Mirazi i osujećeni zagrljaji

Prethodnu godinu obeležio je veoma raznolik i plodan rad književnih autorki. Uprkos tome, one i dalje retko i uz velike poteškoće dospevaju u centar interesovanja širih krugova kulture, čak i onda kada se predstavljaju kroz najpopularnije i na tržištu najcenjenije književne vrste, poput romana. Čini se da akademski i medijski centri moći, u maniru nedavne selekcije za ovdašnju prestižnu književnu nagradu, autorkama šalju jasnu poruku da se drže podalje od trke za tom vrstom priznanja, jer komercijalni uspeh i prava, velika umetnost ipak pripadaju muškarcima.

Za to vreme, u podzemlju književne scene, dešava se prava mala revolucija. Jedna mlada pesnikinja rasprodaje treći tiraž svoje knjižice pesama, objavljene kod skromnog, ali hrabrog i posvećenog izdavača. Njeno gostovanje u emisiji zabavnog karaktera izaziva veću moralnu paniku u konzervativnim krugovima, nego tendenciozan omaž Desanki Maksimović u nagrađenom romanu NIN-ovog muškarca godine. Reč je o Radmili Petrović i njenoj trećoj knjizi, pod sugestivnim naslovom: Moja mama zna šta se dešava u gradovima. Ovih šezdesetak pesama bi mnogi zreli ljudi sakrili od svojih roditelja, ne zbog vulgarnosti, već zbog glasnog, jasnog i besramnog lirskog pretresa raznoraznog bremena što nam se, s kolena na koleno, natrpava na leđa uz obavezan sporazum o ćutanju.

Radmila Petrović (1996) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja i završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Upravo ta dva prostora predstavljaju osnovnu dihotomiju njenog pesničkog sveta. U tom svetu, jedina veza između sela i grada jeste činjenica da žensko pesničko „ja“ ne pripada nijednom od njih. Međutim, u ovom iskustvu neprilagođenosti nema ni traga od romantičarskog koncepta suvišnog čoveka. Upravo suprotno – lirska subjektkinja pripada klasi radnika i seljaka, vrlo je zainteresovana za preispitivanje logike socijalnih konvencija i vrednosti sa kojima se rve, a naročito je daleko od bilo kakve egzistencijalne dosade, raskalašnosti i poročnosti, kojih smo se odavno prezasitili čitajući poeziju urbanih pesnika.

Knjigu otvaraju stihovi: kod proročice smo išli/tata, mama i ja/rekla je biću muško/i nešto veliko/spasla mi je život. Čitaoci se smesta suočavaju sa stilom u kome nema nežnih i ženstvenih pesničkih eufemizama za surovost patrijarhata. Ženski lirski subjekt ne preispituje svoj rođenjem dati rod, ali ipak ne pristaje na rodno zadatu podređenost koju u sebi ne prepoznaje. Svoje sklonosti i zanimanja, koja se uobičajeno pripisuju dečacima i mladićima, ona ističe kako bi dokazala svoju iskonsku potrebu za nesputanošću. Da bi taj nagon zauzdala, čitava zajednica mobiliše svoje predstavnike, najčešće upravo ženske, oličene u likovima strina (baš zato što je za njih ne vezuju krvne veze, već puki dogovor kojem legitimitet daje sama patrijarhalna tradicija). One su tu da žudnju za slobodom konsenzusom proglase za muškobanjost koja se mora saseći u korenu.

U knjizi su daleko frekventniji muški likovi, a u kontekstu sela i porodice najzastupljeniji je lik dede. Reč je o figuri koja je jedina imala kapacitete da pričama uz furunu podstiče dečju maštu i slobodu, a time i ohrabruje osećajnost unuke. Zbog toga se on doživljava kao veoma važan i jedini lik sa kojim se ona može zbližiti i, bar donekle, identifikovati. Međutim, deda ipak ne predstavlja uzor, jer upravo zbog slobode koju mu pozicija glave porodice garantuje, on je i najočiglednija manifestacija frustracije i osujećenosti. Feminiziran, opterećen sujeverjem i podozriv prema komšijama, on konflikte izazvane ženskim aspektima ličnosti pokušava da razreši upravo kroz alkoholizam, netrpeljivost i nasilje prema sopstvenoj ženi.

Lirska subjektkinja ne spominje da je savijala sarme sa majkom, ali jeste sa tatom kosila livadsku travu i vozila traktor. Tata premerava njenu hrabrost, a ona premerava ljubavnike prema tatinim očekivanjima i kriterijumima. Tata u ovoj ćerki ima pomalo i sina, a to je najočitije onda kada se provociraju njegove vrednosti, njegova nacionalistička osećanja i kada se njegovoj želji za delijom, kćer ruga obećavajući mu snajku. Ovo „nadmetanje“ se dodatno produbljuje izazivanjem druge autoritativne figure, upravo u pesmi kojom je Radmila Petrović na sebe navukla najveći gnev konzervativne publike – Srpkinja sam, al mi Kosovo nije u srcu, nego ti. U navedenoj pesmi, ona premešta fokus/metu sa oca na generala, čime efektno proširuje polje svoje borbenosti.

U gradu susrećemo čitav spektar sličnih muškaraca, bogatih i obrazovanih, muškaraca sa karijerama, koji se razumeju u vina i kapute, puše i traže našminkane žene u haljinama da pravilno jedu dagnje i svide se njihovim roditeljima. Ti muškarci devojku sa sela (šmeker –devojku koja nosi perorez u džepu) smatraju drugarom ili je se plaše. Ona je strastvena, ali ne i posesivna, ona ih poznaje bolje nego njihove majke, strpljiva je i ima plan da sa nekim od njih rasklopi traktor svog oca u tišini.

Sa druge strane, ženski glasovi imaju potpuno drugačije frekvencije koje se manifestuju kroz dve krajnosti. Na jednoj su duše ženskih predaka/koje su nastradale od muške ruke. One glasno traže da ih potomkinja osveti, iako su i same privilegovale sinove koji su im posle razbijali glave. Drugu krajnost predstavljaju neme, bezglasne ženske figure, zatvorene za komunikaciju, vaspitane da uvek pokorno saginju glavu.

Među njima je najviše pažnje posvećeno majci koja je plakala u porodilištu kada se rodilo opet žensko jer i sama uvek plače zato što je devojčica. Pesnikinja je izgradila živopisan portret žene koja je svesna svoje neravnopravne pozicije, ali i više od toga. Tenzija koja postoji u odnosu sa majkom jeste upravo posledica majčinog shvatanja da ona ima mogućnosti suprotstavljanja čitavoj tradiciji i vrednostima koje je unižavaju, ako samo progovori o svojim znanjima i iskustvima. Ona zna da će izazvati težak prekršaj nasleđenog poretka, ako svojim kćerima objasni zašto su dobile menstruaciju. Umesto neizvesnih posledica takvog čina, ona bira da nastavi da neguje njihov osećaj suvišnosti, stida, zbunjenosti i straha, čak i po cenu sopstvene usamljenosti i nezaštićenosti.

Istovremeno, kćer personifikuje majčin odnos sa biljkama i zemljom, kako bi tom ćutanju i nedostupnosti pripisala bar neki mističan smisao. Upravo zato se neostvarena potreba za majčinom ljubavlju najjasnije iskazuje kroz poistovećivanje kćerke sa biljem (ljutićem, hajdučkom travom i kukurekom), tokom obraćanja ocu u pesmi kojom se zatvara knjiga:

ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj

samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica

Osim originalnog pesničkog tretmana sela, grada, seksualnosti, porodičnog nasleđa i roda, upečatljivost poezije Radmile Petrović leži upravo u emotivnosti koja se suzbija, potiskuje i stavlja u drugi plan, ali ne uspeva da se umiri već treperi, preteći da se rasprši kao Etna u pesmi Kad me opišeš prijateljima kažu šta će ti to.

Razapeta između nasleđene grubosti patrijarhalnog sela u kome nežnost postoji, ali je rezervisana za životinje i stoku, i okrutnog kapitalizma koji dehumanizuje ljude i banalizuje svaku lepotu u gradu (sneg je padao/kao i berzanski indeksi), žensko pesničko ja čezne za zagrljajem i ljubavlju, kao i mnogi njeni preci i komšije koji su umrli tužnim smrtima, bez mogućnosti da istu tu čežnju zadovolje.

Otuda istinsku pripadnost ona vidi u poeziji koja se ispostavlja kao jedini prostor u kome je dozvoljeno biti slab i slobodan.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović