U raljama okamenjenog patrijarhata
Poslednjih godina svedoci smo potrebe da se pojedine autorke proglase autentičnim glasovima nove generacije žena. Razlog za to može biti hiperprodukcija uslovljena globalnim trendovima i zakonima tržišta, ali i realna emancipacija regionalnih ženskih glasova, koja je omogućila njihovo veće prisustvo, pa i dominaciju književnom scenom. Šta god da je posredi, primetno je da se u stvaralaštvu (istina – sve čitanijih i popularnijih) književnica sve češće traga za zajedničkim imeniteljima na osnovu kojih bismo opravdano mogli da govorimo i o zajedničkim poetičkim i vrednonsnim koordinatama jedne grupe uslovno feministički orijentisanih autorki. Ta se nastojanja, međutim, uglavnom svode na neosnovani optimizam i čak agresivne pokušaje da se u delo učitaju određene ideje i poruke, te mu se na osnovu tih učitavanja zalepe etikete hrabre, sveže, feminističke, konačno, prave ženske književnosti.
Očekivano je bilo da Gravitacije Senke Marić budu neka vrsta iskoraka u odnosu na njen prethodni roman, pre svega na žanrovskom planu. Otklonom od autofikcije obično se manje ili više uspešno sugeriše autorska zrelost i kompetentnost. Međutim, dok je roman Kintsugi tijela, uz sve manjkavosti, prvenstveno izborom teme i hrabrim hvatanjem u koštac sa tabuom kakav i dalje predstavlja rak dojke, zaista zaslužio naklonost čitateljki i čitalaca, dominantan utisak posle čitanja Gravitacija ostaju nedorečenost i izneverena očekivanja.
U Gravitacijama pratimo junakinju koja, u odsustvu preminule majke, svoj ženski identitet gradi kroz konstantno ambivalentan odnos sa svojim babama, koje bi trebalo da predstavljaju dve strane novčića, dva, čini se jednako snažna, gravitaciona polja, omeđena suprotnim karakterima i drugačijim životnim izborima odnosno nemanjem izbora.
Prvi zadatak stavljen pred čitaoce jeste probijanje kroz fragmentaran, lirski bogat tekst, razlikovanje glasova dveju pripovedačica i otkrivanje odnosa među njima. Spomenuta liričnost verovatno je i najuspeliji segment romana, ono što mu daje boju i atmosferu i omogućava autorki da u prozu integriše svoj već formirani poetski jezik, kao svojevrsni autorski pečat. Taj jezik, ipak, neminovno otežava komunikaciju sa romanom, usporava naraciju i na momente pojačava utisak neurednog i nedovoljno osmišljenog narativnog toka.
Teškoća da se glasovi pripovedačica jasno razdvoje može biti i postupak kojim autorka nastoji da sugeriše unukinu nevoljnu i nesvesnu veću privrženost jednoj od baba, Đulsi. Ali kako je i Đulsa pripovedačica, ostaje nejasno zašto se autorka odlučila da treća „glavna“ junakinja, Hiba, ostane nema, te da li je ovo favorizovanje jedne od perspektiva zaista osmišljeno ili je jedna više nedoslednost.
Nedorečenost romana se ogleda i u potrebi da se društveno-istorijski kontekst, prostor i vreme kojima bi stvarnost junakinja neizbežno morala biti uslovljena, sugeriše usputno, kroz detalje. To je dodatno problematično kada uzmemo u obzir da bi srž romana, sama njegova suština, trebalo da bude problem partrijarhata odnosno načina na koji patrijarhalno društvo ograničava i guši pojedinku. Patrijarhat se, međutim, ne samo u ovom romanu, i svakako ne samo u delima Senke Marić već kod većine regionalnih autorki svih generacija, razume i tumači jednoznačno, kao od materijalne stvarnosti i društvenih okolnosti nezavisan, univerzalni jaram. Pišući o društvenom, a ne ulazeći pritom u njegovu problematizaciju, autorka upada u vrtlog autoviktimizacije i nelogičnosti. Tekst podupire ideju da su tri junakinje, od kojih je jedna i generacijski odvojena od druge dve, gotovo jednako sputane i ograničene emotivnim odnosima sa muškarcima od kojih zavisi sva njihova sreća, ispunjenost, zadovoljstvo sobom i okruženjem, takoreći njihova sudbina – opet statična i okamenjena. Ta se redukcionistička „jednakost“ uspostavlja bez obzira na različite životne okolnosti, obrazovanje, podršku okoline i individualne spososobnosti junakinja, te njihove spoljnim faktorima ograničene mogućnosti. Ideja na kojoj autorka temelji naraciju, pored toga što je konzervativna i obesharabrujuća, suštinski je neuverljiva.
Važno je naglasiti da tema erotike i mogućnosti emotivne ispunjenosti ne mora biti i nije po pravilu banalna, niti rezervisana za žanrovsku, isključivo melodramsku književnost. Štaviše, nastojanja da se ove teme na velika vrata uvedu u „visoku književnost“, čak i kada o njima pišu žene, važan su deo feminističke borbe na književnom polju. No, određenost junakinja samo jednim aspektom njihove egzistencije, i to baš onim čija ostvarenost predstavlja tradicionalni društveni impretiv za svaku ženu, sve tri junakinje svodi na siluete.
Razlika između Đulse i Hibe, načelno predstavljenih kao dva pola, samo je prividna i ogleda se u dobroj odnosno lošoj sreći. Svu svoju ispunjenost i životni elan Hiba crpe iz činjenice da joj je usud doneo obrazovanog, emancipovanog muža, zahvaljujući kome je i sama mogla da se odlepi od očekivanja okoline i za sebe i unuku izmisli jednu novu, partizansku biografiju. Izvor Đulsine nesreće je nasilje, tipično i uobičajeno, ali u njenom okruženju neprepoznato, ono čije se posledice manifestuju pshisomatski. Đulsa, sama za sebe, otuda jeste uverljiv i uspeo lik, naročito u odnosu na drugu pripovedačicu, onu kojoj zapravo ni ne znamo ime. Fokus je, međutim, prečesto na paraleli baba Đulse i unuke, kojom se implicirada da je ne patrijarhalno nasilje i ukidanje slobode već nesrećna ljubav prepreka ostvarenosti, zadovoljstvu, mogućnosti sazrevanja.
Tepanje Mika, kojim se unuci obraća baba Hiba, sugeriše junakinjinu nezrelost i nedoraslost. Metafora izranjanja s kraja romana, pored toga što nije naročito maštovita, ne pruža satisfakciju niti nam daje razloga da verujemo da je junakinja zaista izronila, prekinula začarani krug, izabrala samostalan, odvažan život koji ne mora nužno uključivati muškarca.
Možemo, naravno, izabrati i da verujemo autoru pogovora koji je u završnici Gravitacija pročitao vitalizam, otresitost i oslobođenje. No, to nas nužno vraća na učitavanja.
Konačno, nastojanja urednika i urednica, autora i autorki književnih prikaza, pa i pojedinih kritičara i kritičarki i samih književnica da nas uvere da postoji tematski, žanrovski, stilski i na ma koji drugi način jednoznačno, autentično pravo žensko pisanje, nisu izostala ni povodom ovog romana. Pored toga što nisu utemeljni ni na književnoj ni na feminističkoj teoriji, ovi pokušaji definicija uvredljivi su i štetni i za čitalačku publiku i za same autorke. Zaključci o pravom ženskom pisanju gotovo se uvek temelje na predrasudama, onim najbanalnijim, kojima se autentična ženskost ograničava domom, decom, porodicom, srećnom i nesrećnom ljubavlju i tek povremenim izletima u materijalnu realnost ženske telesnosti, opet najčešće vezane uz patnju, bolest i smrt.
Zabrinjavajuće često, baš takvo pravo žensko pisanje definisano je muškim perom.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Jovan Čekić
