Istraga o dvostrukim grobovima

Praćerka ili Кako sam naučila srpski i prestala da se plašim, prvi roman Ivane Bulatović, govori o mladoj Amerikanki srpskog porekla, koja iz Čikaga dolazi u Beograd u potrazi za onim što sama naziva „srpskom duhovnošću”. Kompozija romana krajnje je jednostavna − glavna junakinja i pripovedačica Dana Jovanović piše pisma majci u kojima prepričava anegdote iz njene nove svakodnevice. Ivana Bulatović do sada je objavljivala priče u književnim časopisima, kao i zbirku Ruska i druge priče. Imajući u vidu da je zaokupljenost identitetom u proteklih par decenija čest oblik akademskog i javnog govora, ovaj roman bi se, kada je reč o izboru teme, uprkos njegovoj satiričnoj orijentaciji očiglednoj iz naslova, lako mogao svrstati u poetički mejnstrim. Iako autorka postiže specifičan ironijski efekat tako što parodira ključne trope „srpskog identiteta”, inovativnost ovog teksta ne ogleda se toliko u subverziji u odnosu na „srpski identitet” koliko u podrivanju kategorije identiteta uopšte.

U naslovu romana očita je evokacija čuvenog Kjubrikovog filma Doktor Strejndžlov ili: kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu, čime autorka upućuje na žanrovski profil teksta –satiru. I u romanu se, kao i u Kjubrikovom filmu, ismevaju hladnoratovski mitovi i zablude. U slučaju Praćerke Ivane Bulatović te zablude tiču se odnosa žrtve i agresora, odnosno osnovne narativne matrice srpskog nacionalizma o srpskom narodu kao večitoj žrtvi istorijskih procesa. Stoga se najveći pripovedni preokret odigrava kada Dana Jovanović, otkriva da je deda Pera, koga sve vreme zamišlja kao golootočku „žrtvu komunističkog terora”, što je ključno opšte mesto hladnoratovskog imaginarijuma, zapravo u tom režimu bio egzekutor.

No, budući da je roman Praćerka i tematski i formalno kompleksan, poigravanje sa nacionalističkom imaginacijom i njenim klišeima jeste najjednostavniji sloj teksta za tumačenje. U potrazi za svojim korenima, Dana Jovanović polazi od klišea koji se neguju i u dijaspori i u matici – teško ju je razuveriti da deda Pera nije otišao na Goli otok kako bi promenio stranu istorije na kojoj se do tada borio. Protagonistkinja, takođe, ne vidi nikakvu protivrečnost između vlastite želje da rehabilituje četnički pokret, makar i na razini porodične istorije, s jedne, i feminističkih i antirasističkih uverenja koja poslovično ispoveda u vidu popularnih krilatica i slogana sa društvenih mreža, s druge strane. Junakinjina fascinacija „srpskom duhovnošću”, koja se iznova ispostavlja kao neuhvatljiva, neretko i perverzna misterija, motivisana je njenom potragom za osmišljavanjem života u procesu odvikavanja od droge. Njena upornost u preosmišljavanju porodične i nacionalne istorije urodiće plodom, ali na subverzivan način. U pokušaju samoubistva, na dnu Dunava, Dana će odgovore po koje je pošla i dobiti u susretu sa Bogorodicom Trojeručicom i Svetim Savom. Ipak, ovaj susret završava se jednim karnevalskim gestom – Bogorodica i Sveti Sava će joj pljunuti u usta.

Smisao ovog poteza važan je za poetiku Ivane Bulatović u celini. Naime, u romanu Praćerka, kao i u pričama Ruska i Amerika, pripovedni autoritet, kao privilegovani tumač realnosti, često se ispostavlja kao lažov ili prevarant. Ili kako junak Ruske u otporu jednom takvom autoritetu kaže – „Ne može to tako, zakotrljaš riječi, pa te baš briga đe će pasti”. Smisao karnevalskog gesta nije samo izvrtanje visokog i niskog, uloge autoriteta i uloge potčinjene/potčinjenog. Spasenje, odnosno preživljavanje, odvija se zahvaljujući njegovoj demistifikaciji ili simboličkom umanjivanju.

Način na koji moć jezika i pripovedanja razara identitet i predstavu o poreklu kao svojevrsne obmane jeste tema koja iskrsava na pozadini kritike nacionalizma. Takođe, strukturna veza između otkrivanja istine o poreklu i Amerike, osim u romanu Praćerka, javlja se i u pripoveci Amerika, gde je Amerika simbol identitetskih iluzija. To su priče koje ljudi izmišljaju i pripovedaju samima sebi kako bi održali određenu sliku o poreklu, a time i o vlastitoj ličnosti i poziciji u svetu.

Dalje, oba teksta poseduju zajedničku metaforu dvostrukih grobova koja sažima složenu dinamiku samospoznaje i samozavaravanja. Za junaka priče Amerika živ otac potpuno je beskoristan u njegovoj strategiji izmaštavanja porekla, dok nepoznati grob, za koji se ispostavlja da je prazan, ima jasnu ulogu u preosmišljavanju priče o junakovom detinjstvu. Otkrivajući istinu o dedi, a zatim i o ocu, usred melodramatičnog zapleta, gde do izražaja dolazi autorkin smisao za humor i ironiju, Dana Jovanović uzvikuje − „Priča od dualni grobi je priča od moj život.”

U načinu na koji pripoveda o razotkrivanju porodičnih tajni i samospoznaji ogledaju se i slabosti i kvaliteti romana Ivane Bulatović. Budući da je dominantan postupak kojim autorka oblikuje naraciju skaz − imitacija razgovornog stila − što je efikasno sredstvo umetničkog izražavanja u kratkim proznim formama − u romanu se u pojedinim momentima oseća zasićenost ovim postupkom. Kompozicija teksta i psihološka plošnost likova bliži su karakteru novele nego romana, usled čega do izražaja dolazi labilnost kompozicije. Ipak, ove nedostatke zasenjuju umeće pripovednog stilizovanja i originalnost umetničkih postupaka.

Praćerka je gotovo u celini napisana izmenjenim jezikom − jezikom Dane Jovanović, koja uči srpski, i na tom jedinstvenom spoju engleskog i srpskog piše pisma majci o svom lečenju i boravku u Srbiji. U pogovoru Srđan Srdić  s pravom primećuje da „nije moguće bolje opisati srpsku duhovnost nego jezikom koji ne postoji, jezikom koji se uči i jezikom s kojim se junakinja muči”. Ovim književnim postupkom Ivana Bulatović skreće pažnju na jezik i žanr kao jedinstvena obeležja književnog teksta. Istina se gotovo uvek otkriva pomoću parodiranja određenih žanrovskih matrica, a u slučaju Praćerke otkrivanje istine o očinstvu odvija se doslednim parodiranjem zapleta sapunica.

Na taj način, te uspevši da pronađe autentičan jezik kojim se teško svarljive istine saopštavaju, autorka celinom teksta sugeriše da su jezik i čin pripovedanja, u pogledu saznanja, povlašćeni u odnosu na priču o identitetu, koji se iznova razobličava kao laž. Zahvaljujući parodiranju narativnih klišea, priče o identitetima razotkrivaju se kao naprosto loša fikcija. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je tekst Ivane Bulatović unekoliko poetički prevaziđen ili zastareo, tj. da se autorka oslanja na postmoderne paradigme u kojima se sukobljavaju jaki i slabi, monocentrični i policentrični identiteti.

Međutim, autorka suptilno ironizuje svaku identitetsku naraciju kao, usled žanrovske predvidljivosti i jezičke formulaičnosti, u osnovi samoobmanjujuću i intelektualno oskudnu priču. Tako Dana Jovanović u susretu sa Svetim Savom njemu poručuje: „Svetli, ali ja sam mrtva, a i ne možeš ti mene baš da kažeš šta ću da radim, tako nije u feminisam”. Stoga se može reći da je u izvesnom smislu proza Ivane Bulatović zasnovana na preispitivanju ideološkog i idejnog sadržaja postmoderne narativnim i stilskim sredstvima koja su se razvijala i usavršavala u njenom okrilju.

Još jedan važan motiv Praćerke, koji takođe oblikuje i narativnu dinamiku priča Ruska i Amerika, jesu majčinstvo i očinstvo kao odnosi istovrsni autorstvu i književnom stvaranju. Tu se može iščitati još jedna poetička subverzija Ivane Bulatović. Majka ili figura srodna majčinskoj − baba, tetka − jeste privilegovana pripovedačica koja sameravanjem prećutkivanja i pričanja skriva istinu o ocu, što je u patrijarhalnoj stvarnosti sinonim za pripadanje, simboličku, ali i društvenu stabilnost. Čak i kada, kao u priči Amerika, pripovedačice priče o ocu funkcionišu kao čuvarke tradicije, sfera majčinskog je, kao sfera jezičkog oblikovanja stvarnosti, u prednosti u odnosu na domen očinskog, koji je uvek domen opsesije poreklom, a to znači polje identitetske iluzije. Tu je, takođe, i na tematskom i na formalnom planu vidljiva poetička evolucija romana Praćerka u odnosu na prethodne priče.

Naime, ovde i Dana i njena tetka, koja dosledno istrajava u skrivanju porodičnih tajni, ali i Danina majka, koja se u tekstu pojavljuje isključivo kao odsutni adresat Daninih pisama, iako nevoljno, prelaze traumatičan put oslobađanja od muške istorije i tradicije, sačinjenih od laži. Na formalnom planu ova transformacija posredovana je udvajanjem pripovednog glasa. Nova naratorka koja završava priču je, za razliku od Dane Jovanović, uspela da pronađe tečan književni izraz. Jedna od završnih slika, alegorija o ribama živorotkama, koje se rađaju oticanjem iz majčinog tela, ali su nakon rođenja potpuno samostalne i beže kako bi izbegle „tatinu senku, raspoloženu da proždire sopstvenu mlađ”, može se protumačiti kao analogna ironiziranju pripovednih i drugih autoriteta. Drugim rečima, ta vrsta emancipacije neophodna je radi pronalaska sopstvenih stvaralačkih snaga.

U delu Ivane Bulatović grobovi su, suprotno očekivanom simbolu konačnosti, često simbol novih preokreta. U tom smislu, tekst kao da sugeriše da je potrebno, makar privremeno, sahraniti identitete i identitetske iluzije kako bi, u konstantnom propitivanju mogućnosti jezika, novi književni eksperimenti mogli da se rode. Uzevši u obzir da je roman Praćerka ili Кako sam naučila srpski i prestala da se plašim Ivane Bulatović uspešan eksperiment, te da njegova jezička inovativnost otelovljuje zadovoljstvo u samom procesu pripovedanja, on može biti inspiracija za nove tendencije narativne proze kod nas.

 Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović