Stradiji u pohode

Često se čini da književno, fikcionalizovano suočavanje s aktuelnom političkom stvarnošću u Srbiji tavori, propuštajući da preispita stvarni kontinuitet s 90-im godinama prošlog veka, ali i da naglasi neke specifičnosti i očigledne istorijske razlike, i time reflektuje protok vremena. Ono što pri tom suočavanju najviše nedostaje jesu satira i parodija, žanrovi koji inače nagonski teže demaskiranju i prokazivanju vladajućih, normativnih mitema i ideologema.

Zadatak odražavanja stvarnosti, dakako, uvek nudi više od pukog oslanjanja na realističko književno nasleđe, naročito ukoliko sama interpretirana stvarnost ispoljava znake posvemašnje „preteranosti” i karikaturalnog iščašenja. Razlika između te i takve stvarnosti i literature zasnovane na njoj leži, pak, u tome što su stvarni akteri, za razliku od književnog autora, blaženo i naivno nesvesni satiričkog potencijala sopstvenih činova.

Zbirka priča Stradijavirus, književni prvenac Đorđa Aćimovića, upravo je pisana na tragu shvatanja i razumevanja pouke o „naivnom realizmu” same mimetičke uloge teksta, koju je potrebno satirički i parodijski nadograditi. Uspela prerada postojeće političke i kulturne stvarnosti – tu su prirodno uključeni mnogi aktuelni akteri, kao i oni iz bliže i nešto dalje prošlosti – uspeva da dovede u prvi plan latentni smisao za parodiju i humor. Time se ističe i jedna vrsta ekscentričnog, ludičkog šarma koji ova vrsta humora nosi u sebi.

Aćimovićeve priče su pre svega zabavne, pisane da nasmeju, uprkos sivoj svakodnevici, pri čemu se uspešno barata različitim registrima komičkog. Na prvom mestu, te priče se poigravaju s patetičnom, autoritarnom uozbiljenošću političkih i književnih aktera, prozivajući ih da istupe kao svedoci vremena i epohe. Koncentracija likova koji defiluju Aćimovićevim pričama, bilo da se njima posvećuje tek pokoja uzgredna rečenica, pasus, ili pak čitava priča, dovodi čitaoca do osećaja zasićenosti. Međutim, ta zasićenost predstavlja plod vrlo uspešnog diskurzivnog oblikovanja i u funkciji je dinamike priča, dajući im parodičan karakter zadihanosti usled poveravanja i razotkrivanja neke naizgled presudne, dalekosežne i mistične tajne. Osim toga, pojedini karikaturalni, užurbani „krokiji” likova nekad govore više o njihovoj osobenosti nego što bi mogle opsežne kolumne ili studije. 

U uvodnoj priči, Ulica koju su pojeli katanci (reč je o poigravanju s naslovom dela Borislava Pekića Godine koje su pojeli skakavci), susrećemo se s likom Borislava Pekića, izdvojenim s jedne od fotografija koje nam narator temeljno opisuje, uvodeći nas tako u tajnu prizora. Početna impresija, koja nam sugeriše da je reč o još jednom slučaju magijskog realizma, vrlo brzo se, međutim, raspršava u deziluzionizmu. Tako saznajemo da je po Pekiću, sticajem apsurdnih okolnosti i zabuna, nazvana jedna slepa ulica u Beogradu. Pekićev lik se, u naratorovoj uobrazilji, izgrađuje isključivo oko zaplitanja ove intrige, te se Pekiću, između ostalih političkih takmaca poput Vojislava Šešelja, nužno pridružuju oni problematični prijatelji i saborci (s osnivačke sednice Demokratske stranke) koji vremenom ispoljavaju svoju konformističku, konvertitsku stranu. I pre svega i nadasve – sopstvenu trivijalnu ludost. Takav je, na primer, lik Svetlane Velmar Janković, koja je te 2002. godine članica komisije za preimenovanje ulica. Ono što naposletku ostaje iza Pekića, kao javni zalog evokacije i sećanja, jeste administrativna, zaumna zavrzlama političkih i parapolitičkih aktera (uključena je čak i jedna proročica). Komemoracija je tek drugo ime za kulturpolitički ćorsokak, sasvim banalnu zabunu ludosti, odnosno drugu, posthumnu smrt autora.

Čini se da je svaki novouvedeni lik ujedno i jedan novi slučaj, jedna paradigma u zemlji Stradiji, onoj iz alegorijskih priča Radoja Domanovića. Lekcije nadrealizma deluju uspešno savladane, baš kao i one Harmsove o normativnim pravilnostima izvrnute, apsurdističke logike.

Silesija likova tiska se u Aćimovićevim pričama kratkog daha, i u njima im je tesno kao i u žitvotu (razume se, u istorijskom smislu), što uspelo svedoči o poslovičnom „višku istorije“. Aćimović je vešt i vrlo obavešten u svojim rekonstrukcijama političkih i istorijskih narativa, te stoga uspešno spaja opsežne, često dokumentarno potkrepljene istorijske reference s onim što pripada njegovoj privatnoj, dokaznoj arhivi (stalne su upotrebe fotografija i video kaseta). Sve to govori, donekle autobiografski, o odrastanju u kome je snalaženje pred političkom stvarnošću, kao i reflektovanje o nečemu što beskrupulozno prodire u svaki segment života, bilo pitanje „uradi sam” strategije, odnosno privatne lucidnosti i opsesivnosti.

U priči Nikada neću zaboraviti sliku koju sam prvi put video uvodi se lik književnika Svetislava Basare. Naime, Basarin život i delo predmet su kviza na nacionalnoj televiziji pod nazivom Kult ličnosti, u kome učesnici imaju pravo da odaberu svog favorita te da se takmiče u detaljnom, filigranskom poznavanju najsitnijih trivija iz njegovog života. Čitava zamisao o ovakvom kvizu poigrava se tankom linijom razapetom između stvarnosti i fabrikacije. Priča nas uvodi u lični svet jednog učesnika i fanatičnog, ali iskrenog ljubitelja Basarinog dela, dok sam kraj, u kome on osvaja nagradu, potpuno odgovara fantazmagorijskom svetu želja, previše dobrom da bi bio moguć. Žurba i halapljivost s kojom junak snatri da postaje bogataš i pre nego što je odgovorio na konačno pitanje tek je još jedan pokazatelj činjenice da se lični sni o sreći i uspehu, u strogo režiranom svetu, potpuno poklapaju s kolektivističkim, populističkim snovima velike većine u zemlji Stradiji.

Naratori Stradijavirusa često imitiraju opsesivni istraživački postupak. Otprilike na polovini zbirke srećemo se s pričama koje prenapregnuto iskaču iz sopstvenih šina, kao da im postaje nelagodno u zaokruženoj i dorečenoj formi. Usled toga, preostale priče koje slede ne uspevaju da se oporave od rasparčanosti, lapidarnosti i fragmentarnosti, što često vodi u pripovedački i autorski ćorsokak, odnosno nemogućnosti da se obnovi organska celina pripovedanja.

U pripovedanju se privileguju naratori što svedoče iz situacije koja se može nazvati ‘graničnom’, kako u psihološkom smislu (Nikada neću zaboraviti sliku koju sam prvi put video), tako i u smislu određene vrste autsajderske, prekarske pozicije, jer je u partokratskoj, neofeudalnoj državi prosto nemoguće naći pristojan posao (Šta bi bilo da je Trevis Bikl vozio bicikl?). 

Ne samo da, kao na slikama Franciska Goje, „san razuma stvara čudovišta”, već isto to čine i sveopšta egzistencijalna uskraćenost i lišenost, rađajući anksioznost, psihotičnost ili paranoičnost, pa tako i blizak susret sa svetom duhova. U priči Trenutak kada sve postaje zaista ozbiljno naracija počinje da se lomi pod težinom onoga čemu se svedoči, što se signalizira rečenicom „Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo.”. Time se obznanjuje nemogućnost da se priča sastavi na konvencionalan, linearan, racionalan način. Iz prvog lica dobijamo jedinstven uvid u ono „nemoguće” što je prepolovilo datu pripovetku, kao i svest autora. Svedočimo metafizičkoj jezi protagoniste koji, sa svoje strane, svedoči silasku statue Mihaila Obrenovića s konja na Trgu republike. Duh vremena je obuzet ontološkom drhtavicom, te se tako ni ukleti duh Mihaila Obrenovića ne može posthumno primiriti i skrasiti na svom konju, budući da mu je jednom, uprkos njegovom prosvetiteljskom zaveštanju, već bila namenjena najgnusnija smrt.

Stradijavirus, konačno, jeste jedna vrsta društvene paradigme, stanja trajne istorijske iščašenosti, ontološka matrica vekovnog sunovrata kom se ne nazire kraj. Shodno tome, može se tvrditi da su i Aćimovićevevi naratori i protagonisti zahvaćeni ovim virusom stradanja, utoliko što svoj život pokušavaju da urede po nešto drugačijim pravilima od onih koje nameće gvozdena logika zasnovana na gušenju svake individualne inicijative.

Da se podsetimo: u priči Stradija Radoja Domanovića opisuje se zemlja iz neke drevne knjige, iz svedočanstva protagoniste koji igrom slučaja zaluta u nju, tražeći domovinu svog oca. I ova zbirka priča podseća nas da je Stradija obećana zemlja za dresiranje svakovrsne pritvornosti, te je stoga gotovo nemoguće kritički reflektovati o logičkim i moralnim zastranjenjima Stradije kad se jednom kroči na njeno tlo, kao što je slučaj sa strancem i slučajnim posetiocem u Domanovićevoj alegoriji. Ali ta refleksija nije nemoguća za onoga ko čita Domanovića. Ona, takođe, nije nemoguća ni za čitaoce Đorđa Aćimovića, budući da njegove priče svesrdno gravitiraju ka trenutku konačnog prepoznavanja i prijateljske razmene stradalnika i svedoka – domaćina i stranca.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović