Zatišje pred oluju
Deca u kratkim pričama iz zbirke Mliječni zubi Lane Bastašić, ujedno junaci i pripovedači, nemaju ničega previše detinjastog u sebi, niti pate od manjka nužnih uvida, iako su im neke pouke i činjenice iz života nedostupne, što je u skladu sa njihovom, mahom predškolskom i osnovnoškolskom, uzrasnom dobi. Štaviše, čini se da su im najvažnije životne lekcije često bliže nego samim odraslima, na koje bi poslovično trebalo da se ugledaju.
Mliječni zubi su na tragu romana Uhvati zeca, nastavljajući da problematizuju odrastanje koje napušta sferu nevine dečije zaigranosti i bajkovitosti, iskoračujući u prozaičnost svakidašnjice, u susret nasilju i smrti. Po intezivnom pretresanju detinjstva kao akumulacije potisnute, pretrpljene i/ili ispoljene agresije, ove priče se približavaju romanu Smrtova djeca Amile Kahrović Posavljak, iako ih od njega odvaja drugačiji ritam, stil i sklop sintakse, kao i različite pripovedne strategije.
Lana Bastašić nikada ne eksploatiše dečije ne-razumevanje poretka stvari kako bi sentimentalno približila nekom bivšem, tobože nežnijem dobu nevinosti. Antisentimentalizam kojim se rukovode ove pripovedne vinjete pre svega upućuje na aktuelne i kompromitujuće zamke odrastanja, uhvaćenosti u logiku razlike koja odvaja dva često nepomirljiva poretka stvarnosti. Osujećenosti se kreću u smeru rane antidruštvenosti, neprilagođenosti i usamljenosti, na momente i pomaljajuće devijacije u ponašanju, što sve urasta u psihopatologiju odrastanja. Tako se u uvodnoj priči Šuma ćerkina naracija odvija u praćenju očevih čudnih nestanaka, izbijanja iz kuće. Dok se probija kroz šumu ogovaranja i tračarenja dežurnih žena o mogućoj bolesti ili kućnom zanemarivanju od kojih otac navodno pati, ćerka saznaje da se on zapravo tajno odaje masturbiranju. To je nagoni na njoj sasvim logičnu, neminovnu intervenciju – ubistvo kamenom. Slično ovom činu patricida, u priči Kiselina nailazimo na primer asocijalne, rano osvešćene devojčice, koja se igra na neobične, sadističke načine (vadi ribe iz akvarijuma i pušta ih da umru ili ubija punoglavce mrskanjem). Iako je na stalnim seansama kod psihološkinje, čini se da metode kojim joj ova pristupa pate od stereotipne predstave o „odgovarajućem“ uzrastu i „prihvatljivim“ igrama. I u tom slučaju, kao i inače, dečija zastranjenja imaju nečeg simptomatološkog, duboko osvetničkog u sebi, kao da predstavljaju okretanje protiv čitavog poretka tiranije koji su im nametnuli odrasli. Otuda i deluje da su deca mahom prerasla svoju dob, dok se još uvek nalaze zatočena u nakaradnoj, infantilnoj slici koju su odrasli projektovali i skrojili za njih, poput uvek predvidivog odevnog predmeta koji moraju da nose na priredbama ili u posetama rodbini.
Nekada se odbojnost prema svetu odraslih iskazuje u humoreskno iščašenom maniru, kao u priči Recital, gde devojčica sve vreme odbija da se u sviranju poistoveti sa nastavnicom klavira, sasvim svesna svog ograničenog talenta, a osobito u opisu nastavničine melodramske gestikulacije i patetične zanesenosti:
Nisam htijela imati nikakve veze s tim sramotnim spektaklom. Bila sam sigurna da između mene i Betovena, mene i Baha, mene i svih drugih mrtvih muškaraca koji su napisali sve te note, postoji prećutni dogovor o tome da nećemo praviti budale od sebe.
U priči Krugovi, u kojoj se tematizuje sadističko ponašanje nastavnika fizičkog prema protagonistkinji slabijih fizičkih, ali ne i intelektualnih mogućnosti (zbog čega je podrugljivo oslovljava sa „matematičarka“), devojčica prvi put osvešćuje svoju bezrezervnu mržnju:
A ja ga mrzim. Nisam prije toga mrzila nikoga. Emocija je nova i grije me drugačijom toplinom. Peče kao uvrtanje kože. Imam trinaest godina, pečem se na popodnevnom suncu i mrzim nastavnika fizičkog.
U trenutku kada nastavniku zapadne bombona u dušnik, te on počne nemo da doziva u pomoć, devojčica shvata u kakvoj je iznenadno stečenoj prednosti u situaciji „jedan-na-jedan“, uprkos (to jest, paradoksalno, upravo zahvaljujući) trkačkom zaostajanju za ostatkom razreda. Priča se upravo tu i prekida, odlaganjem priticanja u pomoć, dok devojčica već smišlja ubedljivo opravdanje pred starijima ako je upitaju zašto nije reagovala.
Priče Lane Bastašić i inače se često prekidaju u trenucima kada se očekuje neki izgledniji obrt, naglašena poenta ili nagla, iznenadna spoznaja i uvid. Epifanija uglavnom izostaje, nema otkrića očekivane sublimne istine. Kraj se zbiva u međuprostoru između pasivnosti i akcije, svojevrsnom interregnumu, dok je čitalac ostavljen u toj neodlučnosti, prepušten silama odgođenog slučaja. Čak i priča Posljednja večera, koja se otvara eksplicitnom najavom smrti baba-tetke („Večeras će umrijeti“), i koja se služi time kao pripovedačkim refrenom koji lebdi poput fatuma nad fabulom iz pasusa u pasus, dok se ukućani panično pripremaju za posetu – ne sadrži ništa od očekivane drame umiranja. Smrt tako ostaje nedozvana, u horizontu onoga što se nije dogodilo – sušta statičnost.
Onde gde su dečija bistrina i domišljatost naročito naglašene nastaju prave male ironizovane, parodijske bravure, koje uspešno dekonstruišu roditeljske narative i priče kojima oni sami sebe, reprizno, teše i zavaravaju. Naime, u priči Recital, dok se po ko zna koji put odvija majčina ulepšana, sentimentalna storija o njenom prvom susretu sa ocem (koji je odsutan), u glavi devojčice uporedo se zbiva i ona unutrašnja, cinična reakcija na priču kao zamku: Ali tek sam tada shvatila da tata kao takav nije imao drugu funkciju u priči sem da ugleda tebe. Tata je bio tu da te kadrira, da ti posvjedoči, neko te morao vidjeti. Cinizam, dakle, nije rezervisan samo za roditeljske direktive i omalovažavanja. Taj izraz rane zrelosti stavljen je u ruke deci kao najbolje oružje u borbi protiv dvostrukog morala starijih.
Deca su tu, kao ne sasvim nemi vinovnici i svedoci, da bi svojim nevoljnim zaplitanjem u roditeljske narative, usled prisnosti kojom ih pritiskaju, obavezuju i guše, izneli svedočanstvo o tinjajućim nedoslednostima, preterivanjima i diskrepancama. Oni drugi, koji se najčešće nalaze u komšiluku ili su deo šire familije, u roditeljskim su predstavama prisutni uglavnom kao neprijateljska pretnja, sušta emanacija nepravde, ponekad i klasne razlike, iako su ujedno i izvor pritajenog divljenja, zaziranja i viška autoriteta. Tako pri pripremama za posetu baba-tetki postoji čitav niz zabrana i pretnji koje majka ispostavlja deci – od toga kako da sede za stolom, do toga kako i gde da drže laktove, kada da idu u toalet i kako da postupaju sa priborom za jelo – iako je dečak svedok da majka za sebe zadržava pravo nedoslednosti, jer samo čeka da baba-tetka, kako stalno ponavlja – „otegne papke“. Čitav se zaplet odvija kao nepristojna igra moralne zabune koja izlaže ruglu onoga koji uspostavlja dvostruke aršine ponašanja. Kognitivne i emocionalne ucene i disonance više nije moguće opravdati, jer se umnožavaju pred nama poput korozivnog elementa koja razjeda spokojstvo rane dobi.
U susretu sa psihološkinjom, u priči Kiselina, devojčica se igra lutkama upravo onako kako pretpostavlja da se od nje priželjkuje, ne bi li mimikrijski odglumila socijalno i patrijarhalno prihvatljive, prigodne obrasce. Slično tome, u Recitalu devojčica sasvim pravilno prati partituru, iako umetnički dojam svaki put izostaje.
Nedostatak roditeljske topline naglašen je u priči Zubić vila, u kojoj devojčica bez entuzijazma prisustvuje sopstvenom rođendanu, dok joj ispadaju mlečni zubi, a vila ih noću odnosi, iako su njeni atributi sve samo ne vilinski, jer joj ruke „smrde na duvan“. U pričama Mesec i Supermen, u kojima je izražena dečačka zanesenost mitologijom heroja koji sleću na Mesec ili pak superheroja koji priskače u pomoć u najprozaičnijoj situaciji, pravi zlikovački antiheroji i tirani zapravo su očevi, koji tuku, ponižavaju i verbalno zlostavljaju svoje sinove, terajući ih da se osećaju krivo i poniženo čak i dok uče da plivaju.
Zbirka se zatvara pričom o odsutnom ocu – Tata stiže kući. Figura oca sada nije figura tiranina i siledžije, već vojnika koji se vraća kući iz rata „protiv muslimana“. Višak porodične mitologije se pažljivo, sa filigranskom preciznošću, gradi oko ovog dugog odsustva, da bi se u potpunosti razgradio očevim dolaskom. Uprkos porodičnom kultu, ushićenju i legendi koju majka trpeljivo zida oko odsutnog oca, završnica hvata trenutak očeve griže savesti i samoubistva vešanjem, ali opet iskosa, posredstvom decentrirane tačke gledišta njegove ćerke. Naime, ćerka u susretu sa mrtvim ocem upoređuje očevo stopalo sa svojim, pokušavajući tako da proveri majčinu pređašnju tvrdnju – da su joj stopala ista očeva. U ovom nesentimentalnom, antiklimaktičnom razgraničenju uspostavlja se i poslednja diferencijacija kojom se zatvara zbirka: Ne, pomislila sam. Stopala nam nisu toliko slična. Isti oblik možda, ista zakrivljenost. Ali ne toliko. Ne ista.
Upravo se tako, na mikroplanu, sumira i čitav kredo zbirke koja počiva na tihom otporu da se prihvati problematično porodično nasleđe, što je prvi znak izgledne individuacije. Odmah iza ugla, kao da nam poručuje autorka, krije se čitav svet koji će ovoj deci pripasti, otvoriti se za njih, njihove snove i ambicije, kad se jednom odvoje od svojih tutora, kad prevaziđu prvu bol mlečnih zuba. U tom saznanju nalazi se i tiho obećanje i uteha, koji razblažuju otrov roditeljskih pogrešnih izbora i uče neophodnom, herojskom strpljenju. U snazi te nadolazeće, „tihe oluje“, odnosno u zatišjima koji joj prethode, krije se i glavna vrednost ovih priča.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović
