O (ne)mogućnostima autentičnog života

Slovenačka književnica Ana Šnabl još se debitantskom knjigom, zbirkom kratkih priča Odvezani (Partizanska knjiga, 2018), izdvojila hrabrošću da u izrazu i stilu odstupi od kolotečine u kojoj je regionalna proza već dobru deceniju. Naime, u poplavi autofikcijskih narativa koji nastaju pod dominantnim uticajem postmoderne, uglavnom tematski zarobljenih u tranziciji, Šnabl gradi psihološki slojevite likove koji ne nastaju u istorijskom i društvenom vakuumu, ali se njihova složenost ne iscrpljuje u društveno-istorijskom.

Na tom tragu nastao je roman Majstorija, izmešten u period umirućeg jugoslovenskog socijalizma, na prvi pogled ljubavni roman i priča o represivnom sistemu koji jede svoju decu. No, čim prodre dublje u tkivo romana, pred čitateljkom ili čitaocem otvara sa niz duboko filozofskih, a opet nimalo apstraktnih, sasvim životnih pitanja o posledicama ličnih izbora i mogućnosti odluke da se živi odvažno i autentično.

Junakinja romana, Ana Miler / Ana Adamič, književna je urednica koja je do posla u izdavaštvu i privilegija lagodnog života koji je takav posao nosio u tadašnjem političkom sistemu došla trgujući sopstvenom slobodom – saradnjom sa tajnom policijom. Moralnost svog životnog izbora ne dovodi u pitanje dok ne dođe u situaciju u kojoj su njena beskrupuloznost i hipokrizija suprotstavljene emotivnoj vezanosti za Adama Bevka, pisca romana na kojem radi.

Prevoditeljka Jelena Dedeić Majstoriju naziva romanom kontrasta. I, zaista, u kontrastu nisu samo likovi, već su očigledne i „suprotnosti između onoga što misle i onoga što izgovore, između onoga što žive u sebi i izvan sebe kao i dijaloga koji vode sa sobom i s drugima“. Više od dinamike odnosa između glavnih likova važna je dinamika koja se odvija u svakom od njih pojedinačno.

Od početka do kraja romana, junakinja doživljava psihički transformativan proces, pa bi se upravo njena transformacija, pre nego okolnosti koje do nje dovode, mogla nazvati temom Majstorije. Autorska hrabrost, hrabrost teksta, analogna je hrabrosti u tekstu jer, kao što je za autorku neophodno da pišući iskorači iz okvira u kojima je savremeni roman postjugoslovenskog prostora, za njenu junakinju je neophodno da iskorači iz zadatih okvira insceniranog, prividno urednog života kako bi sebi obezbedila mogućnost privatne i profesionalne ostvarenosti.

Primarna motivacija je emotivna. Zbog ljubavi koja se desila njoj i Adamu, Ana je spremna da se suprotstavi dojučerašnjim autoritetima, napusti lagodnu i poznatu svakodnevicu, odrekne se laganja zarad „višeg cilja“ – egzistencijalne sigurnosti, promeni ustaljeni modus operandi. No potpuna transformacija nastaje tek onda kada, suočena sa gubitkom motivacije, umesto da posustane, bira teži put, a za takvu hrabrost u konačnici biva višestruko nagrađena.

Potencijalna mana romana jeste monotonija njegovog središnjeg dela. Najava romanse između pisca i urednice sa početka obećava uzbudljiviji razvoj njihovog odnosa, koji je pak opisan kao niz ni po čemu posebnih susreta dvoje nasumično izabranih ljudi koji čine preljubu. Za to ipak postoji razlog jer, ma šta Ana želela i očekivala, njihova veza će se završiti na potpuno stereotipan i zapravo očekivan način – odbijanjem drugog od dvoje da zarad potencijala nove, strastvene ljubavi napusti izvesnost bračne rutine.

Majstorija je roman o romanu i roman u romanu. Kontrast između likova, pisca i urednice, neminovno postavljenih u suprotstavljen odnos onoga koji „stvara“ i one koja „popravlja“, potcrtan je i njihovim razlikama u odnosu prema književnom tekstu. Za Adama, roman koji piše jeste neka vrsta zamene za život koji nema hrabrosti da živi, jer književnost „ne nastaje kao destilat odživljene, proživljene stvarnosti, već kao destilat predviđanja, vizija i prognoza u vezi s tom istom stvarnošću“. Zbog toga on, onda kada oseti da doživljena stvarnost nadilazi fiktivne svetove koje je u stanju da stvori, prestaje da piše. Za Anu je, s druge strane, književni tekst istina, a istina u tekstu put do slobode. Razočarana nemogućnošću emotivnog ispunjenja za koje je bila spremna da se žrtvuje, odlučuje se za korenitu promenu i radikalnu istinu. Ne bojeći se da prizna da je „dar spisateljice eksploatatorski dar“, ona počinje da piše onda kada joj ništa drugo ne preostaje, kako bi iz sebe oslobodila zarobljenu istinu i kako bi tom istinom oslobodila sebe.

Alternativne Majstorije, Adamova i Anina, nisu tek lice i naličje istog novčića. Naprotiv, one simbolišu ne samo različit odnos likova prema stvaralaštvu i književnom tekstu već i različita viđenja njihovog odnosa, koji je za Adama morao da se završi upravo onda kada je postao stvaran. Dve Majstorije su uvek i suprotstavljeni principi: kukavičluk naspram hrabrosti, život u laži naspram radikalne iskrenosti, konačno, muški naspram ženskog principa.

Pišući svoju Majstoriju, osim što se „oslobađa“, Ana se konačno i profesionalno, intelektualno ostvaruje. Skupivši hrabrost da piše o potencijalno kompromitujućim detaljima svog privatnog i poslovnog života, ona se iskupljuje i sebi vraća autentični glas. Svoj glas i svoju slobodu ona je, za razliku od Adama, ipak morala da „kupi“.

Majstorija Ane Šnabl nije ljubavni roman. Pre nego priča o emotivnom odnosu dvoje ljudi, to je priča o hrabrosti i emancipaciji, oslobođanju žene od tereta frustracije, osećaja nedoraslosti i sopstvenih loših izbora.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović