Fragmenti žege i nežnosti

Poezija Tijane Savatić već nam se u njenoj debitantskoj knjizi San Severija raskrila kao sinestezijsko ispitivanje mogućnosti bivanja s drugim, opštenja posredovanog biljem – ovostranosti edenskog vrta, u kojem se ljudski govor može čuti tek kao odjek nemuštog jezika. U drugoj knjizi, Baštenski kreveti, taj se edenski imaginarijum razvija uporedo sa poetičkom elaboracijom arbitrarnosti i efemernosti dijaloga među ljubavnicima. Razvrstane u tri pesničke celine („Neprestani povratak“, „Etida“, „Topline“), pesme ove knjige ljubavni su govor u kojem se dva glasa čuju kao kontrapunkt Postanju i Pesmi nad pesmama. Ženski glas imenuje se naslovom prve pesme kao Tiha Jerina. Evino prokletstvo, supstitucijom stalnog epiteta „prokleta“ arbitrarnim „tiha“, postaje latentno manifestnom pesničkom intervencijom u imenovanje, čime se pesnikinja uspostavlja kao zamenljiva i jednakovlasna sa Adamom, koji u Postanju daje imena životinjama i pticama. U pesmi „Tiha Jerina“ lasta je nazvana smirenom i ta ptica

gnezdi se tako daleko

Nad vrhom tvog užarenog jezika                          

Tvoja sam

[...]

Kanem niz ovaj puki vod

Arbitrarnost epiteta („tiha“, „smirena“) povrh užarenog jezika obznanjuje ljubavni govor kao izjavu prisvojnosti uslovljenu tišinom drugog i sopstvenom prokapanošću u njoj. Utoliko se kao prototekst ove pesničke knjige može čitati Pesma nad pesmama 5: 2–5:

eto glasa dragoga mojega [...]

Ja ustah da otvorim dragome svojemu, a s ruku mojih prokapa smirna, i niz prste moje poteče smirna na držak od brave.

Lasta se u još dve pesme varira kao „jedna uvela“ („Grimizno proleće“) i „poslednja kamena“ („Zaspala bih, ali nemam kad“); uz to se u „Grimiznom proleću“ edenski vrt priziva kao bašta u korenu jezika [...] u dnu grla glina. Repeticija i varijacija pesničko su sredstvo transpozicije doživljaja neprestanog povratka jednog rajskog dana i, u isti mah, njegove nepovratnosti, neponovljivosti. To je tvorački rad poezije: ponavljanje neponovljivog u grlenoj glini reči; jednodnevno postanje. U eponimskoj pesmi („Baštenski kreveti“) jezik se, u paralelizmu moj jezik je ašov : moj jezik je koren, uz dvoznačje telesnosti i znakovnosti, ustvrđuje kao sredstvo i ishodište komunikacije, a svaka je biljka dno, zemlja i rupa [...] nežnost i žega u jednom. Podvojenost ljubavnog govora sublimira se u sintezi – sinesteziji – žege i nežnosti.

Efemernost te sublimacije kazuje se i u pesmi „Zaspala bih, ali nemam kad“:

[...] dan je

Zamor tragova divljači,

Tolika tiha žeđ

U rajskom vrtu u kojem su reči oblikovna tvar, a imenovanje taženje žeđi za drugim, dan zamire s tragovima imenovanih zveri. Imenovana zver, u istoimenoj varijaciji na Rilkea (najavljenoj stihom „Da umrem kao Rajner“), ovde je „Panter“. No, dok Rilkeov panter u kavezu povitljivim korakom uskog kruga meri luk, trag divljači u poeziji Tijane Savatić vesnik je dana. Tek ponekad se zastor s oka skloni nečujno. Tada uđe neki lik, završava Rajner Marija Rilke, a „Panter“ u Baštenskim krevetima počinje:

Ušao je kao tmina, tiho

nosio sa sobom dnevnost.

Panter i neki lik, kao žega i nežnost, sjedinjuju se u tome što se kretanje može pripisati i jednom i drugom: referencijalnoj telesnosti izvedene pesme ili znakovnosti pesme na koju se referira. Rilkeovo kretanje ukrug ovde se, međutim, raskiva u lanac i, u još jednoj sprezi prolaznosti i trajnosti, postaje mera nepovratnog:

Dok su se koraci ulančavali, nepomičnost

je mogla da nastavi svoje trajanje.

U pesmi „Smokvino čelo“ ruke su trajne i daleke, a listove smokve razastire tvoj plišani pogled: iz jednodnevnog postanja u ljubavnom dijalogu izuzet je pogled odozgo, a smola koja se saliva / Niz listove, tvoje cevanice / Obljubljene suncem prokapljuje iz Pesme nad pesmama, 5: 15:

Gnjati su mu kao stupovi od mramora, uglavljeni na zlatnom podnožju.

Jednokratnost i proizvoljnost pesničkog sveta u kojem se žeđa nežnošću raščarava pokazna stilska vežba „Etida“, niz imeničkih sintagmi čiji je glavni član reč „jabuka“, pri čemu se sintagme tvore i po zvučanju (plastične jabuke plesni) i po značenju (žedne jabuke kapljanja), sežući do paradoksa (prekarne jabuke podneva). Sveden na jezički ludizam i proizveden u govorni čin, plod poznanja ekskulpira se i prisvaja kao fragment ljubavnog govora. Tako se, u rezonanci, može čitati i prototekst: Potkrijepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi. Nežnost i žega u jednom, programski stih, u „Etidi“ se izvodi jukstapozicijom memle i rose:

Memljive jabuke žege

Orošene jabuke nežnosti

U trećoj pesničkoj celini, „Topline“, pesma „Drvo u gorenju“ korespondira sa „Etidom“ samozaboravom zaigranosti u jeziku: krošnja u granju gori / grlo u krošnji kori; šumom u zori, grana u kori / šumom u gori, grana u zori. No, ako je jabuka u „Etidi“ raskovnik efemernog govora, „Drvo u gorenju“ jednokratna je basma za postanje pesničkog sveta. U tom svetu, ženski glas koji na početku izgovara Tvoja sam pri kraju, u pesmi „Novo ruho“, priznaje sopstvenu nedostatnost: Moj glas da je dovoljan, rekla bih zausti me. U pesmama „Napuklina“ i „Ples po licu“ ispoveda se istovetna tiha žeđ usamljenog glasa:

Da ponovo vodim te rukom

Znala bih, odakle mi dolaziš

Da prevedem te i poznajem

Dok me budnom zoveš

Potraga se okončava u pesmi „Poluga“, u kojoj se, posle drveta poznanja u gorenju, čija tiha krošnja raskiva, reč drugog prepoznaje kao istinski raskovnik:

[...] tvojom rečju

Našla sam te, da nisam ni znala,

Odakle dolaziš

Moto Baštenskih kreveta stih je Odiseja Elitisa: „On je pravac biljke koji telo preseca“. Odatle je, naime, tragom divljači došao sagovornik ove poezije. U završnoj pesmi „Počinak“ od njega se traži da ispovedi Samo sam tvoj. Pošto je u San Severiji propitala mogućnost supstitucije s biljem, u Baštenskim krevetima Tijana Savatić vraća jezik bilja jeziku ljudi i njime, u efemernom dvoglasju, iznova raskiva zatravljena mesta poezije i ljubavi.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović