Živećemo u podnožju planina

Izbori poezije osmišljeni kao zasebne knjige na ovim prostorima mahom su rezervisani za pesnike koji više nisu među živima, u cilju retrospektive ili revalorizacije jednog konačnog i zaokruženog korpusa tekstova, time ukrotivijeg i prijemčivijeg za kritičke interpretacije i komparacije.  

Izbor poezije slovenačkog pesnika i kritičara Muanisa Sinanovića (1989), u izvanrednom prevodu Ivana Antića, naslovljen Noćni nomadi po istoimenoj pesmi iz nove zbirke Krhki karavani (2020) nudi, pak, „radni“ presek njegovog stvaralaštva, ali i filozofskih stremljenja, na osnovu kojeg se može mapirati sazrevanje i usložnjavanje jedne apartne poetike i mišljenja. Reč je o pesmama pisanim u rasponu od desetak godina, od prve zbirke Štafeta oko gradske smreke (2011), preko Pesama (2014), Dvovida (2016), do poslednje, već pomenute, i po mnogo čemu pesnički najuspelije knjige.

Na nivou tekstualnih strategija i uticaja moguće je prepoznati dosledne okosnice u svim zbirkama. Modernistički slobodan stih i unekoliko hermetično nizanje slika smenjuje se sa postmodernističkom (samo)ironijom i aluzivnošću koja mestimično biva upotpunjena avangardnim postupcima grafički očuđenog stiha ili komentara. Ova hibridnost uticaja, svojevrsni slalom registara, primetan je i na nivou pojedinačnih pesama, čime se stvara jedinstveni amalgam koji dodatno magli i multiplicira interpretativne mogućnosti. Kako je Bojan Vasić primetio u pogovoru slovenačko-srpskog izdanja Izohipse – prvog izbora Sinanovićeve poezije koji obuhvata pesme iz njegove tri zbirke, objavljenog 2016. u Ljubljani – ne postoji smisao, već samo „utisak smisla“ koji se katkad rasprskava, katkad zgušnjava.

Za razliku od ovdašnjih pesnika mlađe i zrele generacije koji su, makar u jednoj svojoj fazi, bili izrazito epigonski nastrojeni (kult Šalamuna kod određenog broja ex-Yu pesnika), kod Sinanovića uticaji nisu doslovni niti svoje ishodište nalaze u larpurlartističkoj referencijalnoj pozi, već služe produbljivanju i osamostaljivanju poetike i njenim smelijim pomacima. Osim Šalamuna na nivou iskaza, u ovoj poeziji se provlači i prepoznatljivi pobunjeničko-ironičan nerv Kosovela, kao i suptilan dijalog/polemika sa savremenim, aktuelnim pesničkim tendencijama (kako implicitno, tako i doslovno – recimo u pesmi Adamu Zagajevskom). Sve to je, posebno u poslednjoj knjizi, diskretno protkano islamskom tradicijom mističkog pesništva i filozofije (Rumi).

Pomenute okvire možemo shvatiti kao uslovne koordinate ili „izohipse“ koje učvršćuju poetičko obzorje, ali ne predstavljaju rigidnu branu pred iskorakom u novo, niti se u njima interpretativna polja iscrpljuju. Motivi u Sinanovićevoj poeziji neretko izrastaju u simbole, koji se, usled stalnog isklizavanja i opiranja fiksnim značenjima, iznova dekonstruišu i rekonstruišu kroz različite poetičke potke.

Metamorfoze sopstva kreću se od telesnog, interiorizovanog plana i katkad bizarnih pretapanja („Duboko u sebi ostajem klovn okruglog nosa .../ lica što mi se smeše jer sam trudan... pa mi se brada/ uvija osamnaest puta oko tela“), do nadrealističkog, razigranijeg modusa njegove rekonfiguracije.

samotna stalnost sam, prašumski haos

ludih pregnuća vojnika, uniformisanih

u malaričnu groznicu. to smiruje.

Transformacija i gipki prelaz iz jednog oblika/stanja u drugi, nikad konačan oblik, otklon prema fiksnim identitetima i naučenim modusima bivanja u svetu („Ni emocije/ni dnevnik nemam, varvar sam/gde god došao“), otvorenost za paradoks i alegoriju, čine ovu poeziju blisku sufijskoj. Međutim, iako prati naznačene niti vodilje, ona ne upada u zamku okoštalog podražavanja niti anahrone restorativnosti. Metafizičko „sjedinjenje“ i preobražaj dešava se neprekidno i nezaustavljivo, pri čemu je svako stanje uključeno u ono naredno.

u prostoru eksplozije/ putujem između šrapnela/koji su ja.

 (...)

 čekam./ čekam./ čekam./ sopstveno telo vozim između sva/ tri čekanja.

(...)

telo će zadrhtati i kroz mišiće će poteći reke.

Potreba za razgradnjom i sjedinjavanjem sa prazninom ili temporalnim prekomponovanjem tela/duha povlači i fenomen sećanja koje je naglašeno telesno, a to uvek donekle znači i traumatično.

 dugo zaboravljati, zaboravljati sve dok

telo ne prestane da oseća sećanje

Lutajući ili poništeni subjekt  u Sinanovićevoj poeziji okrenut je ka unutra i upravo iz prostora te autorefleksije, udvajanja i razgradnje, spoznaje svet. U tom procesu subjekt neprestano nadgleda i zrcali samog sebe. Profetski karakter ovakve subjektivnosti nalazi se u pred-stanju samoprevazilaženja ili na pragu dubljeg, prelomnog uvida („Nema subjekta. Bol je sluzava.“). Obraćanje „drugom“ ili prijatelju u tom smislu je uvek obraćanje sebi, odnosno drugosti koja je već deo sopstva. („Prijatelju nevidljivih okeana,/u tebi su nevidljivi okeani.“; „ti koji na putu do ja stvaraš pregibe/ nalik harmonici“).

Odatle proističe i poseban odnos prema (ne)kretanju, odnosno svojevrsnom unutrašnjem nomadizmu čime se implicitno daje komentar na zapadnjačku figuru flaneura ili istrošenu, zlorabljenu figuru nomadskog, nestalnog subjekta i njegovog weltschmerza. Kako u pogovoru knjige zapaža i Bojan Marković, pesničko ja (on-ti) u ovoj knjizi ne privileguje stvarno, fizičko pomeranje, jer se „telu“ time „oduzima čas u kome zastaje i iznutra se menja“.

 Toliko suvišnih reči se moglo čuti od mene.

Moj greh bio je u kretanju.

Jedino stagniranje je transformativno.

Njegova brzina je vreme koje te polije – voda.

Ovaj raspršeni subjekt nije hermetičan, ni solipsističan; dezintegrisanost oslobađa njegovo snoliko, poput duha eterično lebdenje nad raznim eksterijerima, brišući razliku između spoljašnjih i unutrašnjih predela („telo je more koje se talasa u sebi.“)

Osim učestalog motiva ogledala („čitavo tvoje telo postaje ogledalo“; „tvoj odraz je bio duh“) i dvojnika („predisaćemo jedan drugog“; „svake noći naši dvojnici penju se na planinu“) prisutna je i posebna vrsta uzajamnosti ili efekta koncentrične ili spiralne „povratne sprege“ u odnosu na drugog, kolektivitet ili sopstvo:

 Ružio si i hulio s njima.

Pomagao si im da sebe zaborave

i da sam zaboraviš na sebe.

 (...)

 Prožela te je samilost prema njoj koja ti je zadavala

bolest i kojoj si sâm zadavao bolest.

 (...)

jasno sam video zlo koje mi je bilo počinjeno

jasno sam video zlo koje sam počinio

jasno sam video zlo koje sam sebi naneo

(...)

 ugledali bismo se u ogledalima (u liftovima, ložama, kupatilima) i za tren ugledali druge ljude. sebe kako nas vide drugi.

Na momente profetski karakter i ton očituje se kroz jezik snova („sanjao sam da me Sarajevo neće“) i upotrebu futura kao dominantnog vremena („leto će proći“; „nemci/ će dolaziti na crnim konjima“; „ništa neće biti zabranjeno, ništa neće biti dozvoljeno“; „ovde nikad nećemo zaratiti,/naše bitke nikad neće postati ratovi“; „živećemo u podnožju planina“; „ostaćemo ovakvi kakvi smo“). Njime se sugeriše onirizam, pa i „determinizam“ onoga što će se tek dogoditi (kao da se već desilo), čime se i u vremenskoj osi potvrđuje zakon kruženja ili spirale.

 spustiti se u vreme, toboganom, i istrajavati na večnosti.

zaglaviti se, čekati trenutak da se večnost i večnost

prekriju,

moja prednja strana i leđa

zastrašuju jedno drugo u spiralu,

...

biti uspiraljen

biti ogledalo

koje odbija svetlost

Obrisi kolektiviteta u Sinanovićevoj poeziji odlikuju se podjednakom razuđenošću kao i predeli sopstva („raspršeni stvarali smo sazvežđe na zemlji“) i kreću se između neodređene dvojine i poistovećivanja sa anonimnima, ka mreži solidarnosti i humanosti, katkad obojene pesimizmom („prihvatali su me i nisu me prihvatali“), iz kog, paradoksalno, izvire milost i utešni univerzalizam.  

 dobijali smo grčeve na jeziku, ali ništa strašno, ništa strašno, govorili smo u grču.

 (...)

 svi mi

polužrtve nečeg nerealizovanog

činimo svet.

Poetsko mišljenje Muanisa Sinanovića na izvestan način parodira ili dekonstruiše religijski ili dogmatski ton i obraća se drugoj vrsti pristalice ili vernika, „noćnom nomadu“, onom koji se utemeljuje u lebdenju, koji stagnira i curi „u beskonačnoj brzini van svog fiktivnog kruga stagnacije“. Najbolja ostvarenja u ovoj knjizi, poput pesme Sanjak of Novi Pazar koja sabira najvažnije i najznakovitije motive Sinanovićeve poezije (kamen, reka, rat, bitka, molitva), tvore onu vrstu intuitivnog naboja koji je uvek bremenitiji od racionalnog, „kartezijanskog“ mišljenja.

Nemilitantnom logikom, poredak ovih stihova seže put transgresije, odnosno izmeštanja, otklona od ustaljene ritualnosti i formulaičnosti. Putem molitve kamena ili reke, s one strane, među neprijateljima, molitva prestaje da bude molba, već postaje trčanje ili kako se u jednoj drugoj pesmi kaže intenziviranje već prisutnog.  

 Radije bih se molio među neprijateljima,

usred bitke ili odbrane. Tako, bio bih kao reka

ili kamen na dnu reke.

Smisao ovih stihova neponovljiv je i ne može se iskazati u prostoru izvan pesme sâme. Poetski jezik ostvaruje novu situaciju-pomeranje, koja iako u naslovu referira na konkretnu geopolitičku oblast – upravnu jedinicu nekadašnjeg Osmanskog carstva – prevazilazi istorijski i/ili deskriptivni diskurs reprezentacije, ospoljavajući unutrašnju epifaniju ili oslobađajuću mudrost proviđenja. Moć poetskog mišljenja uvek je u izvesnoj herezi, u oponiranju i otporu spram vodećih (poetičkih) tokova i struja. Ona se krije u raz-otkrivanju i sasvim intimnom prepoznavanju onog jezika koji, kako je to naznačio Miklauž Komelj u jednom od svojih eseja o poeziji, „postaje moguć tek kada se progovori njime.“

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović