Let ka etičnoj subjektivnosti

Boštjanov let (objavljen 2003) prvo je delo Florjana Lipuša (1937.), u izvanrednom prevodu Jelene Budimirović na srpski, zahvaljujući čijoj posvećenosti i hrabrosti je čitalački užitak toliko neponovljiv i inspirativan da zaboravimo da se radi o prevedenoj knjizi. Pisanje na maternjem slovenačkom jeziku u sredini u kojoj nemački ima apsolutnu prednost za Lipuša je političko pitanje, ali ne u onom strogo identitetskom smislu očuvanja njegovog ugroženog statusa, već kroz otvorenost za njegovu hibridnost i živost. Brojni germanizmi, srbizmi, arhaizmi, dijalektizmi, onomatopeje i kovanice njegovom jeziku daju punoću, a rečenici koja ima specifičan asocijativan tok – razigranost i ritam.

Boštjanov let počinje epifanijom, susretom, jednim novim vidom (udvojenog) hoda između glavnog protagoniste – Boštjana, i Line koja mu se „dogodila“. Naime, put koji je prelazio sam, uvek „površno i bezbrižno, automatski“, „nem i prazan ili udubljen u neku misao“, sada se izdvaja kao jedinstven i neponovljiv. I upravo singularnost tog događaja koji uspostavlja nove vremenske i prostorne koordinate dovodi do ličnog preobražaja. On samim tim već asocira na let iz naslova, na odvajanje od zemaljskih stega gravitacije, na potrebu za intervenisanjem u domenu slučajnosti i „čuda“, tako što će se „režirati“ hod kako bi do susreta došlo, tako što će se osluškivati svaki zvuk, čak i kada ih šuma sve upija u sebe, ili pomoći sreći „da se pridigne na noge“. Budući da Lina poništava i menja njegovu stvarnost i da jedino pored nje hoda otvorenih i živih čula, uspravno, dostojanstveno kao čovek, kao ponovo „rođen među živima“, Boštjan želi trajno da „posegne u mehanizam tog dobrog sata“ i da sačuva taj jedan dan kojim bi iskoračio iz niza svih drugih, istih dana, iz sedmice kojoj se ne zna „rep i glava“, učmalosti i podrazumevanja.

Palanački obrasci življenja u Tesnu, tom „sveprisutnom i svevidećem selu“, ne menjaju se ni nakon rata – lomova, gubitaka, nestanka ljudi i njihovih domova i povratka onih preživelih težaka-nadničara – sakatih, ranjenih i poraženih. Crkva je i dalje stožer ove konzervativne i patrijarhalne zajednice, a njen pravi predstavnik upravo je Boštjanov otac koji sina zatrpava poslom jer veruje da igračke kvare decu i da ih čine „mekušastima“ – strog, surov i krajnje pragmatičan, poput isleđivača, nakon rata „zaključan u ćutnju koju je naložio i drugima“. Spoljašnji svet i nazori licemernih meštana potpuno se kose sa Boštjanovim. Za njih je centar svih zbivanja rad (i samo rad) – on je jedini pokretač socijalne interakcije i razmene istih, predvidivih, poluartikulisanih krnjih rečenica. Taj svet je zarobljen u svojim tabuima, u svojevrsnoj gluvonemosti. Boštjanovo odrastanje ne sledi smer saobražavanja sa postojećim, neupitnim ritualima „odraslih“, već suprotno – u smeru njihove problematizacije, uviđanja klasne razlike između Ugava i njegovih poslušnika, ratnih profitera koji „jednom rukom vrte zrna na brojanici, a drugom zabadaju noževe u leđa“  i osiromašenih, obespravljenih i raseljenih. Boštjan razvija posebnu osetljivost prema prirodi, prema drugom i femininom, on raste osvajanjem slobode i hrabrosti da sledi svoje unutarnje biće uporedo sa preuzimanjem odgovornosti bez koje nema ni etičnosti.

Nakon nepravične majčine i bakine smrti, ovaj dečak najpre gubi sve temelje, „pada u prazninu“, svedoči kako se svetlost gasi, sve se raspada i propada, sve „obuzima raseljenička bolest“, a on sam postaje „objekat i zamenica“.  Međutim, taj pad u prazninu, gorčinu i nemuštost, iako dovodi do potpunog povlačenja u sebe, u svet snova i priviđenja, kao i nezaustavljive bujice reči i slika, Boštjana provocira na delanje i potiče ga na aktivan odnos prema svetu. Paradoksalno, baš zato što ne želi da pusti bivši dom (koga stalno potajno obilazi), niti može da se navikne na novu kuću u kojoj živi sa ocem, baš zato što ne može da se pomiri sa gubitkom majke i bake, ni da ih do kraja odboluje, što ne pristaje na granice, poniznost i veru u „ćutljivca na krstu“ (kako naziva Hrista), on stvara jedan prinudni zbeg u novi, potencijalno bolji svet u kome odrasta i postaje delatni subjekt. Govor koji se premešta „ispod kože“ dobija na snazi, lucidnosti i imaginativnoj istini.

Boštjan je govor povio unutra, a u njemu samom je neprestano govorilo, vrcalo po udovima i kroz glavu, govorilo, govorilo, a on je dosta kasno shvatio da to nije govor, već da su to zvučne slike, slikoviti zvuci, prizori koji se rađaju, ponavljaju, ispod kože pojavljuju. ...

Čak ni vest o majčinoj smrti on ne prima „spolja“, posebno ne kao činjenicu s kojom treba da se pomiri, već tako što mu u određenom trenutku na stazi, njegovoj „saveznici“, iskrsavaju slike iz logora i „razotkriva mu se majčino premiranje“ kao košmar na javi u kome on – svedok – iznova preživljava svaki njegov segment.

Potrebu da se istupi iz sveopšte ćutnje i pasivnosti, kao i da se intenzivnije živi u svetu, inicirala je ljubav, ali ona nije, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti, tek sinonim za slepilo, iracionalnost ili ludilo. Boštjan „oseća da više nije kadar biti među pametnim ljudima“, i baš to odstupanje od „pameti“ (koja je ovde često sinonim za kalkulantstvo i uskogrudost) važno je za njegov razvoj i potragu za slobodom i smislom.

Njegova akcija je katkad poput detinje vere u magiju – kao kada trči oko kuće oponašajući žandarevo „navijanje u suprotnom smeru“ – želeći da tako u nekom neimenovanom ritualu sve učinjeno poništi; nekada ima tešiteljsku ulogu – kada sam sebi, tajno, poklanja klikere za rođendan; ili se artikuliše u specifičan protest – u epizodi kada napušta očevu svadbu, rizikuje i odlazi do Lininog prozora.

Jedna od bitnih odlika ove lirske proze jeste snažno kontrastiranje kojim se markiraju tenzije između sna i jave, bogatstva unutarnjih doživljaja i repetitivnih, ceremonijalnih obrazaca zbilje, poetskog i birokratskog. Ona su prisutna na nivou rečenica i pojedinačnih slika. Boštjan sa Linom oseća svoje telo „u svakom njegovom vlakancu“, a do tada ga je osećao samo kada bi očeva „šiba izmlatila svoje psalme po njegovoj stražnjici“. Njegova baka je „izdahnula“, dok je majka u logoru „udahnula, usrkala“ smrt. Ugav će se sunčati u raju, dok „oni masovno gasom otrovani još uvek neće nalaziti raj, a ako ga i nađu, dugo će stajati pred vratima“... Neke rečenice na nivou sintakse oponašaju repetetivnost koju sugerišu, pa tako je „mozak ionako još odavno utihnuo od večnog ponavljanja jednog te istog, jer im je od večnog ponavljanja jednog te istog mozak još odavno utihnuo“. Druge su oneobičene jer se u njima javljaju pridevi bez imenice, rečenice bez subjekta: Preko broda crkve slao joj je poruke, kazivao vesele i tegobne, i niko nije posumnjao da on s njom vodi razgovore na daljinu.

Pisan iz perspektive „doživljenog govora“ kao unutrašnji monolog u trećem licu, potpuno naklonjen Boštjanovom gledištu, ovaj roman stilski neodoljivo podseća na neke od najboljih pripovedaka Roberta Muzila, pre svega po fokusiranosti na oneobičene slike i poređenja, i senzibilisanosti za unutarnji svet i doživljaje na kojima počiva jedna nekonvencionalna osećajnost i erotičnost. Dela ova dva pisca potekla iz iste regije (južne Austrije, odnosno Koruške) bliska su i po suptilnoj kritici pragmatizma i proračunatog, sitnosopstveničkog duha. Muzilovo delo je ocrtalo paradigmatičnog „čoveka bez svojstava“ kojim počinje uspon nacizma. U Lipuševom romanu taj duh nakon rata ne umire, već poput neumrlih sablasti nastavlja da živi u modusu svojevrsnog žilavog preživljavanja, braneći se ćutanjem, zaboravom i racionalizacijom. U takvom svetu, koji je po mnogo čemu naš današnji svet, svaki Boštjan je jedna svetla tačka, jedan priželjkivani incident i nužan izuzetak.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović