Gde smo sve mogli

Dosadašnji životni put pojma jugonostalgija nije jednosmeran i složeniji je od drugih oblika crvene nostalgije u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka ili nemačke ostalgije. Nastao kao stigmatizujuća etiketa nacionalista i antikomunista za one koji su početkom devedesetih mislili drugačije, od završetka ratova i zaglavljenosti društva u bespućima tranzicije značenje i upotrebna vrednost termina se postepeno transformišu. Tokom poslednje decenije, u delima nove generacije autorki i autora koji se života u socijalističkoj Jugoslaviji ne mogu sećati iz prve ruke, taj ideološki kompleks postaje još radikalnije izraženi emancipacijski narativ u odnosu na one o kojima su pisali, na primer, Mitja Velikonja povodom fenomena titostalgije ili Aleksandar Bošković u studiji o Leksikonu YU mitologije.

U taj korpus književnih tekstova može se svrstati i novi roman Ane Vučković, koji nije – ili je možda samo u tragovima – naknadna nekritička idealizacija jednog doba, udružena sa kič ikonografijom svakodnevnog života u SFRJ. Sećanje na tu zemlju ovde je prevashodno subverzivni kontranarativ u odnosu na postjugoslovensku stvarnost kojom dominiraju etnički nacionalizmi, desekularizacija i repatrijarhalizacija, a sve to u kontekstu neregulisanog postratnog turbokapitalizma.

Na doslovnom nivou teksta, Yugoslav je kratak poetizovani roman o gubitku oca. Istovremeno je glavni lik, oko čijeg života evokativno kruži traumatizovani naratorski glas, ne samo prototipski predstavnik jugoslovenske baby boom generacije, već očev životni put – i smrt – simbolično-alegorijski oslikavaju društvenu istoriju SFRJ. Ime Jugoslav se u tekstu romana pre može shvatiti kao ćerkin post festum nadimak za oca nego kao njegovo ime, dok se u naslovu romana, koji se promenom prvog slova transformiše u internacionalno poznatu amblemsku oznaku nekadašnje Jugoslavije, pravi još jedan korak u odvajanju priče od bukvalnog značenja.

Za razliku od postjugoslovenskih književnih i filmskih narativa gde je otac negativna figura, po pravilu ratni zločinac ili saučesnik u ratnoj mašineriji (G. Vojnović, D. Karakaš, M. Dinić), roman Ane Vučković pripada suprotnom tipu, gde je otac žrtva raspada zemlje i rata, odnosno žrtva tranzicije. Rođen u Nikšiću „pedeset i neke“ u siromašnoj radničkoj klasi, odrastao u ulici Pete proleterske, student u Beogradu sedamdesetih, a potom mladi jugoslovenski inženjer na privremenom radu u nesvrstanim afričkim i azijskim zemljama. Početak novog milenijuma, koji dočekuje nezaposlen, kao tehnološki višak, označava njegovu simboličku smrt, dok fizička stiže kasnije u vidu kancera, nakon nekoliko godina koje provodi zamotan u ćebe ispred televizora.

Ćerka-naratorka, sa druge strane, prototip je autorkine generacije rođene osamdesetih. Ako otac pripada naraštaju koji je sa raspadom države izgubio sve, generacija ćerke je ona koja nije više imala šta da izgubi i koja – u trenutku iz kojeg se pripoveda – već zalazi u sredovečnost uz tranziciju koja se ne završava. Mešavina ironičnog i lirskog pripovednog tona, iskošene rodne uloge i postpatrijarhalna porodična dinamika, izbavljaju roman od utapanja u stereotipe. Očeva biografija istovremeno je okvir za autobiografiju naratorke, u tekstu koji prati životnu putanju oca ostaju pohranjeni tragovi odrastanja kćeri, u čemu se ogleda žanrovski sloj razvojnog romana, odnosno narativni portret umetnice u nastajanju, vešto izveden sa autoironičnim otklonom.

Naracija o očevoj smrti otpočinje iz naivno-začuđene, neintelektualne perspektive deteta, koja, iako možda ima poetskih kvaliteta, zapada u iritirajući nameštenu infantilnost i banalnosti. Ali kako roman odmiče, naratorka prerasta te pripovedačke dečje bolesti i kada fokus pređe na rekapitulaciju očevog života, kristališe se jedan dobro naštimovani narativni ton u vidu proznog lirizma i poetske senzibilnosti u doživljaju sveta, združenih sa fragmentima esejističke refleksivnosti.

Ako se trauma smrti roditelja ne može tekstualno preraditi ni kognitivno prevazići, naratorka Ane Vučković uspeva da je barem prividno anestezira preusmeravanjem teksta ka telesnom, hedonističkom aspektu života. Hrana zauzima bitno mesto u čulnom posttraumatskom posredovanju ličnog, porodičnog i kolektivnog sećanja, kao fizički kontrapunkt metafizičkoj temi smrti. S tim u vezi nameće se zanimljivo poređenje romana sa savremenom svetskom tzv.   migracijskom književnošću, gde se hibridni identiteti koji nastaju i talože se unutar iskustva raspolućenosti na privatni prostor porodice i javni prostor stranog društva u kome se živi plastično daju prikazati preko socijalne simbolike i kulturne metaforike hrane i kuvanja. Naratorka Ane Vučković ceo život je na istom mestu, u Beogradu, ali se u novim društvenim okolnostima, u postjugoslovenskoj tranzicionoj Srbiji, oseća kao strankinja, kao prinudno iseljena.

Ironijski pripovedni impuls udružen sa lirsko-evokativnim reprodukovanjem generacijskih narativa, poznat iz njenih prethodnih knjiga Epoha lipsa juče (2003) i Plišani soliter (2007), dobija u novom autorkinom romanu društveno-istorijsku kristalizacijsku tačku u obliku metaforično-alegorijskog retroutopijskog kontranarativa o socijalističkoj Jugoslaviji. „Ne znam da li može da ti nedostaje ono što nisi imao, ja mislim da može, tako ja s Jugoslavijom“, tvrdi naratorka i to je ključni iskaz za razumevanje simboličkog značenja romana, koji se u tom smislu može dovesti u vezu sa postmemorijskom paradigmom Marien Hirš, ali i tu na specifično postjugoslovenski način. Ishodišna tačka traume ovde nije stradanje prethodne generacije, već je to predstava o jednom nestalom, uništenom svetu koji u sećanju ima povlašćeno mesto i koji se identifikuje sa pravim, autentičnim životom „gde smo sve mogli“.

Jugomelanholija Ane Vučković, iako možda unapred svesna svoje uzaludnosti i nemoći, kritički je usmerena pre svega prema aktuelnim društvenim prilikama. Objekat te nostalgične čežnje bitan je prevashodno kao potencijalni kontranarativ, lišen u krajnjoj liniji svog objektivnog istorijskog sadržaja i značenja. Simbolički utopizam romana elegijski je sumiran u refrenskom ponavljanju uzvika „daj mi iluziju“ i „daj mi Jugoslaviju“. Lična, privatna trauma – smrt oca – dobija oblik društveno-istorijske alegorije i postaje tako politički čin i strategija emancipacije, gde akcenat nije na smrti jedne države i jednog doba, nego na ubistvenom karakteru aktuelnog stanja. Roman se u poslednjim rečenicama uprkos svemu otvara prema budućnosti, prosev optimizma čitaocima na kraju ipak nije uskraćen.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović