekne pred zakonima zemlje i „gravitacije“ i da uđe u jedan oblik nevoljnog agrarnog, zemljoradničkog pakta sa „Odijelima“ i „Haljinama“. Očeva ratarska avantura na „ničijoj zemlji“, bivšoj imovini jednog austrijskog grofa koju dečak imenuje Grofovo, biva kompromitovana, baš kao i socijalistička utopija jugoslovenske federacije. Stoga se potlačeni i desetkovani, za koje narator gaji posebnu vrstu saučešća, upoređuju u ovom bestijarijumu nekad sa gubarima, a još češće sa amebama, kao što se i čitava Jugoslavija upoređuje sa ameboidnim identitetom. Ljudske amebe ipak u strahu drhte „trepetljikama“, pred funkcijama. Uprkos „kozjoj tvrdoglavosti“ i „slonovskim zanosima“, ovi hipertrofirani, mutirani oblici „iščezlog sveta” se moraju povinovati divljoj privatizaciji prirode i društva.

 S obzirom da ispovedni modus stalno narušava političko-alegorijski tok, narativ ostaje „neodlučan“, trajno u raskolu sa žanrovskim normama, oscilirajući između autobiografskog i autofiktivnog obraćanja. Prisutno je i epistolarno „putovanje u prošlost“ u već fatalnu 1994. To „putovanje u prošlost“ se odigrava preko pisama koje dečak šalje neimenovanom vršnjaku koga pamti sa slike iz porodičnih albuma, opominjući ga uvek iznova da nikako ne odlazi 25. marta na Tuzlansku kapiju. Dečak koji je večno zarobljen u strahu od masakra koji se već odigrao, pokušava ovim fiktivnim činom da „preokrene“ tok događaja, bezuspešno intervenišući u prošlost koja je postala večna loša sadašnjost. Time je vrlo je precizno i tačno lociran mehanizam rada svake „neprerađene“ traume.

Narator ipak dosta neuverljivo, s obzirom na vlastiti uzrast, poseduje čitav niz znanja i registara. On vešto posreduje između tuđih književnih tekstova, od Meše Selimovića i aluzija na njegovog derviša koji je ironizovan u liku njegovog tuzlanskog ujaka i strastvenog vernika Nurudina, preko ničeanskih i krležijanskih, blasfemičnih metafora o društvenoj gluposti, neuništivoj poput gravitacije, do pseudonaučne, geometrijske ekspertize o idealnim proporcijama Fibonačijevog niza.

Veliki problem za narativnu uverljivost dela jeste upravo pomenuta simulirana infantilna perspektiva koja je zapravo samo manevar permanentnog deskriptivnog uopštavanja svakog, čak i onog najbanalnijeg, detalja. Ono što dodatno komplikuje narativ jeste činjenica da se ova maniristička, prevelika zrelost javlja u kombinaciji sa trenucima sasvim naivne, dečije zabune, poput one u uvodnom prizoru  kada dečak veruje da na komadu ispaljene granate vidi zapisan broj sopstvenog stana. I u poratnoj emigraciji, u Vinkovcima, pa čak i u „zrelom“ studentskom dobu, u Rijeci, gde protestuje za bolje studentske uslove, narator se služi potpuno istim izolovanim metodama naizmeničnog, kontradiktorno naivnog i suviše zrelog zahvatanja u stvarnost. Satirični i parodijski fragmenti se kreću od onih stvarno nadahnutih i uspelih, do onih mahom repetitivnih i trivijalnih. U početku oneobičena, uspela mesta, kada se više puta variraju poput fiksnih poetskih slika, gube na svojoj neobičnosti, troše se i okoštavaju. Detaljni opisi likova i pojava nekad zaista daju nov ugao kao u primeru kada protagonista posmatrajući devojčicu Almu u koju je potajno zaljubljen kako se igra školjkama i puževim kućicama pokušavajući da ih složi „u savršen niz“, primećuje pri tom i „crne rupe“ iza Alminih očiju koje ga asociraju na kosmičku „prazninu“.  Ti motivi savršenog kosmološkog niza koji biva narušen ratom, kao i crnih rupa koje proviruju iza gotovo svih pogleda, počinju međutim da se repriziraju kao okamenjeni opisi koji ne dozvoljavaju i najzad blokiraju dalji tok slobodnih asocijacija. Metamorfoza mnoštva detalja u monotoniju istosti, prisutna je u ponavljanju gotovo identičnih celina sa minimalnim izmenama konteksta. Tako se crkva upoređuje sa kafanom Dayton (aluzija na čuveni Dejtonski sporazum je više nego očigledna) ili pak sa riječkim Pozorištem, te sa svakim tipom javne scene, i svuda se, se kao u nekoj predvidivoj vašarskoj predstavi, do u lošu beskonačnost vrte isti rituali, „udaraju se dumine i izgovaraju riječi bez pokrića“.

S druge strane, postupak „svođenja na apsurd“ (reductio ad absurdum) ponekad uspeva zbog toga što se oslanja na ironizovanu naivnost i lažno „poverenje“ u svet onakav kakav „jeste“ odnosno  kakvim ga vladajuće strukture predstavljaju. Parodijski efekat apsurdizacije posebno je jak kada se u mrežu lutajućih asocijacija hvataju neke neodržive konzervativne „hipoteze“ koje svešteničke Haljine izdašno plasiraju putem televizije: one da se ruka od masturbacije može osušiti ili one da je zemlja ravna ploča. Sugestija je tako jaka da se čini da se iza Varaždina, tog jugoslovenskog „Islanda“ proteže krajnja granica zamislivog sveta, da preti stvarno survavanje sa ivice zemlje, u potpunu distopijsku nedođiju, ukoliko se ijednog trenutka posumnja u vladajuću sliku sveta. Doktrinarno dejstvo ideologizovane stvarnosti neutrališe se čestim eskapističkim planovima, recimo o plivanju na neimenovano „Ostrvo“, za koje čitalac samo može da pretpostavi da je mesto sabiranja mrtvih duša dece sa Tuzlanske kapije koja često „posećuju“ naratora, iskrsavajući i oživljavajući pred njim u trenucima kada se i on grčevito bori za sopstveni opstanak.

Reprizna alegorizacija retke bolesti, koja za posledicu ima česte nesvestice i kolapse usled nagomilavanja viška soli u organizmu, pati od istih opasnosti „organske“ prezasićenosti do koje dovodi stalno posezanje sa prenesenim značenjem svega u tekstu. Stiče se utisak da je fragmentarnost teksta donekle iznuđena, zbog nemogućnosti da se kompozicijski osmisli veći i kompleksniji narativ. Štaviše, umesto osećaja progresije pri čitanju često postaje dominantna sugestija da je ovaj roman u fragmentima samo „beskonačna“ varijacija simbolike već sažete naslovom, simbolike deteta celog od „soli i sećanja“.

Situacija „deteta od soli“ je tako proizvedena u novi „iznuđeni“ tip graničnog stanja egzistencije i kazivanja. U pitanju je telo koje stalno podleže sopstvenoj dematerijalizaciji i dekomponovanju, višestruko sabotirano kao misaoni subjekt, baš kao i sam narativ ovog „romana bez romana“.  Ovo telo i nije dečije, već pre svega „rizomski“ entitet, višestruko isključen, poreknut, nepripadajući. Baš zbog te lepeze raznih marginalizacija i sveprisutne opresije, ovo delo odiše sugestijom da se takva ekskomunikacija, kao i sabotaža smisla i značenja može desiti i svakom čitaocu ponaosob, ma kako otvoreno, svesno i predano pristupio samom činu čitanja.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović