Svetlost je sve slabija

Očekivanja od 33 sna Dragane Mokan, oslonjena na čitanja  prethodne autorkine knjige, zbirke priča Pustite im laganu muziku, nisu  bila mala. Naprotiv. S obzirom na to da autorka u novoj knjizi pravi žanrovski zaokret, bila sam zaintrigirana već samim prelistavanjem knjige (tekst nevelikog obima, strukturiran kao niz fragmentarnih zapisa) koje je sugerisalo da se iskustvo rada na kratkim formama (potencijalno) prelilo i u roman 33 sna. Roman je doista i utemeljen na svojevrsnim mikropoetikama na planu tekstualnih jedinica, artikulacije narativnog sopstva, slikovnosti, saznajne perspektive itd. Međutim, kroz tekstualne mikro kodove prelamaju se mega književni narativi – od onih meta/fizičkih, poput vremena i prolaznosti, do fundamentalnog preispitivanja romaneskne forme, te mogućnosti njenih različitih konfigurisanja.

I to potpuno nepretenciozno i nenametljivo. Snažan osećaj „uvučenosti“ u tekst  odigrava se i na racionalnom i na emotivnom planu, prateći tragove (tekstualnog/sopstvenog) emocionalnog i slikovitog pamćenja ili pak dešifrovanjem narativnih rebusa, sledeći metanarativne komentare koji vode i zavode. Za čitalački doživljaj, naročito intenziviran provokativnim i inovativnim aspektima ove proze sa stanovišta savremene produkcije, zahvaljujem ne toliko autorki zbirke Pustite im laganu muziku, koliko autorki zbirke Kako mi je prošlo vreme. Roman 33 sna napisala je pesnikinja.

Nestabilnost, polivalentnost i fluidnost upisani su u prvi zapis koji fundira u poetički sklop romana. U njemu se uvode ključni tropi – kovčeg sećanja, fotografije, suveniri i dnevnik (snova). Reč je o mnemotehničkim figurama par excellence, o medijima arhiviranja i dokumentarističkim „žanrovima“. Međutim, već prva reč romana, moj (kovčeg sećanja), narušava dokumentaristički pristup jer uvodi u igru princip subjektivne selekcije čime se omeđava opseg iskustvenog. Dokumentaristička podloga se pak trajno destabilizuje uvođenjem oniričkog diskursa i oniričke figure, dnevnika snova, koji biva poetički povlašćen. Sama sintagma raslojava koherentnost i žanra dnevnika (očuvana je njegova fragmentarnost i intimistička perspektiva), kao i klasičnog (epsko-realističkog) romana, odnosno Bildungs narativa čije se konture prepoznaju u matrici 33 sna. U drugom zapisu saznajemo da je dnevnik završen 1998. godine, a da je 2020. godine još uvek čitljiv, iako trag hemijske bledi.  Ovaj podatak ne samo da vremenski lokalizuje oniričke i memoarske zapise u period detinjstva i mladosti lirske pripovedačice, već inicira i fundamentalnu nepouzdanost pripovedne instance, pripovednog znanja, kao i samog sećanja. Retroaktivno dopisivanje, rekonstrukcije i „reciklaže sećanja“ (rečima lirske pripovedačice) uspostavljaju brojne interferencije između zapisa iz prošlosti i zapisa nastalih u sadašnjem vremenu. Dnevnik snova i onirički diskurs istovremeno su i ishodište razgranatih semantičko-simboličkih rukavaca romana i oblikotvornih postupaka (alogičnost vremena, montažni sklop i asocijativno uvezivanje, nagle smene ontoloških statusa narativnih svetova, metaleptički useci između sveta snova i jave), odnosno istovremeno su dezintegrišući i  kohezivni vektori romana.

Onirička perspektiva i onirički mimetizam isprepleteni su sa lirskim oblikotvornim načelima. Jezičko-stilski postupci ujedinjuju narativno i lirsko, bivajući izrazito transgresivni i fluidni. Lirska kompresovanja,  pregnantno izvedeni iskazi i lirski princip slike (figuralnosti) temeljni su poetički principi. Dubinsko ishodište romana 33 sna jeste (nemimetička) imaginacija lirskog diskursa. Mogu da zamislim da jednog dana u izbor pesništva Dragane Mokan uđu i pojedini fragmenti iz romana 33 sna. Kao što je u romanu intertekstualno prisutno njeno pesništvo.

Udeo pesničkog naročito se sugestivno očitava u kompozicionoj strukturi. Naime, fragmenti nejednake dužine omeđeni su belinama, a tipografska organizacija teksta implicira tehniku čitanja svojstvenu pesničkim formama. Onirički zapisi su okruženi ne samo belinama, već i zapisima u kojima se fingira narativna stvarnost. Svi ovi segmenti romana stupaju u smislotvorna međudejstva koja vrhune ne samo u nedoumici gde se stvarnost nadilazi snom ili šta je autentičnije sa stanovišta figurativne istine, već se i sama narativna stvarnost na pojedinim mestima povlači pred vokativnom i pulsirajućom snagom tipografskih belina. Tipografske pauze nisu pak samo meditativna intermeca, već i postupci reza, prekida. Ova linija funkcionalizacije tipografskih belina i otpočinjanja svakog novog zapisa na početku naredne strane sublimira ideju diskontinuiteta percepcije i pripovedanja (auto)biografskog narativa, kao i snova i sećanja.

Sadržaj kovčega snova, koji podseća na fluksus kutije i skladišta, predočen u formi kataloga, sastoji se iz niza artefakata prošlosti, naizgled potpuno trivijalnih i nesuvislih sa stanovišta povesnog sećanja. Međutim, arheologija privatnih snova, sećanja i privatne istorije biće osenjena istorijskim utvarama, besovima i košmarima. Suveniri pohranjeni u kovčegu sećanja predstavljaju i metonimijske projekcije rasute u fragmentima. U kovčegu sećanja nisu pohranjeni samo fragmenti materijalne stvarnosti. Čulno oprisutnjenje sećanja, njegovo utelotvorenje konstitutivno je načelo poetike sećanja u 33 sna. Gradivni nosioci značenja su pohranjeni u romanesknom režimu čulnosti. Sećanje biva raslojeno čulnom razlivenošću i aktuelizuje se kao intenzivno telesno iskustvo. Mirisi, ukusi, zvuci i pokreti (džigerica iz nedeljne supe, vetruška, pekmez od kajsija, zvuk zarđalog točka i ljuljaške, smeh, vožnja bicikla, kupanje u reci, štrudla od maka, bašte, voćnjaci itd.) postaju privilegovani epistemološki i iskustveni zabrani lirske pripovedačice.

Po-etika sećanja je i mesto provokativnih intervencija u romanu. Proces sećanja nema za cilj konzerviranje, nije primarno motivisan potrebom da se prošlost/sadašnjost uredi i sačuva. Sećanje je izloženo u svojoj suštinskoj krhkosti, nestabilnosti, poroznosti. Zapisima prošlosti dominiraju figure prolaznosti i propadljivosti (vašar, kule od peske, poplava, trulo voće i semenje, buđave iznutrice, bledozeleni šlajm, magla, vlažni zidovi itd.). Međutim, sećanje i snovi su prostor intenzivnog iskustva. Iskustva tela koje je u sadašnjosti anestezirano, socijalno atomizirano i otuđeno. Fragmenti koji predočavaju sadašnjost lirske pripovedačice, poslovne žene uzglobljene u korporativnu estetiku i etiku koja narušava prostor privatnosti i intime, obeleženi su žudnjom za kontaktom, za dodirom, kao i parališućom anksioznošću. Ako su junaci zbirke Pustite im laganu muziku bolovali od straha od smrti, 33 sna razotkriva strah od života, od čulne punoće, strah od ogoljenosti i izloženosti vremenu. Fragmenti prošlosti, sanjane i proživljene, naseljeni su urušenim formama zajedništva (porodica, životinje i priroda), a savremenost je obeležena virtuelnim (pseudo)zajedništvom i urbanim gužvama.

„33 sna“ zapisana u cvetnoj beležnici suprotstavljaju se korporativnim pravilima koja zrače sa ekrana, koje okružuju aluminijumski roboti. Tehnokratskom mitu o intaktnosti, trajnosti i neprobojnosti (neranjivosti), zajedno sa strategijama potrošačke kutlure koja proizvodi strah od starosti i telesne nesavršenosti, lirska pripovedačica suprotstavlja život u njegovoj trošnosti i prolaznosti. Naspram tiranije logike reda, koherencije i veštački indukovanih socijalnih kontakata, želja i potreba izranjaju iskustva egzistencijalne punoće u jednom drugačijem poretku stvarnosti. „Sitan bes, sitna nada“ sadašnjosti ogleda se u intenzivnim ljutnjama, suzama i radostima detinjstva i mladosti. Ova opozicija je naročito potcrtana infantilnom imaginacijom. Zapise prošlosti oblikuje infantilna percepcija stvarnosti utemeljena u mešanju opažaja i imaginarnog, odsustvu jednoznačne referencije, potiranja granice između duhovnog i telesnog, saživljenost i suosećajnost kojih je lišena savremenost. A ona je lišena i pacifikacije užasa sa kojom se infantilna imaginacija bori sa svetom odraslih. U tom svetu, iz perspektive odraslih, nema mnogo alternativa. Ali ih ipak ima. I one su, dovoljno rečito, upisane na marginama zapisa, i u belinama između njih.

Poput ekrana na kom su ispisana 33 pravila, svetle i beline, svetli detinjstvo smenom godišnjih doba, svetlošću različitog kvaliteta. Ali (ta) svetlost je sve slabija, kako glasi jedan od stihova Dragane Mokan. Svetlost detinjstva 33 sna me neodoljivo podseća na kvalitet fotografije kućnih filmova snimanih super osmicom. I izronila je odnekud u sećanje jedna scena, svetlost i razdragani smeh devojčice iz Kasavetisovog filma Love Streams. Ali svetlost i film su interpretativne linije koje bi trebalo da se otvore u novom redu. Kao i brojne druge jer je roman 33 sna Dragane Mokan izuzetan čitalački i interpretativni izazov, i užitak. A vreme je za tačku. Retko kad mi je bilo ovako teško da je stavim, i činim to sa „nejasnom tugom koja se sklupčala pod jezikom i u stomaku.“

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović