Sloboda i nesigurnost

Dvadeset prvi vek je odavno počeo, deca koja se rađaju ovih dana, doživeće i dvadeset drugi vek. Ta činjenica nije uvek sama po sebi jasna čitaocima savremene srpske književnosti, pogotovo konzumentima onog dela književnog mejnstrima nametnutog od strane nacionalističke akademske elite. U savremenoj poeziji i prozi postoji, na sreću, i drugačiji tok. Njega čine uglavnom mlađi autori i autorke koji su za početak, u smislu vrednosnih kooordinata i umetničkog senzibiliteta, svesni sveta i veka u kojem žive.

Tom toku pripada i Jasna Dimitrijević, koja je, nakon prve prozne zbirke Prepoznavanja (2015), nedavno objavila novu knjigu kratkih priča Fibonačijev niz. Osam priča skupljenih u knjizi napisane su u tradiciji Čehova i Karvera, ali smeštene u naš aktuelni društveni kontekst. Radi se o prozi koja nastaje izvan epskog horizonta, fabula je implodirala u samu sebe, a fokus preusmeren ka unutrašnjem, psihološkom životu junakinja i junaka. Na površini hladni, prividno  flegmatični naratorski glas ostaje uzdržan i distanciran od sveta koji prikazuje. Umesto klasično razvijene radnje, jedna replika ili neočekivana mini-epifanija prelamaju priču i raskrivaju egzistencijalno stanje u kojem se protagonisti nalaze.

Za razliku od Karverove proze čiji su protagonisti prosečni pripadnici američke srednje klase (po pravilu muškarci, belci, heteroseksualci), proza Jasne Dimitrijević na scenu izvodi pripadnike marginalnih, diskriminisanih grupa, i to u rodnom, klasnom, etničkom, zdravstvenom i seksualnom smislu. Njeni protagonisti na različite načine su različiti: muškarac patuljastog rasta, žena koja se bori sa sterilitetom, homoseksualac, žena obolela od raka, albanska starica. Na površinu međutim isplivava njihova istost, kako kada su u pitanju egzistencijalni strahovi i osujećenost, tako i u smislu istrajnosti da ih očaj i beznađe ne preplave do kraja. Melanholična čežnja za drugačijim, lepšim, srećnijim životom ide uz pasivnost, kao kraj iluzije da se bilo šta – kao na društvenom, tako na ličnom planu – može promeniti. Kontrapunkt takvoj spoznaji čine tragikomička atmosfera i autoironični stav protagonista. Njihovo držanje odaje plemeniti, intelektualni oblik novovremenog stoicizma, koji na čitaoce ima katarzično dejstvo.

Psihologizacija ne izvlači tekstove izvan društvenog konteksta, oni ostaju s jedne strane opštevažeći, ali istovremeno društveno i istorijski jasno određeni. Proza Jasne Dimitrijević smeštena je u okruženje posttranzicione depresije, socijalnog prekarijata i bezizglednosti. Nekoliko snapshot uzoraka: diplomirani filolozi prinuđeni su da rade kao taksisti, dok tranzicioni profiteri iz političko-kriminalnog miljea i njihova deca čine novu društvenu kvazi-elitu; turbo-folk je dominantna kulturna matrica među generacijom rođenom u vreme rata i raspada Jugoslavije; opustošeni hoteli iz vremena socijalizma čekaju na pljačkašku privatizaciju i zatvaranje. U knjizi se takođe ogleda aktuelni trenutak globalizovanog sveta: organizovani kriminal koji ne zna za etničke i verske granice, globalna ekonomska nejednakost, deprivilegiranost i eksploatacija stanovnika trećeg sveta, itd. U priči koja otvara zbirku, mlada beogradska intelektualka i avanturistkinja dospeva u Venecuelu, gde počinje da radi kao profesorka engleskog jezika u jeftinom bordelu, zvanično devojačkom internatu pod upravom crkve.

Na početku sredovečnosti, junakinje i junaci još uvek nisu načisto sa novom realnošću, još uvek ne u potpunosti srođeni sa novim vlastitim ja. Generacijska perspektiva je autobiografski uslovljena: reč je o autorkinoj generaciji, rođenoj krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, koja je odrastala, kako u jednoj priči stoji, u vreme „zlih karnevala“ s početka devedesetih. Junakinje i junaci Jasne Dimitrijević i dalje su deca svojih ostarelih roditelja, dok su roditelji zatečeni i nesnađeni u posttranzicionom okruženju. Sećanje na detinjstvo nije samo sećanje na drugo ja, nego na drugo vreme i drugačije društvene okolnosti. Ženski likovi određeni su egzistencijalnom jezom sredovečnosti, osciluju između nametnute društvene norme i straha da, ako se normi ne potčine, budu izopštene i ostavljene same, kako od strane roditelja, tako i od strane partnera.

Muški likovi, poput oca-homofoba ili muža koji ne prihvata ženinu odluku da ne želi decu, nisu jednostrane negativne figure, nego su takođe kao individue uhvaćeni u mrežu nametnute patrijarhalne kulture. Patrijarhat i homofobija, socijalna devastiranost, korupcija i nepotizam, u pričama Jasne Dimitrijević pokazuju se kao strukturna obeležja društva. Oni čine nadređenu i nedodirljivu kulturnu i običajnu normu – nevidljivi ali sveprisutni duh palanke – kojoj se svi podčinjavaju i pristaju na takva pravila igre, iako su svesni da tako uzrokuju i vlastitu i patnju bližnjih.

Queer tematike u savremenoj srpskoj književnosti gotovo da nema, a pogotovo unutar mejnstrim scene. Kod oficijelne akademske kritike to je prokažena tema o kojoj se ima ćutati jer podriva patrijarhalni poredak i nacionalni identitet. U tom kontekstu prekretničko značenje imao je roman Uroša Filipovića Staklenac (2002). Queer tema je u drugom planu u Izlaženju Barbi Marković, dok su poslednjih godina objavljeni romani Papirne disko kugle Dragoslave Barzut i Proleće se na put sprema Bojana Krivokapića, kao i zbornik Pristojan život – Lezbejske kratke priče sa prostora ex-Yu (2012, prir. D. Barzut). U savremenoj BiH književnosti queer prozu objavljuju Lamija Begagić i Lejla Kalamujić, njihove knjige štampane su i kod srpskih izdavača. Priča „Zima“ Jasne Dimitrijević priključuje se tom post-yu književnom queer kanonu u nastajanju.

Glavna junakinja naslovne priče kao taksistkinja na aerodromu dočekuje svog omiljenog filmskog režisera. U pitanju je Džim Džarmuš, upravo pristigao u Beograd gde je gost na festivalu Emira Kusturice. Fikcija se upisuje u tamnu zonu stvarnog događaja (dolazak Džarmuša na Kustendorf 2009), a tekst zadržava društveno kritički potencijal: Kusturica je opisan kao „državni vlastelin“ okružen nacionalističkom kulturnom prominencijom. Status i ideološka pozicija antiglobalističkih narativa i praksi dotaknuti su tako i u lokalnom okviru i na globalnom planu. Priča je takođe aluzija na epizodu „Los Anđeles“ iz Džarmuševog filma Noć na zemlji. Junakinja doživljava američkog reditelja kao „autora svoje biografije“, što je pre svega autopoetički komentar. Džarmuš nije samo samozatajni junak priče, nego je njegova filmska poetika paradigmatična za priče iz Fibonačijevog niza. Knjiga se tako pridružuje pesničkoj zbirci Petra Matovića Koferi Džima Džarmuša, kao omaž reditelju i njegovom uticaju na mlađu srpsku književnost.

Zbirka Jasne Dimitrijević odličan je primer vešto i odmereno napisane, rodno samosvesne i društveno angažovane književnosti, primer proze koja se i poetički i etički slobodno može nazvati antipalanačkom književnošću.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović