Pucanje vazduhom iz grla

U novoj poetskoj zbirci Gorana Korunovića, Usta bez kapaka, promišljenim i efektnim smenjivanjem začudnih, prozno-narativnih, snolikih i gustih pasaža teksta sa (uslovno) formalno konvencionalnijim pojedinačnim pesama oblikovanim u poredak strofa gradi se precizna arhitektonika knjige. U njoj stoje izdvojena tri centralna dela Bio sam šuma, Imovine i Povratak, kojima u vidu uznemirujućeg prologa i ponešto optimističnijeg epiloga, prethodi i sledi Glas.

Mnogi pesnici su, manje ili više uspešno, pokušavali da svoju poeziju stave u službu nevidljivih ili ućutkanih glasova, utopljenih u opštoj kakofoniji dirigovane i kontrolisane demokratičnosti, da progovore glasom deprivilegovanih. Korunović, čini se, pokušava da izbegne ovo opšte mesto, opredeljujući se najpre da predoči i pesnički osvedoči upravo to nepodnošljivo stanje nemanja glasa, neupitnog nasilja koje ga indukuje, i dijalektičkog procesa borbe da se razvlašćeni glas ponovo nastani ili zaposedne. 

Glas je entitet koji izaziva svojim autoritetom, čija snaga raste oduzimanjem glasa drugome (lomio me je poput grane preko kolena i tako potpaljivao svoj ognjeni mozak), koji poziva na nadmetanje i opiranje. Ovo košmarno, somnabulno stanje po atmosferi i neprekinutom toku koliko oduzetog, toliko i nametnutog, „nemuštog govora“, vrlo je blisko trpnom stanju kolonizovanog subjekta kratke priče A. Kamija, Otpadnik ili Pomućeni um:

otkako su mi odsekli jezik, neki drugi jezik, šta ja znam, bez prestanka se kreće po mojoj lobanji, nešto govori, ili neko, pa najednom zaćuti, a onda sve počinje iz početka, o, ja čujem previše stvari koje, međutim, ne kazujem, kakav haos, a otvorim li usta, zvuk, kao da se kamičci premeću... pregršt soli napuni usta brbljivog roba.

Korunovićev subjekt sve nade još polaže u nemu molitvu kojom pokušava da se spasi, da raščini pretnje, ili tek da odškrine vlastite tupe i zašivene usne duplje, tu zapečaćenu šaku mrtvaca, čiji je jezik sasušena mahuna na uzavreloj steni. Ali on ipak ne odustaje, čak i kada nema dovoljno izgleda za preokret, odnosno kada otpor podrazumeva destrukciju ili samouništenje:

još uvek neprestano pucam vazduhom iz grla, u želji da razvalim srasle vilice

U pesmi Šaptač, naglašava se kolektivni spontanitet ćutanja onih koji vide, ali ne reaguju. Nalogodavni glas za koji se čini da dolazi spolja, zapravo je uvek već interiorizovan, podrazumevan, te uslov ispunjenja njegove preteće dominacije uvek računa s autocenzurom, tabuom ili (kolektivnim) zavetom ćutanja: Svi koje sanjam su ga videli/ Ali niko ne progovara ni reči.  Pomaknut u pogodbeni modus još neispunjenog preduslova, doslednije i upečatljivije zvuči poriv za odgovorom koji liči na odmazdu:

Jer ako se probudim
Ako se ikada probudim

Odgovoriću mu u lice
Na svaku došapnutu reč

Sahranjenu u meni

Deo zbirke naslovljen Bio sam šuma vrvi od slika metamorfoza u kojima figura čoveka (ili ljudskosti) nije odeljena, niti suprotstavljena prirodi, već se, zajedno sa njom, neprestano preobražava u smeru svojevrsne nelinearne evolucije. Blizu sam da postanem pas i skoro da budem čovek. Iz neprestanog komešanja ovog bestijarijuma, tela sa više gubica i posrnulih anđela, progovara čas usamljena strvina, čas leptirica ili strašilo mrcvarenih njiva. Koliko ovaj razobručeni preobražaj bio imanentan svetu, toliko je i upozoravajući i njemu prirođen rasizam. Stihovi u istoimenoj pesmi prožimaju jezom svog neupitnog determinizma i donose zaokret koji počiva u uronjenosti u „zakon“ prirode na koju se neopozivo poziva onaj poredak koji privileguje život na račun smrti: Doživećeš taj rasizam –/ Neživo je uvek starije od živog.

Pesma Pogled na planu mikroslika (okupljeni komadi/ voljenih osoba, ... ruke međusobno oživele) vraća nas na nezaboravno iskustvo sablasnog jedinstva naizgled nepomirljivih svetova Korunovićeve prve zbirke, Gostoprimstva (2011), kroz imaginiranje preplitanja i sa-prisustva figura mrtvih i neumrlih. Opredmećenost ljudskosti koja pasivno obitava sviknuta na nepopustljivu tamu može se čitati i kao tihi „rekvijem“ za žive. 

Ciklus Imovine doslednom poetikom suspregnutih i kontrolisanih nadrealističkih slika radikalno dovodi u pitanje društvene konsenzuse i svetinje i lančanu uvezanost porodičnih i imovinskih vrednosti. Paradigmatična pesma Deca mogu – lotreamonskim motivima kao u iskrivljenom ogledalu imperative porodičnih ideala provlači kroz ideološku prizmu utilitarnosti, svireposti i okrutnosti.

Deca mogu da posluže mnogo čemu,

Vunasti dečaci za potpalu

Leta u dvorištu...

maloletne oči mogu da zatvore

pukotine u ogradi

...

neko trupom sina poklapa

Dubinu jezera

Slika dece koja „uporno pristižu“ i „nepovratno kuljaju“, i koja su, takođe, u nečijem posedu, priziva zlokobnost nezaustavljive mašine, totaliteta kome ništa ne izmiče i koji svaki prostor individuacije unapred osuđuje na zamenjivost i potrošnost.

I u pesmi Gojazni ljudi prisutno je razotkrivanje sličnih utalitarnih impulsa, ali se u njoj vešto i ironično jukstaponira društvena (brutalna) stvarnost sa ritualnom, gotovo neokrnjenom svakodnevicom pojedinca-potrošača.

Sinoć sam u parku video lomaču

Kako veje varnice preko snega

(...)

Danas za ručak imamo potaž

I odrezak sa pirinčem.

Klasni jaz je sugerisan i na vizuelnom planu grafičkom (pre)raspodelom stihova u pesmi Imovine. Ponovo izbija motiv neživog koje (gotovo na „prirodan“ način) determiniše ono živo, kroz zakon svojine koji ne samo da svodi ljude na jedne odnosno druge, već je i spirutus movens njihovog bivstvovanja i delanja. (Sve dok probuđena svojina / Ne pređe kožom/ Preko vlasnika.)

Ipak, među najboljim pojedinačnim ostvarenjima u zbirci su pesme Čekam da prestane i Ferdidurke, blistavi omaži ženskim figurama trudbenice, dadilje, odnosno učiteljice. Prostor melanholije, čekanja, samoće i ćutanja probija se kroz stihove  oblikujući magloviti portret dadilje kojoj se kosa penje/ u šnalu decom obojenu, na način na koji gotovo opipljivi simptomi sveobuhvatne tuge prete da preplave osmeh koji dubokim mehanizmima potiskivanja ritualno negira ono što bi moglo biti društveno prepoznato ili saslušano.

Ne poznajem tužniju osobu od nje

A ona kaže nisam tužna

Samo želim da prestane 

...

A ja vidim nosi

Svoje telo u naručju

I vidim drhtavu lavicu od pudinga

I oči u sebe nagnute

Ferdidurke na fantazmagoričan način uvodi traumatsku podlogu susreta sa smrću kao sastavnog dela formativnog iskustva i procesa obrazovanja i odrastanja.

Moja učiteljica

Danas ne dolazi,

Kupam se

U njenoj usamljenoj kosi

(...)

Nisam više mali

I mogu da razumem:

Moja učiteljica

Do pojasa je u krošnjama,

Izraslo je stablo

Njene haljine

I štikle joj se

O vetar klate.

Dečija perspektiva smrti i gubitka prepliće se sa perspektivom odrasle osobe, ističući naposletku pitanje sećanja i zaborava, kao i pitanje granice saznanja i (ne)mogućnosti empirijske spoznaje šta je iza/ izvan života. Učiteljica nije sahranjena u sećanju, ona još uvek višeznačno poseduje simbolički „povlašćeno“ mesto u odnosu na „žive i nevaspitane“.

Pitanje suverenosti gotovo metafizičkog, predverbalnog i krajnje autoritarnog Glasa (a istovremeno i bezglasnog i neprobojnog pogleda) koji uporno napada, zaposeda, parališe i porobljava Korunovićevog subjekta tek delimično obuhvata ili podrazumeva pitanje njegovog (ne)materijalnog porekla, identiteta i namera.

Daleko presudnijim čini se pitanje mogućnosti izlaženja na kraj sa sveprisutnim nasiljem kojim takav intruzivan glas poput praiskonskog, na momente starozavetnog zova teroriše i poništava, odnosno pitanje da li se nakon pojedinačnih, iznurujućih i bespoštednih borbi u kojima subjekt uvek iznova nevoljno izgara, otvara prostor za transformaciju ili regeneraciju, rečju – mogućnost oslobađanja.

Borba za prestanak slušanja Glasa, za mogućnost da mu se se ne povinuje i ne potčini u tom repetitivnom, unapred neravnopravno raspodeljenom odnosu snaga, borba je za mogućnost artikulacije potlačenog i raščinjenog subjekta i njegovog sasušenog, pregaženog ili zapečaćenog jezika.

Korunovićeva nova knjiga snažno svedoči o iznalaženju novog pesničkog prostora, novih otvorenih usta (bez kapaka) koja simbolički rastu u dlanovima, ne ostajući ni po koju cenu slepa ni gluva za tuđu bol.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Ivana Maksić