U staništu buduće nostalgije
Novo Sada, drugi roman Saše Savanović, igrom reči u naslovu upućuje na hronotop neofeudalističke periferije: prostorno, projektuje ravan određenu Novim Sadom, Beogradom i Kosovom; vremenski, uspostavlja permanentnu sadašnjost lišenu kontinuiteta s prošlošću i vizije budućnosti; doživljajno, artikuliše svet novih – obnovljenih – odnosa kapitalističke eksploatacije. Taj se hronotop pripovedno oblikuje kao novum spram prežitaka socijalističkog iskustva, no samo implicitno – raseline su toliko duboke, pamćenje toliko aistorizirano restauracijom da ti relikti ne samo što se ne podvrgavaju nostalgizaciji već se iz pripovednog sveta izostavljaju, prepuštaju arheologiji i antropologiji.
Ukoliko je prethodni roman Saše Savanović, Deseti život, u dominantno autodijegetičkom pripovedanju izvodio doživljajno ja u postapokaliptičnom svetu posredovanom kapitalističkim odnosima, u Novom Sada taj svet postaje predmetom sveznajuće naracije kojom se opisuju klasna geneza i genealogija obnovljenih staleža. Likovi se uvode klasnoslovnim tablicama: sveznajuća pripovedačica, perceptivna i budna za društvene uslovljenosti, karakterizaciju i motivaciju sprovodi detekcijom klasnog porekla i porekla imovine. Taj umetnički postupak u romanu se udvaja kao osebujna sklonost i umeće jednog ženskog lika – nekadašnje studentkinje antropologije Marine Bursać: izučavanje buržujskih svetonazora, manira, navika i, konačno, kulture bilo je jedna od Marininih stalnih preokupacija.
Jednako preokupirana time, naratorka nas u pripovednu situaciju uvodi in medias res: poznati novosadski poslovni čovek Miladin Todorović, vlasnik firme Futura Developments, pronađen je mrtav. U svetu stranih investicija i paradržavnih struktura bezbednosti, satirično opredmećenom nazivima Futura, Siguridada, Capitalist Compass, njegova smrt će katalizirati promene u odnosima vlasništva i moći. Na ravni prosedea, međutim, poslužiće kao izneverena konvencija žanra: početak koji se varljivo performira kao detektivski roman zapravo je povod za balzakijansku studiju sveta kao aktualizacije neofeudalnog poretka. Posredi je, naime, naratološki MacGuffin, koji, međutim, na eshatološkom nivou romana dobija funkciju impliciranog ali ipak ostvarivog čina pravde.
Sahrana Miladina Todorovića mesto je ponovnog susreta Marine Bursać i njene drugarice iz gimnazije Ane Dejanović, zaposlene u Futuri. Ana, lišena klasne privilegovanosti i beskrupuloznosti privilegovanih, a s druge strane odgojena u okrilju socijalističke zaštićenosti, eksponat je za Marininu muzealizaciju klasnih razlika. Njihov odnos, u kojem je Marina agens opservacije a Ana njen predmet, utoliko je replika odnosa koji sveznajuća pripovedačica zauzima prema svetu romana. Troliku žensku figuru – artefakt antropologije socijalizma – uz Marinu i Anu čini baka Mara, Anina komšinica. U tom trojstvu, Marina osmatra, Ana se preispituje, a Mara – predviđa. Iskovana životom socijalističke žene, obeleženim neumornim radom i nepokolebljivom pravdoljubivošću, ali i gubitkom ćerke, Mara se u starosti posvetila disparatnim veštinama: peticijama na kućnom savetu i vračanju – gledanju u šolju i bacanju pasulja. Pa ipak, po nečemu su te veštine analogne: vera u bolji život i s njom skopčana odgovornost, koja se kod Mare materijalizuje skupljanjem potpisa, u novom sada anahrona je i prezrena kao magijsko mišljenje – te u tome srodna gatanju. Socijalistički etos se, dakle, tretira kao arheološki kuriozum i magijska praksa.
No upravo će Mara anticipirati novum – i to ne samo predviđanjem već i osobenim znanjem, zasnovanim na sopstvenoj pravdoljubivosti. U tome se ponovo otkriva sprega proroštva i pravedništva, a uz to i stecište motivacijskih sila ovog romana: Da li je moguće da je ovo događaj koji je Mara predvidela, da li je to velika promena koja će da se desi?, pita se Ana povodom Todorovićeve smrti. Baš tako je rekla, da će u njenom životu da se desi nešto nesvakidašnje, neka nova okolnost koja će sve da razbuca.
Marinim rečima: A ti ovde imaš jednu zvezdicu, pa još petokraku, gde ćeš srećnije od toga.
Pitija i suđaja u isti mah, Mara sebi dozvoljava zvezdoznanstvo sreće. Pa ipak, sa srećom pojmljivom samo takvim znanjem, u novom sada je nesreća znatno neposrednije iskustvo. Ako je, u romanesknoj raspodeli usuda, smrt dodeljena muškarcima, ženama je pripala naročita vrsta umiranja: gubitak snova. Moto romana posuđen je od Eme Goldman: When we can’t dream any longer we die. Nesposobnost da sanja umnogome je osujetila posmatračicu Marinu, rastočila joj memoriju i učinila je ranjivim bićem, ovisnim o erzacu za san, sumnjivom preparatu koji krijumčari za svoju poslodavku Dezdemonu. Još jednom Marinina dispozicija korespondira sa auktorijalnim diskursom: neofeudalni poredak ukida ne samo snove nego i mogućnost da ih se sećamo. U takvoj sadašnjici, socijalizam nije uređenje koje uređeno pamtimo, već anahronizam magijskog mišljenja. Stoga je sanjanje – u završnoj Marininoj asocijaciji – povereno drugoj vrsti: Neka sanjaju platipusi, mislila je, možda će njihovi snovi biti pravedniji, moralno superiorniji, ako ih ljudi prethodno ne istrebe.
Ženskim likovima romana dosuđena je konfiskacija pamćenja. U istoimenom eseju, Dubravka Ugrešić o prežicima kulture jugoslovenskog socijalizma piše: Taj nepoznati prostor u nama nešto je poput zajedničkog „djetinjstva“, topao teritorij zajedništva grupe ljudi, prostor rezerviran za buduću nostalgiju. Pogotovo ako nam se u životu desi da nam taj prostor nasilno oduzmu. Takvog prostora nema u hronotopu romana Saše Savanović. Pa ipak, njegova perceptivna pripovedačica, u koju se preobrazila pravdoljubiva junakinja Desetog života, u Mari opaža muzejsku patinu, a snove prepušta platipusima. U neofeudalnom poretku Novog Sada, u kojem nemački kapital udružen sa izraelskom tehnologijom podiže zidove na granicama, nostalgija je izmeštena u stanište platipusa. No ako su, prema rečima Dubravke Ugrešić, mehanizmi nostalgije slični mehanizmima sna utoliko što onirički dodir s beznačajnim predmetom može pobuditi snažnu, nesrazmernu emociju, onda je moguće i da se – u staništu usnulih bića – zajednički prostor, posredstvom buduće nostalgije, vrati u istoriju.
Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.
Naslovna fotografija: Dragan Stojmenović
