Sve smo zaboravili...
Ciklus O zaboravu i zaboravljenima
Gotovo svakodnevno se u Srbiji dokazuje poznata izjava Stojana Cerovića da je kod nas prošlost dinamičnija i neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. To, zapravo, znači da su dopisivanja i ispisivanjaistorije bila toliko dramatična i česta u poslednjih 30 godina da su prevazišla ionako suviše dinamičnu političku svakodnevicu. Odatle i naslov ovog teksta. U tom „radu na prošlosti“, u njenom stalnom menjanju i prilagođavanju dnevnim političkim potrebama, mi smo zaboravili sve.
Sve je počelo početkom 1980-ih. Tada je krenula dubinska „promena prošlosti“, koja je bila neophodna da bi se prekomponovala Jugoslavija ili da bi se pokrenuo rat. Teren je, doduše, već bio spreman. Naime, kao prekretni događaj u promeni sistema sećanja možemo da identifikujemo objavljivanje romana Dobrice Ćosića, Vreme smrti. Bila je to 1972. godina, ali tada još uvek društvo ni politička elita nisu bili spremni na promenu koju je knjiga nudila. Trebalo je da prođe nešto više od deset godina, da umre Josip Broz, da počne duboka ekonomska kriza i da se desi 1981. godina na Kosovu, da bi se stvorili uslovi u kojima bi ideje iznete u tom romanu mogle da počnu da menjaju političku stvarnost Srbije. Međutim, kada je, 1983, na pozornicu stavljena Kolubarska bitka, predstava u kojoj je dramatizovan Ćosićev roman, trenutak je bio pravi. Javnost je bila spremna za promene. Videlo se to i u pozorištu, jer predstava nije bila teatarski čin, već mogli bismo slobodno da kažemo – prvi u seriji mitinga koji će krajem te decenije potresati Srbiju. Gledaoci su bili u nekoj vrsti transa, ustajali su, vikali „Juriiiiš!“ , komandovali, plakali…
Ta predstava, kao i Ćosićev roman, uneli su prva zaboravljanja. Zaboravljanja onoga što smo pre tog mislili o Prvom svetskom ratu i, još mnogo važnije, o Jugoslaviji. Prvi svetski rat nije bio više isključivo velika epopeja koja je dovela do stvaranja Jugoslavije, već na prvom mestu simbol ogromne srpske žrtve koja se, kakoje posebno naglašeno u oba umetnička dela, pokazala uzaludnom, jer u Jugoslaviji nije imao ko da je razume i dovoljno poštuje. Time su u korpus sećanja ubačene dve maligne ideje – ideja o sebi kao najvećoj žrtvi i ideja antijugoslovenstva, koje su bile neophodne da bi devedesete postale moguće.
Obe ideje dodatno su ojačane i dopunjene u romanu Knjiga o Milutinu Danka Popovića, koja je objavljena 1985. godine i doživela ono što nijedna knjiga pre niti ijedna posle nije - 18 izdanja i gotovo pola miliona prodatih primeraka. Milutin, srpski seljak, prošao je sve golgote od Balkanskih ratova, preko Prvog i Drugog svetskog rata do „komunističkog kazamata“. Tako personifikovana slika srpskog naroda i njegove savremen istorije u potpunosti je promenila prethodnu matricu sećanja, dvadeseti vek je postao „izgubljen“, „propušten“, čime su svi događaji u njemu dobili sasvim nova značenja. Sve što se ranije o njemu znalo, moglo je da sezaboravi.
Time je bila omogućena i potpuna promena tumačenja još jednog događaja – Drugog svetskog rata. Ali, tada sredinom 80-ih, bilo je prerano za njegovo potpuno prevrednovanje, što je pokazala i recepcijaknjige Veselina Đuretića, Saveznici i jugoslovenska ratna drama, koja je objavljena 1985. godine. Tada su još uvek bile moćne i uticajne boračke organizacije, a tadašnji režim kao i kasniji režim Slobodana Miloševića još uvek su pravili kompromise sa sećanjem na drugi svetski sukob. Zbog toga je vladajući model sećanja Drugog svetskog rata pod Slobodanom Miloševićem bio amalgamski, kao što je bila i njegova ideologija. Bio je to spoj komunizma i nacionalizma, starih opruga vlasti i sistema s novim konceptom „države u kojoj će živeti ceo srpski narod“, kako se eufemistički nazivao ratni cilj Srbije devedesetih. Zbog toga su Titovi partizani tokom Miloševića ostali glavni učesnici Drugog svetskog rata i njegovi pobednici. Jedino što su im se priključili četnici Draže Mihailovića, kao, kako se tada govorilo, drugi pokret otpora. Bio je to početak zaboravljanja prethodnog tumačenja Drugog svetskog rata, ali tada tek stidljivo i kompromisno.
Foto: Srdjan Veljović - Spomenik Moši Pijade ispred Muzeja AVNOj u Jajcu, 2012.
Ta „stidljivost“ kad je u pitanju pamćenje Drugi svetski rat nije smetala „velikim radovima“ na ukupnoj prethodnoj istoriji tokom devedesetih, i to od „od stoljeća sedmog“. Ti „veliki radovi“ doveli su do prve potpune promene zvaničnog sećanja u udžbenicima istorije, koji su u potpunosti izmenjeni za školsku 1993-1994 godinu. Tada je iz korena promenjeno sve, a posebno odnosi među jugoslovenskim narodima, od srednjeg veka na ovamo. Bilo je potrebno napraviti konfliktnu istoriju da bi rat koji je bio u toku izgledao kao njen jedini i logični nastavak. Moralo se promeniti sve što se prethodno, u eri bratstva i jedinstva, mislilo i pamtilo. Bilo je potrebno u istoriji naglasiti sve međusobne sukobe, a zaboraviti sve primere saradnje i zajedništva. Tako je novim odnosom zapamćenog i zaboravljenog kreirana nova slika prošlosti, potrebna da bi se hranio paranoidni model sećanja neophodan da bi se razvijala mržnja i održavao rat.
Ipak, četnici su i tokom rata vešto držani malo podalje od Srbije, njihove paravojne jedinice ratovale su na tlu Hrvatske i Bosne, ali u samoj Srbiji, zbog Miloševićevog koketiranja sa prethodnom ideologijom i njenim nosiocima, nisu „pripuštani“ na glavnu pozornicu. Njihov nastup u vodećoj ulozi postao je moguć tek posle političkih promena 2000. godine, kada su predstavnici novih vlasti proglasili zvanično zaboravljanje svega što smo pre mislili o Drugom svetskom ratu i njegovim učesnicima. Tražeći svoje istorijske očeve među antikomunistima, oni su prisvojili onog koji je bio neposredni protivnik prethodnih idola, partizana. Bio je to sad Draža Mihailović, predstavljan kao evropejac i demokrata, takoreći kao pripadnik vladajućeg DOS-a. Da bi to bilo moguće bilo je neophodno zaboraviti njegovu kolaboraciju i zločine protiv Srba i ne-Srba. A bilo je pre svega neophodno zaboraviti da su četnici bili na strani poraženih. Zaboravljanje je krenulo silovitom brzinom. U Beogradu je oko 800 ulica promenilo ime, ukinuti su praznici, simboli, srušeni ili zanemareni spomenici prethodno politički korektnih žrtava Drugog svetskog rata. Onda su već 2002. promenjeni udžbenici istorije, u kojima je potpuno zaboravljena prethodna, „partisan-friendly“ varijanta Drugog svetskog rata. Zatim je usvojen zakon o izjednačavanju partizanskog i četničkog pokreta, pa su krenule sudske rehabilitacije. Na kraju je rehabilitovan i sam Draža Mihailović. Poslednja kockica pamćenja bila je serija Ravna gora, emitovana nedeljom, u 20h. Tako je sistematski je sprovedeno „čišćenje“ sećanja, zaboravljeno je kako je tekao i kao se završio Drugi svetski rat, ko su bili pobednici i zašto.
Akcija masovnog redefinisanja sećanja od početka 80ih bila je neophodna da bi se uticalo na sadašnjost, da bi se promenili odnosi među jugoslovenskim narodima, izmenio državni okvir, granice, odnosi moći… Ali ta je maligna igra trajno promenila srpsko društvo. „Zaboravivši“ sve prethodno, društvo ipak nije moglo postati tabula rasa na koju bi se utiskivala nova sećanja, bez ikakvih smetnji. Potisnuta stara sećanja s prilepljenim novim, dala su kao rezultat ne samo opštu amneziju, nego i brisanje svih sistema vrednosti, repera, moralnih koordinata. Od trenutka kad fašizam i antifašizam postanu isti i izjednačeni, kad se razlika među njima „zaboravi“, u društvu sve postane moguće.
Predavanje održano u Kući ljudskih prava 25. novembra 2016.
Fotografija Srdjana Veljovića: Spomenik Moši Pijade ispred Muzeja AVNOJ u Jajcu, 2012. (detalj)
