Izvan poretka dnevnog boravka

Leda je govorila: „Otkako sam kupila labuda, više nisam slobodna ubiti se.” Ta rečenica Margerit Jursenar moto je i naslov romana Tanje Stupar Trifunović, pa i ključ za njegovu interpretaciju: kakvu to, možemo se zapitati, pogodbu izvodi Leda u ovom tekstu i šta je zauzdava u čežnji za smrću? Kako se eros i tanatos, te dve prvotne sile koje nas, u drugom stepenu, navode da mitologizujemo sopstvenu stvarnost, prepliću i prožimaju u ljubavi dveju žena i pripovesti o njoj i kakve nam strategije preživljavanja nudi ženska, potencijalno lezbejska artikulacija antropološkog i književnog nasleđa?

Pored Lede, koja više nije slobodna ubiti se, ovaj roman hipostazira figuru Virdžinije Vulf, koja je bila slobodna ubiti se, i hipostazira je višestruko: tematski, književnoistorijski, metodološki, no možda najvažnije – formalno, utoliko što je ovaj tekst i doslovno žensko pismo, to jest pismo koje pripovedačica piše nekadašnjoj ljubavnici. To pismo nam, rezonerskim glasom sredovečne žene, u retrospektivi raskriva ljubavnu priču neprihvatljivu za društvo iz kojeg je ponikla i kojim je donekle unapred ispričana: Ne treba previše misliti o povezanosti priče. Ona će doći sama od sebe. Kao ti na moja vrata. Uvijek neko ti kojem pišemo, govorimo, kojem se kazujemo i povjeravamo jer našu dušu zaposjeda preteško Još to božanstvo čiji teret moramo pozajmiti riječima i licima.

Još to božanstvo ovde je dvoliko: to je ponajpre majka (Šta ako moja majka sazna? Samo joj još to treba), žrtva i čuvarka patrijarhalnog poretka, ali to je i Zevs kao deifikacija patrijarhata, Zevs koji, preobražen u labuda, siluje Ledu; utoliko se kupovina labuda može razumeti kao strategija preživljavanja, prividno pristajanje, pripitomljavanje divlje ptice, kako bi se još to nasilje, još tog nasilja, odložilo ili izbeglo. Obe žene primaju na sebe dužnosti društvene prihvatljivosti: pripovedačica je u braku sa svojim profesorom, a njena ljubavnica, studentkinja dramaturgije, s muškarcima uspostavlja konvencionalne, pokatkad i konvencionalno nasilne veze (Kao da živiš u svim tim muškim rukama o kojima pričaš). U tome je njihova srodnost, a razlike su zaoštrene do kontrasta: sredovečna, melanholična bibliotekarka spram grozničave, angažovane studentkinje, dva aspekta ženskog bića u generacijskom i klasnom sukobu. Iz tog se sukoba kristalizira i arhetipski par majka–kći:

Sanjam kako gledam predstavu u kojoj glumi moja dvadesetogodišnja kćer koja je nestala u prošlom ratu. Doveli su me u pozorište. Našli su je. Ona igra, a ja sjedim u publici. Ali nisam nikad imala kćer. To je samo san. I strašni i divni trenutak kada se susreću njene i moje oči. Njene oči su, zapravo, tvoje i to me trgne, uplaši i probudi.

Ovim snom, doživljenim i ispripovedanim, iz patrijarhalnog poretka prestupilo se u poredak ženske književnosti, u kojem majka nije prvosveštenica patrijarhata, već pretkinja u emancipaciji i književnoj tradiciji kakvu nam je u Sopstvenoj sobi zadala Virdžinija Vulf: Jer mi mislimo unazad, kroz svoje majke ako smo žene. Upravo tako, unazad, kroz svoju majku, misli pripovedačica ovog romana, uspevajući da se u tom mišljenju unazad, koje pak artikuliše prevashodno prezentom, pomiri s majkom, s njenom smrću, sopstvenim životom i voljenom ženom. Tim prezentom se ženska prošlost uspostavlja kao ženska događajnost, to jest postiže se sinhronijsko-dijahronijsko preplitanje ženskog iskustva, a istovremeno se modernističkim prosedeom žensko pismo preobražava u roman toka svesti i odražava poetiku same Virdžinije Vulf. U jednoj reminiscenciji, premda se na drugom mestu naratorka distancira od upuštanja u biografizam, podudarnost životnih i stilskih postupaka naročito je upadljiva:

Sjećam se da je bila subota. Sjećam se šuštanja vjetra, trave i šiblja kao da o nečemu pregovaraju. Sjećam se hladne vode koja reže gležnjeve. I mraka. U kojem ne, neću reći da sve nestaje, nego se sve uklapa u njega. I ja, dok hodam prema vodi. I ulazim u nju. Uklapam se. Ali me nešto naglo prene i pokida tu sliku. I iščupa iz prizora. Neću o tome da ti govorim.

Nije ovo, dakle, mesto gde biografija prodire u tekst, već uvir u kojem se sustiču dva dominantna motiva ovog romana: motiv samoubistva i, šire, smrti, i motiv prećutkivanja, samozatajnosti pred voljenom osobom. Veza ta dva motiva, pokazaće se, nije tek kontingentna. No važno je, pre nego ukažemo na tu vezu, osvrnuti se na još jednu referencu na Sopstvenu sobu. Vekovima je njen senzibilitet bio vaspitavan pod uticajem zajedničke dnevne sobe, piše Virdžinija Vulf, a ta rečenica odjekuje u pripovedačkom glasu Tanje Stupar Trifunović: Možda moju znatiželju podstiče činjenica da nisam imala sopstvenu sobu. Spavala sam u dnevnom boravku kroz koji su roditelji prolazili svako jutro kada bi išli na posao. Dnevna soba je prostor podvlašćen patrijarhatom, iz njega će žena biti potiskivana, u njemu će i nju samu podvlašćivati, iz sila otpora i prilagođavanja brusiće se njen senzibilitet, a bude li imala sreće, možda će osvojiti za sebe nišu gde će ponešto i napisati. U dnevnoj sobi devojčice se uče hijerarhiji falocentričnog sveta i vežbaju da ćute i prećutkuju kako bi u tom svetu opstale. Potom, kad postanu ženom, sopstvenu drugost i neodređenu ali fatumsku krivicu uvode i u svoje odnose s ljubavnicama. Tako se, uhvaćena u diskurzivnu mrežu patrijarhata (Nisam tvoj muškarac koji uzima i ostavlja. Ali ti maštaš da jesam. Odupri se tome), okončava i ljubavna priča u romanu Otkako sam kupila labuda.

Žena koja piše to pismo svojoj je mladoj ljubavnici prećutala majčino samoubistvo. Da bi, međutim, to pismo napisala, trebalo je da prekine patrijarhalni krug ženskog ćutanja i krivice, da istupi iz cikličnog pripovedanja sebe u odnosu prema muškarcu i da traumu svojih gubitaka artikuliše obraćajući se ženi; ovde je to njena potonja ljubavnica Marija. Da bi, zatim, ovim pismom odgovorila na pisma koja je dobijala iz Francuske i ostavljala bez odgovora, trebalo je da od svoje nekadašnje ljubavnice primi vest o gubitku trudnoće. To je, napisaće ona, još jedan prećutani, a onda i podeljeni gubitak – dve žene koje su izgubile ljubav prećutkivanjem ponovo su progovorile jedna s drugom kako bi podelile i to žensko iskustvo: Ne opet taj očaj gubitka. Neodređenog gubitka nečeg što je tek počelo. I nestalo. Ostao je samo taj potmuli bol.

Ali ostala je, ili javila se, i želja da se o tom potmulom bolu govori s drugom ženom, ostala je mogućnost da se žene, voleći i sanjajući jedna drugu, prepoznaju kao majke i ćerke – prethodnice i sledbenice, sagovornice i saborkinje. To nam dozvoljava reinterpretaciju mita o Ledi, nadu da se ženska egzistencija u patrijarhatu ne iscrpljuje strahom od silovanja i potkupljivanjem nasilnika, misao o ženskom svetu u kojem će labud biti simbol nehijerarhijske ljubavi, nekakav krajnji san o lepoti.

Roman Tanje Stupar Trifunović putokaz je za taj svet. Njegove junakinje nisu u otvorenom ratu s patrijarhatom, ali pobeđuju ga već time što se u njemu ne ubijaju. Devedeset godina nakon Sopstvene sobe, jugoslovenska književnost dobila je roman u kojem žene slobodno i hrabro pišu tačno ono što misle, kupuju labudove, slave subotu, najljepši dan, i naposletku otvaraju vrata dnevne sobe da stupe u dvoranu ogledala iz kojih ih posmatraju njihove prethodnice i sledbenice u književnosti, a u sadašnjosti – njihove saborkinje.

Projekat K-UND-K podržala je Rekonstrukcija Ženski fond.

Naslovna fotografija: Svetlana Gavrilović