Posrnuli svetionik

Spoj čudnih i živopisnih kontradikcija je Branimir Bato Lončar, glavni junak novog romana Ognjena Spahića. Ovaj na daleki svetionik prognani kapetan JNA u jednom trenutku se usprotivio crnogorskoj komandi zbog mučenja hrvatskih civila, zarobljenika koje su isleđivali u logoru Morinj, Boka Kotorska. Ta krvoločna podela posla detaljno je razrađena i opisana u delu romana u kom svedoči sam Bato:

Za dana, sve je naizgled bilo upodobljeno pravilima. (...) No kad bi ih dovezli noću, prihvatao ih je đavo sam. Prevrtao sam se na jastuku, slušajući krike, dozivanja i Menzalinov smeh.

Bato se nije mogao smiriti dok nije reagovao i time zaradio otpust, ražalovanje i progonstvo. Nakon što su ga nadređeni zauvek prognali, on postaje ozlojeđeni mizantrop, koji ima naviku da iz neumrle pasije oblači staru uniformu i poteže oružje prazneći čitave šaržere nasumično u zrak, ne mireći se sada sa svojim civilnim, izgnaničkim statusom pukog staratelja nad svetionikom. Čini se da je ova samoodbrana protiv fiktivnog neprijatelja (koga on često kumulativno naziva švabom) naknadna kompenzacija za ono što nije mogao učiniti – izbaviti žrtve iz pakla etnošovinističkog terora. On i dalje vodi svoj davno izgubljeni rat protiv nadređenog mu general-majora Zirojevića, koji u trenucima besa i nemoći iskrsava u njegovoj svesti nepomično i kruto, kao lice samog nedodirljivog boga. To ga onemogućava i da oprosti sebi, ali i supruzi Danici, čije ime neštedimice doziva, dok joj preti i proklinje je, u trenucima kad ga savlada nezadrživi, mahniti bes.

Narator u trećem licu će nas u jednom satiričnom pasažu upoznati sa nepreglednom, nezaključivom listom stvari prema kojima Lončar oseća mržnju:

Prema salati od hobotnice, prema galebovima, ženskoj košarkaškoj reprezentaciji, prema uskršnjim praznicima, četnicima i ustašama, piti od jabuka, prema Danici, ali i prema nerođenoj deci, kćerki kurvi i sinu narkomanu, taksisti, lopovu, tetoviranom probisvjetu.

Ipak, stavlja nam se do znanja da su sve Batove svakodnevne mržnje tek jalovi, neuobličeni lamenti, promrmljani u prazninu, bačeni pa progutani, predstavljeni nedovršenim rečenicama sa tri tačke. Samim tim, bar je tako u najvećem delu romana, suspendovana je mogućnost njihovog daljeg odvijanja i nasilnog dejstva. Stiče se dojam da se patrijarhalna surevnjivost iscrpljuje reiteracijski, kao nešto površinsko, što je ispražnjeno od sopstvenog fatalnog efekta. Tu nam pomaže iskošen pogled Danice koja zna mehanizme kako da odobrovolji onog „drugog“, dubinskog Bata, tako što će nekim ukusnim jelom ili dobrim gestom razumevanja za njegovu uskraćenost, uporno iznova razoružavati i omekšavati odavno skinutu uniformu.

Roman poseduje kompleksnu, mrežastu narativnu strukturu. Pored naratora u trećem licu, suočeni smo i sa ispovestima u prvom licu, kako Bata Lončara i Danice, tako i mlađeg bračnog para, Nevene i Mitra, koji na letovanju nabasavaju na njihovo dvorište. Tako se razvija igrokaz ukrštenih paralelizama, binarizama i kontrasta, dozvoljavajući da se svaki lik oslikava i ogleda u drugom kao u donekle iskrivljenom ogledalu. Neke rečenice se štafetno preuzimaju i dopunjuju, čineći tako sličnosti još vidljivijim. U tom se svetlu svaka pojedinačna ispovest može čitati kao ljubavna i bračna, ili kao ispovest o nekadašnjoj ljubavi koja je vremenom ustupila mesto komformističkom trpljenju i pogodbenom nezameranju.

U fokusu svake ispovesti jeste određeni centralni, krucijalni događaj koji likove fatalno vezuje za sopstvene izabrane puteve i stranputice. Dok je Batova priča ona o nemirenju sa zločinima ali i nemogućnosti da se izađe na kraj sa složenom mašinerijom nadređenih i podređenih, Dankina životna tragedija privezana je neraskidivim nitima za karcinom materice i porođajni gubitak deteta. („Ispraznili su me kao kantu za đubre, istresli sve što se moglo zahvatiti. Materica jajnici naše dijete.“). Mitar pati od steriliteta, što trajno osujećuje zamišljenu „normalnost“ njegove ljubavne sreće. Nevenin lik se ne može pomiriti sa ranim gubitkom oca –  očev infarkt pri kojem on mahnito kuca upaljačem o sto postaje „ritam ništavila“ koji zadaje meru Neveninom životnom nihilizmu. Njeno forsiranje svetonazora feminizma i hard core filozofije u Mitrovom prisustvu, omeđeno njegovom tačkom gledišta i narativnim glasom, naglašava njenu „duhovnu“ superiornost nad trivijalnošću njegovih maskulinocentričnih izbora.

Jedna od osnovnih nevolja Batovog i Dankinog (posledično i Neveninog i Mitrovog) zajedničkog života, prema Dankinom uvidu, jeste stalno ćutanje: Jer u ćutnji rastu drače. Pletu se oko vrata, provire iz očiju i obmotaju jezik. Ono što nije izgovoreno vremenom se taloži i pretvara u netrpeljivost i prezir. Svako ostaje zaključan u sopstvenoj boli, a na iskren razgovor o traumi navlači se opna neprekoračivog tabua. Neuspeh komunikacije dovodi do toga da se Batov i Dankin zajednički život svodi na međusobno podnošenje, odustajanje i povlačenje, kao što se Nevenin i Mitrov život svodi na već uhodane, dvosmislene izraze i slabo prikriveni, nagrizajući cinizam.

Azil koji povezuje Bata i Danku postaje dodatno klaustrofobično mesto, opterećeno usudom trpljenja u samonametnutoj izolaciji: dovoljno je imati u vidu to sa kakvom tvrdokornom istrajnošću Bato insistira na čuvanju prostora oko svetionika od zalutalih turista, iznova zakucavajući više puta istrgnutu tablu sa natpisom zabranjen pristup, decenijama nakon što je to mesto izašlo iz sastava vojnog odmarališta, sa primerenim bungalovima i šatorima. U svakome od posetilaca on vidi političkog neprijatelja, nalik onim stvarnim neprijateljima koji su ga proterali iz službe. Time on postaje izdresiran da nanjuši pretnju, očajanje i bes koji se, kako je nepokolebljivo uveren, kriju iza privida dobrote „naizgled“ slučajnih prolaznika.

Ognjen Spahić je egzistencijalista kada je u pitanju izbor koji postaje sudbina. Autentifikacija njegovih likova nije se mogla zbiti na drugačiji način – sam Bato nije mogao prenebregnuti ulogu koju je namenio svom kapetanskom činu, a to je čuvanje života i pridržavanje Ženevske konvencije (kako je to, sasvim formalno, držeći se propisa, pokušao da objasni svom pretpostavljenom). U osnovi svega stoji zapravo duboko ukorenjeni kategorički imperativ. Sve drugo bi bilo razlog nezamislive griže savesti i patnje. Ali, problem zadaje neprerađena trauma, nemogućnost trajnog mirenja sa novom stvarnošću koja je nahrupila nakon raspada SFRJ, tako da ni ispravan izbor nije mogao da donese smiraj i umanji kajanje. Jer nevini su ipak žrtvovani, mehanizam zla nije čak ni zakočen, a savest nije prestala da peče i prigovara da se ipak moglo učiniti još nešto.

Danka je, takođe, odabrala svoju sudbinu u trenutku kada je bez reči stala uz Bata i njegov čin, ne pitajući čega se sve lišava, a to je bila pre svega udobnost njihovog titogradskog doma, kao i život koji se dotle odvijao u komforu i miru porodičnih planova, slično mnoštvu komšijskih, vojno i civilno pošteđenih života. Nju je iz ugodnog obiteljskog, moralnog dremeža probudila upravo Batova sudbina, jer se preko njegovih leđa lomio nakaradan poredak zločina koji je svakog pobunjenog pojedinca trajno brisao iz evidencije zaslužnih građana.

Ono što se može prigovoriti ovom romanu jeste egzistencijalistička, pa i umetnička neuverljivost i nedoslednost samog epiloga. Upravo zato što se čitalac sve vreme navikava da Bata i Danku vidi kao tegobnu ali neraskidivu celinu, kao jednodušje davno sliveno sudbinski načinjenim izborima, neubedljivo deluje Dankina naprečac doneta odluka da jednog jutra napusti muža i krene u drugom pravcu, zajedno sa daleko mlađom Nevenom koja u istom času napušta Mitra. Taj potez i sve što iza njega sledi deluje kao iznuđen, deus ex machina postupak. Ako je namera bila da se ženski likovi predstave kao osvetnice koje se oslobađaju iz patrijarhalnih okova, onda je tu dimenziju likova trebalo dodatno razviti i pripremiti.

Takođe, trebalo je možda još više insistirati na nerazrešivosti unutrašnjih konflikata i ostaviti svim likovima prostora za njihove zablude, ali i dostignuća i zasluge. Iako je Danka naizgled samo pasivna žrtva patrijarhalnog gneva svog muža, ona ipak zadržava otvorenost i neposrednost u transgeneracijskom susretu (koji oličavaju Nevena i Mitar), osobine koje opresivnost muškog ultimatuma čine bespredmetnim ili ga ostavljaju bez argumenata. Glavni nedostatak bračne veze Danica vidi u onome što se može sagledati kao lajtmotiv čitavog romana i predstavlja njegovu metatekstualnu potku, a to je gubitak jezika kao oruđa kojim bi se u prisustvu drugog, bez zazora i stida, mogli artikulisati i izraziti sopstveni i tuđi gubici: Trebalo je sjesti i razgovarati odmah nakon bolnice, sve pretresti, isplakati se i obrisati suze (...) Njena opservacija nudi, bar hipotetički, u pogodbenoj situaciji do koje nije došlo, izlazak iz trajnih stanja degradacije i tlačenja.

Dijalog koji nije zasnovan na degradiranju drugog mogao je odvesti ritam ovoga romana u sasvim novom, manje predvidivom smeru, izvan monomanične, ubistvene logike beskrajne svetioničarske (samo)izolacije.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Srdjan Veljović