FBI Watch
Lexington, Kentucky, 1962/ Reading, Massachusetts, 1963.
Kada bi me posle 22. decembra 1956. pitali za koga igram, uvek bih odgovarao – za Celtics, nikad za Boston. Da se razumemo, Boston i njegovi mediji su tih godina bili pravi buvljak rasizma. A ni ja im nisam ostajao dužan. Nikada. I nisam se smejuljio novinarima, nisam se slikao sa decom belaca, jednostavno nisam želeo da budem njihova dvorska luda. To ih je strašno ražestilo. A onda, jednoga dana, kada smo stigli u Lexington, gde je trebalo da odigramo egzibicionu utakmicu, postavili su zabranu za crne igrače u lokalnom restoranu. Red[1] je pokušavao da se raspravi sa vlasnikom restorana ali nije išlo. Kasnije, u hotelu, prišao mi je Frank Ramsey[2], i kao da nešto poverljivo ima da mi kaže, pognuo je glavu i rekao mi da su se neki ljudi proteklih dana raspitivali o meni. Mora da su bili iz FBI-a[3], rekao je. Nisam želeo da poverujem u to, ali me je ta misao nadalje pratila kao senka. Kao što sam viđao te tipove u svakom belcu koji se na ulici slučajno zaustavio i pogledao me iskosa. Živeo sam u paranoji koju je potvrđivalo uplitanje neočekivanih ljudi, tobožnjih fanova, koji su od mojih klupskih kolega, ponekad čak i od samog Reda tražili neke informacije, tobože za medije. Mene su izbegavali. Tada sam počeo da sanjam živo blato Bostona. Kao plešem po parketu s loptom, sam sam na sceni, pod reflektorima, idem ka protivničkom košu, ali snopovi svetla sve su jači, a parket pod nogama sve tamniji i mekši. Na kraju gacam po blatu i nikako da stignem do protivničkog koša. U jednom trenutku shvatim da sam utonuo do kolena, bacim loptu što jače mogu ka košu, ona nestane u svetlosti a ja nastavim da tonem. I onda kriknem, ispružim ruke, na kojima tek tada vidim metalne zarđale alke od lanaca. Blato se poda mnom rastvori počne da me guta u krupnim zalogajima, a neki ljudi iz publike u tamnim policijskim uniformama sa majicama, znatiželjno počnu da mi se približavaju, kao da prate igranje golfa ili kriketa, a ne moje davljenje u njihovom izmetu koji naposletku počinje da mi prodire u usta. Ovaj san mi se vratio i jedne zimske noći 1963, kada sam se nakon porodičnog izleta sa ženom i decom vratio kući, u Boston. Vrata su bila provaljena, zidovi išarani rasističkim parolama, moji sportski trofeji izgaženi, a nasred našeg bračnog kreveta dočekala nas je hrpa govana, kao da mi se čitava navijačka falanga iz Bostona posrala u život.
[1] Arnold Jacob „Red“ Auerbach (1917-2006), američki profesionalni košarkaški trener, najvećim delom karijere vezan za tim Boston Celtics. Smatra se pionirom moderne košarke.
[2] Frank Vernon Ramsey Jr. (1931–2018), američki košarkaš i trener. Igrao je za tim Boston Celstics u periodu 1954-1964. Početkom sedamdesetih postao je trener tima Kentucky Colonels.
[3] Billa Rassela je njegov društveni angažman često dovodio u konflikt sa fanovima Celticsa, medijima, da bi naposletku bio stavljen pod nadzor FBI.
Priča iz kataloga izložbe Predraga Terzića Razloga nemam, al’ opet sam spreman, koja je otvorena u Galeriji Kolarac od 20. septembra do 8. oktobra 2022. “FBI Watch” predstavlja deo Dnevnika snova Williama Feltona Russella, koji prati akvarele umetnika.
