Zapisi iz Materine

Četvrta knjiga Ane Seferović, pesnikinje i tekstualne umetnice (po njenom sopstvenom određenju) koja već dugo živi i stvara u Londonu, nosi lucidan naziv Materina. Ovaj moderni spev ispisuje se jezikom koji precizno „hvata“ fotogenične prizore stvarnosti, prenoseći ih u tekst kao kadrirane, režirane sekvence  – naizgled bez mnogo naknadnih intervencija. Snažne fantazmagorične slike naviru u zaraznom ritmu. Stih je uglavnom dugog daha, nekada odsečan i kratak, udvojen u refren ili pretvoren u didaskaliju. Pesme su različite dužine, narativne ili mikro-celine i ne povezuje ih toliko forma koliko zajednička i specifična atmosfera, tako da se istovremeno mogu čitati i kao jedna jedina, neprekinuta pesma.

Dominantna atmosfera oblikuje se smenjivanjem i grupisanjem afekata: gađenja (najpre prema golim telima, svom takođe), višestruko ispoljene mržnje (prema muškarcima, komšijama, letu) te umora i dosade, straha „da se nikad ništa neće dogoditi“, usamljenosti koja prerasta u specifičan vid pasivnosti ili prepuštanja koje dalje vodi ka „mikro zlostavljanju“ i „mikro samopovređivanju“ – od zanoktica koje krvare do drugih vidova autodestruktivnog ponašanja i samokažnjavanja. Tu je i višeslojno imigranstko i feminističko iskustvo posebno senzibilisano za izmeštenost („izmeđicu“), izgrađeno na ironičnom i ideološkom odmaku od dijasporičnog, patrilinearnog i nacionalističkog nasleđa.

Multiplikovana figura majke iskrsava na stranicama knjige uglavnom kao neurotična i pobunjena majka koja pati od posebne vrste dosade („Dosade fabričkog radnika/ Koji je odlučio da će ostati/ Zauvek u istoj fabrici/ Koju ne voli“), majka koja mrzi („Prvu mržnju naučiš od majke“), nezainteresovana ali dominantna majka, majka koja kažnjava („Od sada sama pereš svoj veš“), nasilna majka, „biće koje se cereka na stranicama debelih tomova posvećenih psihoanalizi“ i koja sopstvenoj ćerci riba lobanju metalnom žicom i praškom za pranje veša jer je ofarbala kosu u crveno. Majka je, međutim, i mitološko biće, filmska zvezda, slobodna žena – sa njom je moguće identifikovati se kada se prepozna njen (ranije nedokučivi) izraz na vlastitom licu, ili kada se poželi biti tuđa majka koja se ubila, majka čoveka koji se voli. To je figura koja opseda i fascinira, koja sve vreme raste u nama, difuzno, nelinearno, kao i samo sećanje i iskustvo. Specifičnost ženskog iskustva prikazuje se u različitim srodnim perspektivama (devojčica, žena, sestra, majka, baka), umnožava se i katkad transgeneracijski preslikava.

Sada u snu ona je ona/ Ali ona je i svoja majka (Konačno sjedinjene)/ Koja je gleda sa prozora/ Vidi svoju devojčicu.

Trenutak gubljenja vlastitog imena, trenutak postajanja „majkom“ neprihvatljiv je i tegoban jer „kostim majke zarasta u kožu, kosti, steže unutrašnje organe“ i iz njega je gotovo nemoguće iščupati se i ponovo postati svoja i „novoizgrađena“. Međutim, sa majčinstvom kao i sa sopstvenim telom moguće je sklopiti mir i ono onda može sijati kao „kristal“ ili „dijamant“.

Demistifikacija odnosa (najpre seksualnih) sprovodi se paralelno sa demistifikacijom okoštalog jezika i raskrinkavanjem ideoloških konstrukta i društvenih normi. Ishodišta tih odnosa jesu neispunjenost, razočaranost, pustoš ili kakav zastrašujući scenario (trudnoća, nasilje, silovanje, smrt). Fokus je na disfunkcionalnosti porodičnih odnosa koji su uronjeni u repetitivnost rutine, zarobljeni u „događaju koji se neprestano odvija i premotava“, zaleđeni i petrificirani u beskrajnom sada i ovde. Reč „ovde“ definisana kao „zavera kvaziprivremenosti“ omaž je ljudima koji su zauvek negde ostali  – pomireni sa smrtnom dosadom, vulgarnim preživljavanjem u siromaštvima „koja rade protiv nas“, prinuđeni da poput živih aveti opsedaju uvek isto mesto. Biti zaglavljen „ovde“ takođe priziva izgnanstvo – naročito kada je o(p)stanak moguć isključivo kao unutarnji – podjednako prinudni – egzil. „Slomila sam sve svoje kosti/ I sada sam ovde“. U nizu pesama, krajnje pesimistički, možda i fatalistički, sugeriše se izvesno „samoodržanje sveta“ – kroz stvari i događaje koji se odvijaju mimo nas (i bez nas), formirajući nemilosrdan poredak stvarnosti koji je imun na sve naše odluke ili greške.

Materina na specifičan način problematizuje pesnički odnos prema gradu koji se artikuliše iz perspektive „pridošlih“– najčešće sa planina ili iz manjih, seoskih sredina („pridošlice protiv domorodaca“). Pesnički je izuzetno dobro mapirano izvesno sužavanje grada i atmosfera skučenosti, netrpeljivosti i agresije koja neminovno eskalira u ratno (vanredno) stanje. Nasilje vršnjaka preliva se u nasilje samog grada koje je pojačano kroz zloslutno ponavljanje refrena: „i grad je vikao...“. Tenzija se zaoštrava kroz ritmičko odbrojavanje do tačke ključanja kada  grad menja svoje lice, „steže se kao laso oko sopstvenog vrata“, a dojučerašnje smušene komšije, sada uniformisani ljudi – „pipci koji love“ – zahtevaju saučesništvo, opštu mobilizaciju i izlazak iz sigurne zone „neutralnosti“.

Svi smo na ulicama/ Sve je na ulicama. /Privatnost ne postoji u ratu.

Ratno iskustvo tesno je povezano sa odrastanjem i adolescencijom lirskih junakinja kao i buđenjem seksualnosti. (Dok je svet nestajao, mi smo rasle i rasle). Ambivalentan i na momente prezriv odnos prema sopstvenom telu prepliće se sa izvesnim pretećim gomilanjem tela (redovima pred ambasadama, gradskim prevozom prenatrpanim ljudima) kao i televizijski posredovanim prizorima obogaljenih leševa iz rata („majka preko oca/ otac preko sina/ sin preko ćerke“). Dodatno se intenzivira nasilje patrijarhata oličeno u siledžijama i sadistima, ratnim povratnicima i „pobednicima tranzicije“ – odbojnim i dezorijentisanim, maničnim muškarcima, napasnicima u tramvaju koji misle da imaju pravo na svako žensko telo, grotesknim, aboliranim infantilcima opasnim po život. Svet je prema ženskom subjektu izrazito nasilan, zahteva prisutnost, povinovanje, ali i poštovanje: njemu je suprotstavljena krajnja introspekcija i introvertiranost, svet bajke i mita/legende – iako, paradoksalno, u njemu žensko iskustvo takođe nije nimalo idilično.

I naravno to je krivica žene/ Mrtve žene zapravo – Svi znaju da žena pretvara muško telo/ U divlje, nekontrolisano meso.

 Na tragu ranije (posebno u prethodnoj zbirci Zvezda od prah-šećera, 2012) dosledno razvijenih poetičkih postupaka kao što su autofikcija i pluralitet emotivnih biografija, menjanje lirske persone, otvoren i razuđen izraz, Seferović  u Materini pravi hrabar i, u ovdašnjoj poeziji, jedinstven iskorak umrežavanja višestruke lične mitologije sa kolektivnim nasleđem traume konkretnih prostornih i istorijskih koordinata. Naime, u centralnoj i najkompleksnijoj pesmi koja nosi naziv Da ste samo mogli da vidite te veličanstvene ždralove, „narator“, na jednom mestu nazvan „proročicom koja predviđa prošlost“, svojevrsni čovek „izmeđice“ koji se bori sa paranojom, zavisnošću i drugim demonima, kroz krhotine porodičnih ispovesti oslonjenih na revolucionarno i partizansko nasleđe različitih generacija i polifonih glasova, pokušava da sklopi slagalicu-portret sopstvene majke, ne prestajući da piše odsutnoj voljenoj ženi, zaključujući: stvorio sam sebe komunicirajući sa tvojim odsustvom.

Rad traume ogleda se u opsesivnom pokušaju da se do kraja ispiše celovita priča o jednom nasleđu. Trčala je kroz šumu dok su meci sekli njenu dugačku kosu. Ratno iskustvo žena jedne generacije koje su bežale iz logora i borile se protiv fašista, reprizira se nakon ’48. na primeru prinudno ekskomunicirane partizanke, kroz varijaciju svakodnevnog preživljavanja jedne društvene stigme: „pričao si mi kako je ulazila u stan, kao da trči kroz paljbu vikanja i optužbi, baš kao što je njena majka trčala kroz kišu metaka davno nekad“.

Ova, za čitavu zbirku paradigmatična pesma problematizuje i figure modernih ljubavnika, čija osuđenost na večnu čežnju postavlja još jedno važno pitanje – mesto dodira sa drugim – i, još važnije, pitanje granice.

Granica je čežnja za drugim.

Ničija zemlja je realnost, to je zakon fizike/ I tu ja živim.

 „Materina“ kao već stigmatizovana reč-psovka koju nam drugi izriču u vidu poziva na poslednje i nemoguće izgnanstvo iz sveta i jezika, prelazak krajnje granice (odlazak tamo gde je nemoguće vratiti se, tamo „odakle smo“, ka ne-biću), u ovoj inovativnoj i inspirativnoj zbirci otkriva se unekoliko kao afirmativan povratak ne-teritoriji – s onu stranu ogledala otadžbine – svesna i smela opredeljenost za slobodnu teritoriju koja je istovremeno i ničija i svačija.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović