Imperativ kretanja

U nedavno objavljenoj knjizi poezije, Ilhan Pačariz se donekle nadovezuje na poetičke okosnice svojih prethodnih zbirki: Sobni nomad (2011) i Oniričke pesme (2015). U Vrtlogu (2019), vešto i dosledno spaja narativno-deskriptivni i ispovedni model pesme sa začudnim minijaturama u kojima se određeni svakodnevni prizori ili ideje transponuju u simptom, simbol ili nadrealnu sliku. Posebnost ove poezije vezuje se za atmosferu koja izrasta iz suptilnog podrivanja logike, i to na mikroplanu, kroz neočekivane epizode, očuđujuće reakcije ili zaključke, izostanak poente ili obrta. Na taj način se stvaraju pukotine kroz koje se baca svetlost na pluralna tumačenja i interpretacije, koja bi insistiranjem na poenti završila u jednoznačnosti ili slepoj ulici dociranja.

Pesma Svedok, pisana u drugom licu, najduža je u zbirci „narativna“ pesma koja mapira i rekonstruiše kafanski incident, policijsko isleđivanje i jednu naknadnu epizodu. Naraciju komponovanu u triptih, čija forma podseća na poemu, odlikuje izvesna dramska napetost, zvaničnost i taksativnost, kao i neposrednost upravnog govora. Ona se može čitati i kao parodija drevnog herojskog epa ili speva. Pokušaj da se iznudi svedočenje dešava se kroz identitetsko svrstavanje koje vrši policijski inspektor: I ti i gazda ste Sandžaklije./ Možda je imao povjerenja u tebe. Jesi li vidio/ neki pištolj u šanku? U pesmi je indikativno višestruko problematizovanje sećanja, budući da je večeri kada se odigrala tuča, na kameri zabeležen trenutak razgovora koji učesnik, sada – svedok – naknadno ne uspeva da rekonstruiše.

U Pačarizovoj poeziji događa se povratak na relativno stabilan lirski subjekt koga je moguće dosledno mapirati u vremenu i prostoru. Umesto skrivanja iza različitih lirskih maski, jedno isto pesničko „ja“ se prikazuje kroz iznijansirane perspektive i uglove. U pitanju je muški subjekt koji se seća svog detinjstva i tinejdžerskih dana, naizmenično introvertiran i ekstravertiran, autorefleksivan, blago sentimentalan i sklon detaljima, pa i njihovom fetišiziranju. Ali to je i neko ko ima distancu spram prošlog trenutka, ko je u procesu menjanja i kontemplacije nad doživljenim, zbog čega se većina pesama bliži dnevničkim zapisima i moguće ih je zamisliti kao fragment ili belešku. Nemali broj pesama su posvete – roditeljima (posebno ocu), običnim, anonimnim ljudima (Neznanac, Čudak), radnicima i prolaznicima, šumi, mravima, štenetu po imenu Kafka.

Posvete (preminulom) ocu diskretne su i atipične: od pokušaja imaginiranja trenutaka njegovog života sa fotografije, na kojoj kao mladić stoji na rukama (Smeje se zemlji), do pesme igrive atmosfere Čokolada sa lešnikom. Njen narativni hod popisuje sve slatko što je otac (koji sâm nije jeo slatko) donosio porodici tokom niza godina. Pesma završava subverzivnim obrtom. Slika dečaka koji, uživajući u slatkišu, pažljivo odvaja lešnike, olizavši sa njih svaki trag čokolade, da bi ih dao ocu na grickanje, neodoljivo podseća na inverziju načina na koji ženke nekih životinja hrane svoju mladunčad. Začudan prikaz odnosa oca i sina obeležen duhovitim gestom razmene, boji ovaj odnos potencijalno nežnijim i mekšim, gotovo ljubavničkim, nijansama. Ova igra je važna ne samo na planu poetske slike, već zato što se kroz nju subjekt uči solidarnosti i svesti o drugom/drugačijem.

U Vrtlogu, jednoj od centralnih pesama, tematizuje se određena inicijacija u svet odraslih. Iako precizno lokalizovana u vremenu i prostoru (plivanje na prvi dan punoletstva, reka Lim), poseban utisak ostavlja snolika i nadrealna atmosfera pesme, odsustvo ljudi i drugih plivača, osećaj težine u nogama i magnetsko privlačenje ka dnu, čime se pojačava stanje usamljenosti i teskobe. Nju dodatno naglašavaju i slike koje se, poput flešbeka koji iskrsava pred kraj života, projektuju na belutku s dna reke, prizivajući u odsudnom trenu i jedan važan očev savet. Paradoksalno, razrešenje ove krizne situacije ne dešava se kroz akciju, već kontemplacijom i strpljivim čekanjem. Činjenica da se paničnim i nekontrolisanim pokretima ruku i nogu ne možemo izbaviti iz vira, već samo mirnim čekanjem da nas voda sama izbaci na površinu, govori o neophodnom sazrevanju, pomirljivosti ali i stoicizmu, koja je svojstvena lirskom „ja“ Pačarizove poezije. Na planu sećanja i tretmana memorije, prepuštanje viru ili vrtlogu sećanja i događaja umesto besomučnih pokušaja da im se umakne, rezultira posvećenim i sveobuhvatnim nastojanjima da se u celosti sagleda lična prošlost ili istorija, dopuštajući pri tom da „reka sećanja“ sve iznese na površinu.

Dok se odigrava ta inicijacijska, lična drama, u pozadini Vrtloga se usputno beleži prisustvo bagera, raskopavanje i vađenje šljunka za neko igralište. Suptilno prisustvo socijalnog plana, kao remetilačkog faktora u ovoj poeziji, prilika je za kontrastiranje i širi društveni komentar, bez koga bi ispovedna situacija skliznula u društveno-političku neosetljivost.

U pesmi Ono što sam zakopao, šator marke „Ljubiša Miodragović“ iz jugoslovenskog perioda, kada je pravljen za potrebe vojske, stoji danas na jadranskom primorju nasuprot novoizgrađenim vilama ruskih bogataša koje natkriljuju plažu. Na širem, asocijativnom planu, ovim kontrastom se sučeljava izgubljeno jugoslovensko i proletersko nasleđe sa današnjim vlasnicima kapitala i „tekovinama“ novonastale klase oličenim u apsolutnoj svetosti privatne svojine. Kroz (samo)ironičan osvrt na devedesete, u pesmi Multietnička priča daje se jedan od nekolicine izravno političkih komentara u zbirci. On postaje vidljiv kroz tenziju između samog naslova i njegovog očekivanog/naslućenog horizonta, s jedne strane, i završnih stihova, s druge: Ja sam dao/ za džamiju, Deki za crkvu. Raspadom jugoslovenske multietničke zajednice, usponom nove (lumpenproleterske) klase, jača suprotno, pre svega nacionalističko ideološko okrilje – rečju, isključivo etnička  priča. U njoj će dva „dobronamerna“ mladića, nesuđena kriminalca, spontanim gestom dobrotvornog priloga, doslovno i simbolički nepogrešivo odabrati „svoju“ stranu – kompradorske elite. Pitanje opstanka prijateljstva u tim uslovima krajnje je upitno.

Promena kroz koju je prošao subjekt, evidentna je u zbirci. Raskinuvši sa nekim praksama iz prošlosti, subjekt jedne pesme postaje „bivši“ u nekim drugim pesmama. Adolescentske devedesete i koketiranje s kriminalom, pljačkama i verskim institucijama, ukida se u pesmi Sloboda, u trenucima branja malina, prvog posla nakon studija, simboličnim pozdravljanjem sa drugim beračima za koje ga je „znoj vezivao poput krvi“. Skepsa i distanca u odnosu na svete relikvije i obredne predmete iskazuje se i u pesmi Kamen, u kojoj se otkriva prvobitna namena kamena mejtaša, na kome su se nekada prinosile žrtve Jupiteru.

Kada su u pitanju minijature ili poetske crtice, po snazi i jedinstvu slike izdvaja se Kukasti kažiprst. Doslovno sačinjena od jedne rečenice, ona prenosi jezivu slutnju koju sugeriše ne toliko opisani gest, koliko upotreba samog prideva „kukasti“ i činjenica da se reč kažiprst rimuje sa „krst“. Druge minijature u zbirci su, u određenom smislu, ili kondenzovane i od detalja očišćene, narativne pesme, ili su pak cele svedene na detalj. One povremeno podsećaju na dosetku, zabelešku, savet (Kako odabrati molera), status na društvenim mrežama (Video sam) ili na kvazipredikciju (Ruglo).

Mestimično inovativna jezička rešenja i kovanice kao što su kapsula magle, topla olampljena soba, mali beskrilni avion snega... sredstva su kojima se stvarnosni elementi poetizuju ili očuđuju. U pokušaju da svakodnevno i prozaično oneobiči, pesnik povremeno podseća na pisca za decu – umesto da kaže da ulica više ne postoji, on se služi personifikacijom: Jednog jutra je Ulica Ive Lole Ribara/ otišla po hleb, po mleko, po jaja/ i nikada se nije vratila.

Krećući se od sobe, garaže, ulice, hostela, malinjaka, Lima, zaliva, policijske stanice, do dvorišta džamije ili duševne bolnice, Pačarizov subjekt je uvek na pola puta između odsustva i prisustva, hvatajući katkad  ljude i topose u diskretne intertekstualne mreže, zadajući sebi kao jedine koordinate fizička i mentalna pomicanja, budući da je, kako se na jednom mestu kaže, jedino „neprekidno kretanje naš topli dom“.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Vera Vujošević